Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.04.2013.

Гж 7492/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7492/11
Дана 25.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Смиљке Дингарац Нићифоровић, председнице већа, Александре Ђорђевић и Ивана Негића, чланова већа, у парници тужиоца-противтуженог Јавног комуналног предузећа “БЕОГРАДСКИ ВОДОВОД И КАНАЛИЗАЦИЈА” са седиштем у Београду, Кнеза Милоша бр. 27, против туженог-противтужиоца АА, чији су пуномоћници адвокати АБ и АБ1 из Београда, и тужене Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда, са седиштем у Београду, Његошева бр. 84, ради исељења и чинидбе, одлучујући о жалби туженог-противтужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 56737/10 од 15.09.2011. године, у седници већа одржаној 25.04.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог-противтужиоца АА из Београда и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 56737/10 од 15.09.2011. године, у ставу другом изреке.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.56737/10 од 15.09.2011. године, у ставу првом и трећем изреке и у том делу предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 56737/10 од 15.09.2011. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев, па је обавезан тужени-противтужилац АА из Београда, да испразни пословне просторије “погонски стан”, аа и исте преда тужиоцу-противтуженом Јавном комуналном предузећу “Београдски водовод и канализација”, са седиштем у Београду, испражњен од лица и ствари, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован противтужбени захтев, којим је тужилац-противтужени АА тражио да се обавежу тужени Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу града Београда, са седиштем у Београду, и тужилац-противтужени ЈКП “Београдски водовод и канализација”, са седиштем у Београду, да тужиоцу АА из Београда, доделе због рушења, ради јавног интереса, привременог стамбеног објекта аа, ради решавања његовог стамбеног питања као кориснику, стан аа1 или стан аа2, и закључи са туженим-противтужиоцем уговор о закупу стана на неодређено време. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени-противтужилац АА из Београда, да тужиоцу-противтуженом ЈКП “Београдски водовод и канализација” са седиштем у Београду, накнади трошкове парничног поступка у износу до 1.900,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, тужени-противтужилац АА је благовремено изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 125/04 и 111/09), који се примењује сходно члану 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11), жалбено веће Апелационог суда је нашло да је жалба туженог-противтужиоца делимично основана.

Према утврђеном чињеничном стању, одлуком Радничког савета тужиоца ООУР “Водовод” бр. 3548/13 од 01.04.1985. године, овде туженом је одобрено привремено коришћење погонских просторија за потребе становања на _ и одређена обавеза да плаћање станарине и осталих трошкова тече од 18.02.1985. године, као дана усељења у погонске просторије. Решењем ООУР “Водовод” бр. 5801/2 од 08.05.1985. године, овде туженом је додељен на привремено коришћење до обезбеђења другог одговарајућег стана, односно трајног решења стамбеног питања, погонски стан аа, са члановима домаћинства супругом ААС и синовима ААД и ААД1. Одређено је да обавеза плаћања станарине и осталих трошкова тече од дана усељења, тј. 18.02.1985. године по испостављеној фактури, најкасније до десетог у месецу за протекли месец. Решењем Владе Републике Србије 05 бр. 465-1123/2001 од 28.02.2001. године, тачком један диспозитива, утврђен је општи интерес за административни пренос непокретности ради изградње црпне станице (ЦС) "Врачар 2" у Београду, на следећим непокретностима: кат.парцели бр. 2311/11, земљиште без зграде у површини од 59 ари и 78 м2, уписане у ЗКУЛ 226 КО Београд 5, као државна својина, власништво Републике Србије и кат. парцели бр. 1660/12 земљиште без зграде, у површини од 19 ари и 19 м2, уписана у ЗКУЛ 450 КО Београд 5, као државна својина, власништво Републике Србије. Тачком два диспозитива тужена Дирекција одређена је за корисника административног преноса на непокретностима из тачке један овог диспозитива. Уговором закљученим између тужиоца-противтуженог и тужене Дирекције, заведеног код Дирекције под бројем 31561/16000-II-5 од 19.08.2003. године, уговорне стране су сагласно констатовале да је урбанистичко техничким условима Урбанистичког завода Београд, из јуна 1998. године, предвиђена изградња црпне станице "Врачар 2" са цевоводом Ф1300 мм од ЦС до разделног шахта; да је програмом Дирекције за 2003. годину планирана предметна изградња ради које је потребно порушити стамбени део објекта у улици _, на кат. парцели 2311/11 КО Београд 5, власништво овде тужиоца-противтуженог, који се састоји од два једнособна стана површине 35,91 м2 + 43,01 м2, који објекат није укњижен; да стан површине 43,01 м2 користи ББ, а стан површине 35,91 м2 користи овде тужени-противтужилац, који станови се користе као погонски, без права стицања својства закупца, у складу са Законом о становању, те да овде тужена Дирекција није у обавези да именованима обезбеди одговарајуће станове за расељвање. Чланом 2 уговора, предвиђено је да овде тужилац-противтужени преноси туженој Дирекцији право власништва у стамбеном делу објекта у улици Фраше аа, на кат. парецели 2311/1 КОБ-5, а тужена Дирекција преноси у замену тужиоцу-противтуженом право власништва на двособном стану бр. аа2, површине 62,79м2, у таванском простору стамбене зграде у аа1 и двособном стану бр. аа1, површине 62,79 м2, у таванском простору стамбене зграде у аа2. Током првостепеног поступка, изведен је доказ вештачењем од стране вештака грађевинске струке ВВ из чијег налаза и мишљења произлази да се на кат. парецели 2311 у улици _ у Београду, налазе два потпуно одвојена објекта, од којих је један стамбени објекат са два стана, да се сваки од њих састоји од улаза, кухиње, купатила, веће собе и мање собе, да наведени станови одговарају у свему члану 3 Закона о становању, јер садрже све елементе комфорног стана. С обзиром да је тужилац приговорио на налаз и мишљење вештака од 23.05.2005. године, исти вештак је у допунском налазу 10.12.2007. године, навео поново да спорне просторије имају обележја стана у смислу члана 3 Закона о становању.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је одлучио као у изреци ожалбене пресуде, позивајући се на одредбу члана 7 Закона о стамбеним односима (“Службени гласник СРС” бр. 8/81).

