Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.12.2011.

Гж 11438/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 11438/10
28.12.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адв. АБ, против тужених ББ, ББ1 и ББ2, које заступа адв. БА, ради права својине и по противтужби тужених ради предаје непокретности, одлучујући по жалби тужиље изјављеној против пресуде Општинског суда у Младеновцу П 78/09 од 05.06.2009. године, у седници већа одржаној 28.12.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Младеновцу П 78/09 од 05.06.2009. године и предмет ВРАЋА Другом основном суду у Београду – Судској јединици у Младеновцу на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом под ставом првим је одбијен тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужиља власник к.п. аа уз обавезу тужених да то право признају и дозволе упис истог у јавним књигама. Под ставом другим је усвојен противтужбени захтев тужених и тужиља је обавезана да исту парцелу преда туженицима у државину, а под ставом трећим тужиља је обавезана да туженицима као солидарним повериоцима плати парничне трошкове у износу од 117.400,00 динара.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих разлога прописаних у чл. 360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд укине или преиначи пресуду.

Туженици су поднели одговор на жалбу.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП и нашао да је жалба основана.

Разлози побијане пресуде су противречни са стањем у списима предмета, што представља битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП на коју жалба указује навођењем садржине тог прописа, а због погрешне примене материјалног права чињенично стање није правилно утврђено. Ови недостаци се не могу отклонити без одржавања нове главне расправе пред првостепеним судом.

К.п. аа уписана као сувласиштво туженог ББ и правног претходника тужених ББ2 и ББ1 сада пок. ПП са уделима од по ½. Пре тужених је као земљишнокњижни власник ове парцеле била уписана сада пок. ПП1. Из извештаја Службе за катастар непокретности у Младеновцу произлази да је к.п. аа. године евидентирана као посед пок. ПП1, да су од 1953. године на деловима ове парцеле као поседници евидентирани СС и СС1, 1978. године је извршена парцелација и од ове парцеле су формиране к.п. аа која је уписана у поседовни лист СС1 и к.п. аа у површини од 0.41.84 ха која је уписана у поседовни лист СС. На основу уговора Ов 1817/79 у катастру земљишта је евидентиран СС2. Парцелација је спроведена и у пописном А-листу ЗКУЛ _ за КО _, а на основу правноснажне пресуде Општинског суда у Младеновцу П 889/03 од 23.01.2004. године к.п. 7/1 је отписана из овог улошка и уписана у ЗКУЛ _ КО _ као власништво СС3. Правни претходник тужених ПП1 је умрла _. године и њена заоставштина је расправљена решењем Четвртог општинског суда у Београду О 744/84 од 17.02.1984. године, али спорна парцела није била у саставу заоставштине. Допунским решењем истог суда О 660/01 од 23.04.2001. године тужени ББ и пок. ПП (правни претходник осталих туженика) су оглашени за наследнике на наведеној парцели као накнадно пронађеној имовини пок. ПП1. Парцела се након II Светског рата налазила у државини лица евидентираних у катастру земљишта, а сведок СС1 је уговором Ов 1817/79 од 12.06.1979. године продао ову парцелу тужиљином брату СС2 и предао је свом купцу у државину. СС2 је умро _. године и за наследника на његовој заоставштини у коју је ушла и спорна парцела је правноснажним решењем Општинског суда у Младеновцу О 404/90 од 17.10.1991. године оглашен оставиочев син СС4. СС4 је преминуо _. године и за наследника на његовој целокупној заоставштини, па и спорној парцели, је оглашена оставиочева мајка СС5 правноснажним решењем Општинског суда у Ваљеву О 443/03 од 21.04.2003. године. Она је уговором Ов 203/05 од 30.03.2005. године поклонила парцелу тужиљи.

