Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2011.

Гж 13819/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 13819/10
Дана 06.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Гордане Тодоровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против туженог ЈКП „Милош Митровић“ из Велике Плане, чији је пуномоћник БА адв.из Велике Плане, ради предаје непокретности, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву, Судске јединице Велика Плана П.бр.2171/10 од 17.05.2010. године, у седници већа одржаној дана 06.04.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ, КАО НЕОСНОВАНА, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву, Судска јединица Велика Плана П.бр.2171/10 од 17.05.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Основног суда у Смедереву, Судска јединица Велика Плана П.бр.2171/10 од 17.05.2010. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу као власнику преда у својину и државину испражњене од лица и ствари три просторије у површини од 60,97 м2, 30,75 м2 и 14,76 м2, што укупно износи 106,46 м2, а које се налазе у згради аа уписаној у ЗКУЛ аа1 КО аа2, као неоснован. Ставом два изреке обавезан је тужилац да се туженом накнади износ од 54.000,оо динара на име трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 ЗПП, са предлогом да другостепени суд преиначи одлуку и усвоји тужбени захтев.

Испитујући правилност наведене пресуде у смислу чл.372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Изрека побијане пресуде је разумљива, непротивречи сама себи и разлозима наведеним у образложењу које садржи потпуне и јасне разлоге о свим битним чињеницама, тако да се правилност и законитост са сигурношћу могу испитати, па не стоје наводи жалбе о почињеној битној повреди поступка из чл.361 ст.2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Народног одбора, Среза смедеревског – комисије за национализацију број 05-984/1 од 15.04.1960. године, спорне просторије су национализоване правном претходнику тужиоца, ОО бившем из Марковца и то решењем Општинске комисије за национализацију при НОО Марковац број 06-1243/3 од 07.09.1959. године. Из извештаја РГЗ, Службе за катастар непокретности од 16.06.1995. године утврђено је да део кат.парцеле бр.вв КО аа2 одговара новом броју кат.парцеле бр.вв1, и да је у поседовном листу вв2 КО аа2 уписана на СИЗ становања Велика Плана из Велике Плане у површини од 0,01,48 ха. Из извода из земљишнокњижног улошка бр.аа1 КО аа2 утврђено је да се парцела вв, кућа са кућиштем и двориштем води на име АА из Београда. Из решења Четвртог општинског суда у Београду О.бр.5856/88 утврђено је да је иза пок.ОО1 бившег из Београда умрлог 26.08.1988. године остала заоставштина између осталог и кат.парцеле бр.вв, кућа са земљиштем и двориштем од 7,40 ари, уписана у ЗКУЛ бр.аа1 КО аа2, те да је тужилац постао власник ових просторија, односно легитимисан за вођење поступка. Решењем Народног одбора , Среза Смедерево, Комисије за национализацију број 05-984/1 од 15.04.1960. године жалба ОО на решење Општинске комисије за национализацију при НОО Марковац број 06-1243/3 од 07.09.1959. године је одбијена, а потврђено је решење од 07.09.1959. године. У образложењу овог решења констатовано је да је Комисија за национализацију при НОО Марковац донела решење којим је национализовала део зграде – пословне просторије, локала у приземљу до улице – пута у Марковцу са три одељења укупне површине 155,39 м који се налазе на парцели број вв уписане у ЗКУЛ бр.вв3 КО аа2 раније власништво ОО.

Првостепени суд закључује да је тужени држалац непокретности и да право на државину изводи из управног акта, решења о национализацији, а према одредби чл.20 Уредбе о поступку за спровођење и национализацију најамних зграда и грађевинског земљишта. Такође сматра да постоји управни акт по основу ког тужени има право државине на спорној непокретности, без обзира што није извршена промена власништва у земљишним књигама. Тужилац до доношења другостепеног управног акта о денационализацији нема право на повраћај ове непокретности, односно право на државину, ово тим пре што је тужени савестан држалац ствари па је одбио тужбени захтев као неоснован.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право.

Одредбом чл.54 Закона о национализацији (Службени лист ФНРЈ бр.52/58) прописано је да поступак за утврђивање предмета национализације, осим за грађевинска земљишта која нису национализована заједно са зградом, спроводе посебне комисије за национализацију при општинским народним одборима. Против решења Комисије за национализацију при општинском народном одбору може се изјавити жалба Комисији за национализацију при Среском народном одбору. Уредбом о поступку за спровођење национализације најамних зграда и грађевинског земљишта (Службени лист ФНРЈ бр.4/1959...1/1965 у чл.10-27) прописано је утврђивање национализације зграда и делова зграда. Како је о национализацији спорних просторија донето решење којим се утврђује шта је предмет национализације у смислу одредаба Закона о национализацији, а у складу са Уредбом о поступку за спровођење национализације најамних зграда и грађевинског земљишта, то је правилно првостепени суд нашао да у конкретном случају нема места примени одредбе чл.37 Закона о основама својинскоправних односа, јер тужилац није доказао да на ствари чији повраћај тражи има право својине и поред тога што је уписан у земљишним књигама као власник.

Право својине правног претходника тужиоца престало је доношењем правноснажног решења о национализацији, када је непокретност из приватне прешла у државну својину. Решење о национализацији није спроведено кроз земљишну књигу, што је без утицаја, јер се на основу одлуке државног органа право државне својине стиче у моменту правноснажности акта. Стога, упис права државне својине у земљишним књигама није начин стицања својине. Тужилац захтев за повраћај национализоване имовине може тражити у поступку денационализације, у управном поступку али не и у парничном поступку.

Суд је ценио наводе жалбе тужиоца да је у конкретном случају учињена битна повреда поступка из чл.361 ст.2 тачка 7 ЗПП, на коју и другостепени суд пази по службеној дужности, али је нашао да су ови наводи неосновани. Наиме, тужилац у жалби наводи да му суд није доставио доказе и то решење о национализацији од 15.04.1960. године, допис број 984/1 од 14.04.1960. године и 21.07.1996. године, али је нашао да су ови наводи неосновани имајући у виду да тужилац у одговору на предлог туженог ради понављања поступка од 29.10.1998. године изјаснио о овим доказима. Такође су цењени наводи жалбе да тужиоцу није достављен одговор на жалбу од 05.08.1995. године, те да предмет није достављен Врховном суду, али је нашао да су ови наводи неосновани с обзиром да у списима предмета не постоји жалба нити одговор на жалбу од 05.08.1995. године.

Такође, неосновано је позивање тужиоца да му ревизијска одлука бр.2292/98 није достављена. Напротив у списима постоји ревизијска одлука бр.2292/98 која је тужиоцу достављена 29.12.2008. године.

Суд је ценио и остале наводе жалбе, али је нашао да се овим наводима жалбе законитост и правилност не доводи у сумњу, те је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду, применом одредбе чл.375 ЗПП.

Правилна је и одлука садржана у ставу два изреке, имајући у виду да је донета правилном применом одредбе чл.149 и 150 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)