Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.01.2012.

Гж 12959/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12959/10
12.01.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа БА, адвокат, против туженог ББ, кога заступа БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Сопоту П 22/09 од 16.04.2010. године, у седници већа одржаној дана 12.01.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Сопоту П 22/09 од 16.04.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Сопоту П 22/09 од 16.04.2010. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужилац по основу одржаја власник дела к.п. аа њива у површини од 1,01,35 ха КО пп, који се део на терену опредељује тако што полази од тромеђе к.п. аа1 пут, к.п. аа2 и к.п. аа3 и иде у дужини од око 42,50 м, кроз к.п. аа3 где излази на удаљености од 5 метара до четворомеђе од к.п. аа4, к.п. аа5, к.п. аа2 и к.п. аа3, на катастарској граници к.п. аа3 и к.п. аа5 у површини од око 0,00,50 ха, што је тужени дужан признати и омогућити тужиоцу упис права својине на наведеном делу у катастру непокретности. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 27.650,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да је жалба није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужилац власник парцеле аа2 КО пп, а тужени власник парцеле аа3 КО пп. Поравнањем П 185/61 од 11.09.1961. године, закљученим пред Среским судом у Сопоту, ДД, деда туженог, се обавезао да као власник послужних парцела к.п. аа и других у КО пп дозволи ВВ власнику повласних парцела к.п. аа6 и аа7 КО пп, право службености колског пута преко наведених послужних парцела на јужној страни својих послужних парцела до међе са к.п. аа и аа2 КО пп у ширини од 3 метра, стим што ће се наведена службеност уписати у земљишне књиге и да предметни службени пут неће орати нити на други начин узнемиравати ВВ. Увиђајем суда на лицу места констатовано је да се претходно улази на земљани пут који се неспорно налази у фактичкој државини туженог и саставни је део његове парцеле, а уз земљани пут се налази врзина која представља фактичку међу парцела странака. Даље је констатовано да фактичка међа у виду врзине је висине 1,5 метар и ширине око 2-3 метра. Постоји нагиб терена који се креће почев од парцеле туженог па наниже ка парцели тужиоца. Врзина се састоји од глога и ниског шибља, ради се о самониклом шибљу. Тужилац је користио своју парцелу до шибља, а тужени своју парцелу до пута, а пут се налази на парцели туженог. Преко парцеле туженог до врзине и међе са парцелом тужиоца пролази службени земљани пут који користи ВВ. Предметна врзина је постојала између парцела странака првобитно на међи, потом се ширила. Тужилац је врзину кресао до своје парцеле, а ВВ као корисник пута је кресао врзину до земљаног пута који пролази преко парцеле туженог.

Првостепени суд је у току поступка, утврђујући да ли је тужилац био у државини спорне парцеле, правилно ценио исказе саслушаних сведока као и писмене доказе у смислу чл. 8 ЗПП, правилно закључујући да су парцеле странака које се граниче по култури њиве и да се користе у пољопривредне сврхе, те чињеница да је тужилац дозволио да изникне шибље и врзина које се ширило од катастарске међе која се налазила између парцела странака улазећи на пут и парцелу туженог аа, не чини истовремено тужиоца држаоцем. Наиме, пасивно држање тужиоца не представаља вршење фактичке власти на спорном делу парцеле туженог нити је подобно за стицање државине. При том, спорни део парцеле туженог је самоникло шибље и врзина, коју је тужилац кресао и одржавао само до своје парцеле. Стога је, применом члана 223 ЗПП, правилно првостепени суд закључио да тужилац није био у државини спорног дела парцеле туженог к.п. аа. Тужилац није доказао да су његови претходници били држаоци. За овакав закључак првостепени суд је навео разлоге о одлучним чињеницама, које као правилне прихвата и Апелациони суд.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је побијаном пресудом првостепени суд применио материјално право и то чл. 28 став 4 Закона о основама својинскоправних односа одбијањем тужбеног захтева.

За стицање државине путем ванредног одржаја потребно је да су кумулативно испуњена три услова у односу на могућег стицаоца: да је стицалац у државини непокретности која је предмет одржаја, да је његова државина савесна и да савесна државина могућег стицаоца траје дуже од 20 година. По оцени Апелационог суда, правилним утврђењем чињенице да тужилац није у државини спорног дела непокретности туженог, нема места даљем утврђивања ни савесности државине нити дужине њеног трајања, па с тога ни услови за стицање својине на спорном делу парцеле к.п. аа КО пп путем ванредног одржаја нису испуњени на страни тужиоца.

  Врзина не представља објекат подобан за притежање односно вршење фактичке власти, јер врзина није ствар ни покретна ни непокретна, већ припадак земљишта које прати његову судбину. По оцени Апелационог суда, према правним правилима Српског грађанског законика (параграф 282), врзина која се налази на међи двеју суседних непокретности је заједничка својина власника суседних непокретности, а уколико би се врзина ширила са једне непокретности на другу, сваки од власника може је само до своје међе кресати. У овом случају, тужилац је то и чинио како је и сам навео.

Правилан је закључак првостепеног суда да и кад би се стало на становиште да је врзина подобан објекат за успостављање државине, тужилац очигледно спорну врзину није држао у целини, односно у делу парцеле туженог, јер ју је кресао само до своје парцеле. Такође, правилно првостепени суд указује и на чињеницу да је коришћење парцеле туженог од стране тужиоца фактички онемогућено положајем парцела странака, обзиром да је парцела туженог на вишем нивоу од парцеле тужиоца.

Тужилац није доказао ни своју ни државину својих правних претходника у непрекидном низу од 20 година, јер је управо тужилац навео да је своју парцелу аа2 која се граничи са парцелом туженог аа купио 1986. године, а да је почео да је креше 6-7 година након куповине, значи 1992-1993. године. По оцени Апелационог суда, чак и да је тужилац кресањем врзине почео да успоставља државину, истовремено није испуњен услов у односу на протек рока од 20 година Истовремено, његова савесност је доведена у питање јер је годину и по дана пре рочишта на којем је дао исказ, преко геометра сазнао за катастарске међе између предметних парцела када је, како правилно оцењује првостепени суд, постао и несавестан у смислу чл. 72 став 2 Закона о основама својинскоправних односа. Наиме, правилно закључује првостепени суд да је обзиром на утврђене околности тужилац знао и могао знати за постојање пута на парцели туженог до катастарске међе и да се врзина не шири по његовој парцели, већ по туђој, односно туђем путу. Врзина је била у мањем обиму претходних година и ширила се временом, а мере и границе евентуалног заузећа дела парцеле туженог нису утврђене у овом поступку. Правилно закључује првостепени суд да тужилац неосновано захтева стицање права власништва одржајем на делу парцеле туженог у садашњем обиму која је свакако уназад неколико година била мања по обиму и заузимала мањи део туженикове парцеле.

При правилно утврђеним чињеницама да тужилац ни његови правни претходници нису били у државини спорног дела парцеле туженог у периоду потребном за одржај и да је несавесност тужиоца очигледна, на основу којих је првостепени суд правилно оценио да нису испуњени услови потребни за стицање својине тужиоца одржајем, одбијање извођења доказа геометарским вештачењем од стране првостепеног суда, на околности граница евентуалног заузећа је правилно и није од утицаја на правилност побијане пресуде.

Како је образложење благовремено поднете жалбе достављено по истеку рока за жалбу, другостепени суд такав поднесак није узео у разматрање, већ је испитао првостепену пресуду пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП и погрешну примену материјалног права.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом материјалног права и то чл. 149 и 150 ЗПП.

Из наведених разлога, применом чл. 375 ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА:
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)