Из приложених списа органа управе произлази да је к.п. аа била предмет доделе физичким лицима по прописима о аграрној реформи и колонизацији. Полазећи од чињенице да на решењу о додели ове парцеле нема потврде правноснажности и стања уписаног у земљишну књигу првостепени суд утврђује да су туженици власници спорне парцеле и применом чл. 37 Закона о основама својинскоправних односа обавезује тужиљу да парцелу преда туженицима у државину. Суд налази да тужиља одржајем није могла постати власник к.п. аа, јер од закључења уговора о поклону до подношења тужбе није протекло време потребо за стицање својине одржајем, а да се време пре тога не може урачунавати због тога што тужиља није била савестан држалац јер је знала да је парцела у власништву других лица и због тога одбија тужбени захтев. Овакво становиште се за сада не може прихватити. Тужиља тврди да њен правни основ за стицање својине на к.п. АА представља правни посао – уговор о поклону Ов 203/05 од 30.03.2005. године закључен са СС5, да је њен поклонодавац била власник парцеле по основу наслеђа иза СС4, а да су поклонодавчеви правни претходници ово право стекли куповином од ССх по уговору Ов 1817/79 од 12.06.1979. године, одржајем и наслеђем и тражи да се ово право утврди у односу на туженике као земљишнокњижне власнике и правне следбенике земљишнокњижних власника. При оваквој тврдњи тужбе првенствено се морало утврдити ко је био власник спорне парцеле у време закључења уговора о поклону, тужиљин поклонодавац или туженици, јер од правилног утврђења ове околности зависи основаност тужбеног и противтужбеног захтева. Ова околност због погрешне примене материјалног права није правилно утврђена. Пресуда у вези ове околности нема јасне разлоге.

Из решења Окружног аграрног суда 1520/46 од 01.04.1946. године и бр. 1953/46 од 11.05.1946. године произлази да је правни претходник тужених пок. ПП1 спадала у круг лица чији су земљишни поседи по чл. 3 Закона о аграрној реформи и колонизацији („Службени лист ДФЈ“ бр. 64/45 и 16/46 са изменама и допунама) експроприсани и пренети у државну својину ради стварања земљишног фонда аграрне реформе, а тај фонд је у смислу чл. 2 Закона служио за додељивање земљишта земљорадничким домаћинствима која су за то испуњавала законске услове. На основу овог савезног закона НР Србија је донела Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији („Службени гласник НРС“ 39/45, 5/48, 11/49 и 34/56) и тим законом је поред осталог био уређен поступак за спровођење аграрне реформе. Тај поступак је имао две фазе, фазу утврђивања објеката аграрне реформе и фазу додељивања земљишта. По одредбама овог Закона органи за спровођење аграрне реформе су били народни одбори и аграрни судови. Аграрни судови су укинути изменама Закона из 1948. године и њихова надлежност је пренета на извршне одборе среских народних одбора. Из приложених решења Окружног аграрног суда од 01.04.1946. и 11.05.1946. године произлази да је предмет експропријације било земљиште у власништву сада пок. ПП1 као вишак преко неземљорадничког максимума, да је ПП1 учествовала у поступку експропријације и да су јој овим одлукама одређена земљишта у оквиру законског максимума остављена у власништву. К.п. аа се у овим одлукама не помиње ни као земљиште које се експроприше у корист земљишног фонда аграрне реформе, али ни као земљиште које остаје у власништву ранијег сопственика. У записнику о усменој расправи Народно ослободилачког одбора Младеновац од 28.03.1959. године је констатовано да акт о експропријацији парцеле представља одлука Месног народног одбора _ бр. 2589 од 23.12.1946. године, да је Окружни аграрни суд поништио ту одлуку 28.09.1947. године, али не због тога што ова парцела није могла да буде предмет експропријације већ због тога што је додељена лицима која на то нису имала право јер су колонизирана у Старчево. Најкасније решење у поступку аграрне реформе је донето 09.07.1963. године, оно нема потврду правноснажности, али нема ни података да је ово решење измењено или поништено неком каснијом одлуком надлежног органа. Овим решењем су ССх и СС1 са члановима својих породица одређени за аграрне субјекте на деловима к.п. аа и како нема доказа да је ово решење каснијом одлуком надлежног органа поништено или измењено, закључак првостепеног суда ово решења не води стицању права својине није правилан. По одредбама из чл. 15 до 30 Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији, решење о утврђивању аграрних субјеката и површина које им се додељују из фонда аграрне реформе се могло донети тек по извршеној експропријацији земљишних поседа под ударом аграрне реформе. Одредба из чл. 31 Закона је прописивала надлежност за решавање, садржину решења о утврђивању аграрних субјеката и површина за доделу и правне лекове против тог решења. Како експропријација земљишног поседа пок. ПП1 није уписана у земљишној књизи, а из исправа у списима које се односе на поступак спровођења аграрне реформе произлази да је под ударом експропријације по овом закону било земљиште пок. ПП1 преко законом прописаног максимума, потребно је да првостепени суд у поновном поступку утврди да ли је предметна парцела фактички експроприсана и унета у земљишни фонд аграрне реформе, и да ли је фактичком експропријацијом прешла у државну својину. Ако се утврди да је експропријација спорне парцеле фактички спроведена у смислу чл. 3 Закона о аграрној реформи и колонизацији, право својине ранијег сопственика би на тај начин престало.