Оваква одлука се, по налажењу другостепеног већа Апелационог суда у Београду, за сада не може у целини прихватити као правилна.

Најпре, правилна је одлука првостeпеног суда, садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде, којом је одбијен тужбени захтев туженог-противтужиоца за доделу једног од два стана добијених на основу уговора закљученог између тужиоца-противтуженог и тужене Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда од 19.08.2003. године. Правилна из разлога што су уговорне стране овим уговором међусобно регулисале своје односе у вези са изградњом Црпне станице “Врачар 2” на парцелама и објектима који су припадале тужиоцу-противтуженом, у замену за које је тужилац-противтужени добио два стана у власништву. Њихов међусобни однос није могао бити од утицаја на регулисање односа тужиоца и туженог АА, нити су оваквим уговором тај однос странке могле регулисати. С друге стране, добијањем два стана у власништву, тужилац није стекао и обавезу да управо један од та два стана додели туженом АА, нити је тужени АА стекао право да захтева неки од поменутих станова тужиоца, како би регулисао своје стамбено питање. Из изнетих разлога, није ни било правног основа на којем би тужени АА могао да пуноважно заснује неко своје право (становања, закупа и слично), на становима додељеним тужиоцу уговором од 19.08.2003. године.

Из претходно наведених разлога, неосновано се жалбом туженог указује да је тужилац-противтужени био дужан да туженом додели управо један од наведена два стана с обзиром да исти није стекао право на опредењеним становима да ба могао тражити њихову доделу. Одлука Радничког савета од 1985. године односила се на тачно одређени стан аа, тако та се иста не може протезати и на новодобијене станове.

У том смислу, сходно одредби члана 375 ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Насупрот изнетом, одлука првостeпеног суда, изражена у ставу првом и трећем изреке се за сада не може прихватити као правилна из разлога који следе:

Наиме, туженом АА је, као раднику тужиоца, решењима Радничког савета ООУР “Водовод” додељен на привремено коришћење, до обезбеђења другог одговарајућег стана, односно трајног решења стамбеног питања, спорни стан, најпре 01.04.1985. године, а потом и 08.05.1985. године, уз обавезу плаћања станарине и осталих трошкова од 18.02.1985. године. У тај стан АА се уселио са супругом ААС и синовима ААД и ААД1.

Од дана када му је стан додељен, тужени се са породицом у том стану налази до данас, редовно измирујући своје обавезе преузете решењем ООУР “Водовод” од 08.05.1985. године.

Како је решењем Владе Републике Србије од 28.02.2001. године, утврђено постојање општег интереса за административни пренос непокретности ради изградње црпне станице у корист тужене Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда, једна од правних последица овог акта Владе Републике Србије јесте и рушење зграде у којој тужени АА борави са породицом пуних 28 година.

У том смислу, ценећи све наведене околности, могло би се закључити да су се стекли услови за исељење туженог и његове породице из стана који су добили на коришћење.

Међутим, оно што првостeпени суд пропушта да учини јесте да цени и чињенице: да је решењима Радничког савета тужиоца ООУР “Водовод” бр. 3548/13 од 01.04.1985. године и ООУР “Водовод” бр. 5801/2 од 08.05.1985. године туженом додељен спорни стан на привремено коришћење до обезбеђења другог одговарајућег стана, односно трајног решења стамбеног питања; да су ова решења правно валидна ,да као таква производе правно дејство и у делу који се односи на временски период до када тужени има право да у предметном стану остане; да је овим решењима тужилац преузео обавезу да свом раднику на одговарајући начин реши стамбено питање и у коначном, да ли би извршење налога за исељење представљало ометање права које штити члан 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одредбом поменутог члана 8, прописано је у ставу 1 да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, а у ставу 2 да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом и неопходном демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

Неспорно је, у конкретном случају, да је тужени АА са породицом у спорном стану пуних 28 година, да је тај стан центар њихових животних активности, као и његове породице и да исти представља његов, тј. њихов “дом”, у смислу члана 8 Европске конвенције. У том смислу, нема сумње да би њихово исељење довело до тога да остану без свог дома и да би, на тај начин, дошло до ометања њиховог права на поштовање њиховог дома, загарантованог ставом 1 члана 8 Европске конвенције (нпр. Ћосић против Хрватске бр. 28261/06 од 15.01.2009. године). У прилог испуњености услова из члана 8 став 1 Европске конвенције иде и налаз вештака, који је навео да стан у стамбеној згради одговара у свему према члану 3 Закона о становању, јер садржи све елементе комфорног стана.

