Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.05.2011.

Гж 12761/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12761/10
Дана 26.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исељења, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду ІІІ П.бр. 3397/08 од 16.11.2009. године, у седници већа одржаној дана 26.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду ІІІ П.бр. 3397/08 од 16.11.2009. године


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом наложено је туженом ББ из Новог Београда да се исели из тужиочевог стана у Новом Београду, аа заједно са својом породицом, супругом ББ1 и ББ2, са свим својим стварима ( став први изреке ). Обавезан је тужени ББ да тужиоцу АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 16.120,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама ), Апелациони суд је нашао

 да жалба није основана.

Тужилац је подношењем тужбе иницирао парнични поступак у оквиру кога је заснован процесноправни однос који су процесни субјекти даље развијали предузимањем конкретних радњи усмерених на доношење одлуке о тужбеном захтеву. У том процесном збивању првостепени суд је правилно примењивао оне одредбе Закона о парничном поступку за чију примену су парничне странке давале повода својим радњама и поступцима. Наиме, сваку радњу парничне странке првостепени суд је примио к знању и о њој заузео правилан став са аспекта одговарајуће процесноправне норме. Са предузетим радњама једне странке и њиховим правним последицама првостепени суд је упознао супротну страну и тиме створио услове за несметано кретање и даљи развој процесноправног односа кроз фазе парничног поступка, све до закључења главне расправе. Након закључења главне расправе, првостепени суд је у складу са одредбом члана 342 ЗПП донео ожалбену пресуду. Стога Апелациони суд налази да побијана пресуда није захваћена апсолутно битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП, о којима овај суд води рачуна по службеној дужности, као ни релативно и апсолутно битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 ЗПП, на које тужени указује у жалби.

Што се тиче чињеничног стања, Апелациони суд сматра да је и у том погледу ожалбена пресуда правилна и законита. Наиме, првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу овог суда произилази: - да је тужилац отац туженог, да је ОО супруга тужиоца односно мајка туженог умрла 22.11.1999. године, да је решењем Општинског суда у Кули (О. бр. 8215/08 од 29.10.2008. године) обустављен поступак расправљања заоставштине пок. ОО, да је тужилац 06.02.1999. године купио стан аа, да је стечено право својине на наведеном стану тужилац уписао у земљишне књиге и да тужени са супругом и кћерком живи у предметном стану.

Најзад, када је процесноправни однос сазрео за мериторно одлучивање, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и закључио да је захтев тужиоца основан. Са правним закључком првостепеног суда слаже се и овај суд, јер су за исти дати разлози којима се правилно објашњава да је тужилац власник предметног стана и да му стога припада право да захтева исељење туженог и његове породице из истог. Наиме, у питању је својински спор у оквиру кога је тужилац доказао да је власник наведеног стана. За даљи успех тужиоца у овом спору било је потребно доказати да тужени има државину на стану и у том сегменту спорног односа тужилац је успео да докаже да тужени са својом породицом користи стан тужиоца. Дакле, обе претпостављене чињенице за примену одредбе члана 37 Закона о основама својинско правних односа оствариле су се у овом случају тако да је правилно првостепени суд закључио да је захтев тужиоца основан тј. да је тужени дужан да се са својом породицом исели из стана тужиоца. Међутим, остало је још да се одговори на питање да ли државина туженог произилази из неког права или зависи искључиво од воље тужиоца. Уколико тужени своју државину црпи из одређеног права, у том случају тужилац не би успео у овом спору. У том смислу тужени је истакао да је он један од сувласника спорнога стана и објаснио како је стекао то право. Ове наводе тужени понавља у жалби тврдећи да је првостепени суд превидео претпоставку о заједничкој имовини брачних другова на стварима које су стечене у току трајања брака. С тим у вези тужени наводи да је он законски наследник своје мајке, која је у току трајања брака са туженим стекла право сусвојине на предметном стану, те да би он, сходно томе, стекао право сусвојине на том стану. Ипак се овакво схватање туженог не може прихватити, јер је после смрти његове мајке вођен и обустављен оставински поступак. У том поступку је учествовао тужени и према образложењу оставинског решења поступак је обустављен зато што оставиља није имала имовине. Када се узме у обзир оставинско решење и земљишнокњижно стање ( поводом предметног стана ) долази се до ситуације када је потребно додатно испитивање тачности навода туженог који се тичу права својине на овом стану. Ни по мишљењу овог суда нема разлога да се сумња у власништво тужиоца на стану када званични документи неспорно указују на ту чињеницу. Најзад, исход овог спора не прејудицира евентуалну парницу по тужби туженог за расправљање својинских односа на спорноме стану.

Имајући у виду наведено, овај суд је у складу са овлашћењем из одредбе члана 375 ЗПП жалбу туженог одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке; а потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одредбе члана 149 и члана 150 ЗПП.

Жалбом тужени напада резултате доказног поступка покушавајући да кроз изнете тврдње доведе у сумњу тачност закључака првостепеног суда о битним чињеничним питањима спорног односа. Овај суд нема основа да сумња у чињенично стање побијане пресуде, јер је првостепени суд у образложењу своје одлуке дао разлоге којима се на јасан и потпун начин објашњава како је текао доказни поступак, који су докази изведени у току тог поступка и како су утврђене чињенице битне за одлучивање о захтеву тужиоца. Стога је непотребно да овај суд поново наводи и интерпретира разлоге којима је првостепени суд образложио своје чињеничне закључке.

Пошто је чињенично стање правилно и потпуно утврђено и како су се међу њима стекле чињенице релевантне за примену одредбе члана 37 Закона о основама својинско правних односа РС, то су неосновани и они наводи жалбе да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је одлучивао о захтеву тужиоца.

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе туженог, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић, с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)