Ако је надлежни орган на основу решења о утврђивању аграрних субјеката и додељене површине од 09.07.1963. године увео аграрног субјекта у државину спорне парцеле и ако тако настало фактичко стање каснијом одлуком није измењено сматра се да је извршена коначна додела без обзира што о томе у смислу чл. 35 Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији није донето посебно решење и што нису спроведене радње предвиђене чл. 36 и 37 истог закона и да је на тај начин земљиште из државне својине прешло у режим права својине. Због тога је потребно да првостепени суд у поновном поступку утврди да ли је предметна парцела као вишак земљишта под ударом аграрне реформе фактички експроприсана од ранијег власника пок. ПП1, да ли је унета у земљишни фонд аграрне реформе, да ли је на тај начин прешла у државну својину и да ли је услед тога право својине ранијег сопственика престало да ли су у складу с тим, туженици по основу наслеђа иза пок. ПП1 могли да постану власници предметне парцеле, да ли је додељена ССх из фонда аграрне реформе да ли је он купопродајним уговором могао да пренесе право својине на тужиљиног брата и да ли је исто право наслеђем могло да пређе на тужиљиног поклонодавца.

Суд није испитивао да ли уговор о поклону Ов 203/05 представља основ за стицање права својине на спорној парцели, није утврдио да ли је тужиљин поклонодавац по основу наслеђа од пок. СС4 била власник парцеле и да ли је то право могла правним послом да пренесе на тужиљу. Ово право је на њу могло прећи наслеђем уколико су то право стекли њени правни претходници и због тога се може испитивати да ли су пок. СС2 и пок. СС4 имали услова за стицање својине на овој парцели одржајем. Ово зависи од трајања и квалитета њихове државине, а ако је тужиља по споразуму са сваким од њих обрађивала предметну парцелу, треба оценити да ли су они фактичку власт у смислу чл. 70 став 2 Закона о основама својинскоправних односа вршили преко тужиље и у том случају би се време потребно за одржај по чл. 30 став 1 и 2 Закона рачунало правним претходницима тужиљиног поклонодавца пок. СС2 и његовом законском наследнику пок. СС4, а савесност, односно савесност и законитост државине сваког од њих би се ценила по одредби из чл. 72 истог Закона. Ако се у поновном поступку утврди да је сада пок. СС2, обзиром да се његова државина заснивала на купопродајном уговору Ов 1817/79 био савестан и законити држалац рокови за одржај би се рачунали по одредби из чл. 28 став 2 Закона о основама својинскоправних односа, а ако је државина била само савесна рокови би се рачунали по чл. 28 став 4 истог Закона, па ако су ови рокови протекли до отварања СС2 наслеђа _.1990. године право својине на парцели би наслеђем прешло на СС4. Ако наведени рокови нису протекли до отварања СС2 наслеђа, време за које је он лично или преко тужиље држао предметну парцелу као савестан или као савестан и законити држалац би се у смислу чл. 30 став 2 Закона урачунавало СС4. Ако је СС4 лично или преко тужиље држао парцелу и ако је време потребно за одржај протекло до отварања његовог наслеђа 06.01.2003. године треба оценити да ли је СС5 наслеђем могла да постане власник ове парцеле и да ли је њоме могла да располаже уговором о поклону.

Стога ће суд у поновном поступку отклонити наведене недостатке и поново одлучити о основаности тужбеног и противтужбеног захтева, а имаће у виду да одлука о захтеву тужених за предају спорне непокретности не зависи искључиво од стања уписаног у јавном регистру, већ и од утврђења да ли је право својине тужених или њиховог правног претходника престало у смислу чл. 45 и 48 Закона о основама својинскоправних односа.

Решење о парничним трошковима је укинуто због тога што оно зависи од исхода спора.

Из наведених разлога на основу чл. 376 став 1 и 377 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)