Оно што се даље може поставити као питање јесте да ли би ово ометање, ако се оствари, потпадало под неки од изузетака наведених у ставу 2 члана 8 Европске конвенције, односно да ли би био у складу са законом, тежило легитимном циљу и било неопходно демократском друштву.

Што се тиче питања законитости, неспорно је да одлука Владе Републике Србије о утврђењу општег интереса за административни пренос непокретности ради изградње црпне станице и налог за исељење туженог представљају ваљан правни основ у домаћем законодавству. Такође, општи интерес за изградњу црпне станице “Врачар 2”, води закључку да би исељење туженог АА и његове породице тежило легитимном циљу сходно члану 8 став 2 Европске конвенције.

Оно што је остало недовољно разјашњено јесте питање да ли је овакво мешање неопходно у демократском друштву. Сматра је да је неко мешање “неопходно у демократском друштву” ради постизања легитимног циља, ако одговара на “горућу друштвену потребу”, а нарочито ако је сразмерно легитимном циљу којем се тежи. С обзиром на то да губитак дома представља најизразитији облик мешања у право на поштовање дома, заштићеног чланом 8, свака особа у опасности од ометања ових размера, има право да захтева да се, приликом доношења овакве одлуке, води рачуна о равнотежи приватних и јавних интереса, тј. да се посебно мора водити рачуна о правичној равнотежи супротстављених интереса.

Примењујући наведено на конкретан случај, чињеница да је тужени АА са породицом у том стану пуних 28 година, да му је стан дат на привремено коришћење, али и да ће то привремено коришћење трајати до обезбеђења другог одговарајућег стана, односно трајног решења стамбеног питања (како је то наведено у решењу о додели стана), водила је неопходном разјашњењу да ли је тужилац на било који начин имао намеру да реши питање обезбеђења другог одговарајућег стана, под приближно идентичним условима за туженог и његову породицу и да ли је предузимао неке кораке у том правцу. Поред наведеног, такође се мора водити рачуна, а све у циљу “владавине права” о обавези коју је тужилац преузео на себе претходно поменутим правно ваљаним решењима ООУР “Водовод” из 1985. године, да тужиоцу, чак и у случају потребе за његовим исељењем, обезбеди други одговарајући простор за стан.

Осим наведеног, жалбом туженог се основано указује да постоји противречност између налаза вештака са једне стране који је, како у свом основном, тако и у допунском налазу, остао при својој тврдњи да предметни стан испуњава услов из члана 3 Закона о становању и одлуке суда са друге стране који је прихватио налаз вештака, али даје другачије образложење, без одговарајућих разлога, због чега сматра да је налаз вештака у делу који се односи на члан 3 Закона о становању неприхватљив. Осим уопштене формулације да је налаз вештака у делу којим указује да стан испуњава услове из члана 3 Закона о становању представља правну квалификацију чињеница, што спада у надлежност суда, а не у надлежност вештака, суд није дао супротне и довољне разлоге због чега сматра да предметни стан не потпада под одредбу члана 3 поменутог закона.

Из изнетих разлога, жалбеног веће Апелационог суда налази да је првостeпени суд у овом делу учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, због чега је првостeпена пресуда, у ставу првом и трећем изреке морала бити укинута и предмет враћен истом суду на поновно суђење.

У поновљеном поступку, првостeпени суд ће отклонити уочене недостатке на које је указано овом одлуком, разјаснити противречности које постоје између налаза вештака и одлуке суда, дајући одговарајуће и довољне разлоге за своје пресуђење, затим поново ценити садржину решења ООУР “Водовод” која датирају из 1985. године и постојању обавезе тужиоца да обезбеди одговарајући смештај за свог радника за случај његовог исељења из садашњих просторија (који је наступио доношењем решења Владе РС од 28.02.2001. године којим је утврђен општи интерес за административни пренос непокретности ради изградње црпне станице), а потом, ценећи конкретну правну ситуацију из угла члана 8 став 2 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, разјаснити и околности преузимања неке врсте обавезе решавања на приближан или идентичан начин стамбеног питања туженог од стране тужиоца, сходно садржини решења о додели стана из 1985. године. По утврђеном, а имајући у виду и остале наводе из жалбе туженог, првостeпени суд ће дати јасне аргументе за своју наредну пресуду.

Укидањем одлуке о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, с обзиром да зависи од коначног исхода спора.

Са изнетог, на основу одредбе члана 376 и 377 ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.


ПРЕДСЕДНИЦА ВЕЋА – СУДИЈА
Смиљка Дингарац Нићифоровић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

СЉЂ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)