Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.06.2011.

Гж 13697/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13697/10
Дана 22.јуна 2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.41779/2010 од 12.марта 2010. године, у седници већа одржаној дана 22.јуна 2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.41779/2010 од 12.марта 2010. године, а жалба тужиоца ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се утврди да тужилац, ради неометаног коришћења установљене службености пролаза по правноснажној пресуди Петог општинског суда у Београду П.3333/08 од 29.01.2009. године, има право да врати и постави на старо место металну ограду између старе терасе ширине 130 цм и новоизграђене терасе ширине 97 цм, која је уједно међа између ове две терасе туженог, на првом спрату куће у Београду, аа и да потом на новоизграђеној тераси, ширине 97 цм, постави целом дужином металну ограду све до улазних врата за степениште која води у његов стан на другом спрату исте куће, што би тужени, као власник послужног добра, био дужан да дозволи и трпи. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба тужиоца није основана.

У поступку пред првостепеном судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке, а супротно наводима жалбе побијана пресуда је са јасним и непротивуречним разлозима о свом битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, које је супротно наводима жалбе правилно и потпуно утврђено, кућа у Београду, аа, подељена је између три власника, који у њој станују са својим породицама, и то тако што сведоку СС припада приземље куће, туженом први спрат са терасом, а тужиоцу други спрат са терасом. Ова кућа нема посебно степениште са спољне стране, којим би тужилац пролазио до свог дела, па стога као пролаз до својих врата, која се налазе на првом спрату, користи терасу туженог на другом спрату. Првобитно, ова тераса била је ширине 137 цм. Како је туженом, услед сталног пролажање тужиоца и његове породице, била угрожена приватност становања, с обзиром да прозор купатила његовог стана гледа на ову терасу, тужени је 2006. године сопственим финансијским средствима, уз претходну сагласност осталих власника, проширио своју терасу за још 97 цм. Управо на овом проширеном делу терасе, тужиоцу је правноснажном пресудом на основу признања Петог општинског суда у Београду П.3333/08 од 29.01.2009. године утврђено право службености пролаза до његовог стана, чему се тужени и није противио, јер је тераса и проширена са том наменом. Приликом проширења терасе, тужени је поставио металну ограду између старог дела тересе и проширеног дела терасе, али је 2007. године ову металну ограду уклонио, односно демонтирао. Тужилац спорни део сада постојеће терасе користи као оставу за одлагање разних ствари (гајбе, даске, арматуру, обућа и др.)

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, које овај суд у свему прихвата као правилно и потпуно утврђено, правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у изреци побијане пресуде, правилно примењујући на утврђено чињенично стање материјално право, сходно чл. 50 став 1 Закона о основама својинскоправих односа, дајући за своју одлуку разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наводима жалбе се фактички напада оцена изведених доказа од стране првостепеног суда, који је изведене доказе ценио савесно и правилно сходно одредби чл. 8 ЗПП, а коју оцену доказа у свему прихвата и овај суд.

Нису основани ни наводи жалбе да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права. Наиме, правноснажном пресудом на основу признања Петог општинског суда у Београду П.3333/08 од 29.01.2009. године није конституисана службеност пролаза, који пролаз би био фиксиран металном оградом, како се то неосновано указује жалбом, већ је само фиксирана траса пролаза и то преко проширеног дела терасе. Стога околност да је тужени приликом проширења терасе, између старог и новог дела поставио металну ограду, а потом исту уклонио, није од утицаја на другачију одлуку у овом спору, јер и по налажењу овога суда, а како је то правилно нашао и првостепeни суд, овом радњом (демонтирање ограде) право службености пролаза тужиоца није угрожено, ни сужено, па тужилац и даље има могућност да несметано пролази до свог стана преко проширеног дела терасе. Осим тога, тужени као власник послужног добра има само обавезу да трпи вршење права службености пролаза али није дужан да врши било каква материјална улагања у циљу остваривања тог права. Тужени је управо из разлога да би омогућио тужиоцу несметано пролажење до његовог стана, односно спрата, где се налази његов стан, проширио терасу и поставио металну ограду између старе терасе и проширеног дела, што је било у заједничком интересу странака, а ову ограду је уклонио када је тужилац терасу почео да користи као оставу за одлагање својих ствари и када је исту почео да третира као ,,међу између тераса”. Овакво понашање тужиоца је, и по налажењу овога суда, супротно одредби чл. 50 став 1 Закона о основама својинскоправних односа према којој се стварна службеност врши на начин којим се најмање оптерећује послужно добро. Једно од основних начела права стварне службености је начело рестрикције или поштеде послужног добра. То начело обавезује титулара стварне службености, у конкретном случају тужиоца, да при њеном вршењу мора поступати тако да што је могуће више штеди интерес власника послужног добра избором таквог начина коришћења који ће за власника послужног добра бити најмање тегобан и штетан. Према изнетом, службеност се врши на тај начин да се што мање оптерећује послужно добро, што подразумева да се иста не сме проширивати, већ уколико је могуће треба је сужавати, а у конкретном случају евидентно је да тужилац незаконито оптерећује послужно добро, тако што га претвара у складиште за одлагање разних ствари, са намером да, како је то у свом исказу и навео, у случају враћања металне ограде на почетку улаза постави и капију.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, имајући у виду да тужени, који је успео у спору, накнаду трошкова није тражио.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци применом чл.375 ЗПП.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)