Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.12.2010.

Гж 14084/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14084/10
03.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужених ББ, ББ1 и ББ2, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Општинског суда у Сопоту П.бр.242/07 од 22.05.2008. године, у седници већа одржаној 03.12.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Сопоту П.бр.242/07 од 22.05.2008.године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Општинског суда у Сопоту П.бр.242/07 од 22.05.2008. године ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је утврђено да је тужилац по основу одржаја постао власник на КП аа, њива у селу, површине од 0,08,20 ха, уписана у ЗКУЛ број аа1 КО _, што су тужени дужни да признају и омогуће тужиоцу пренос права власништва на предметној парцели у року од 15 дана од правноснажности пресуде, а да ће у противном ова пресуда служити као исправа подобна за упис права власништва у земљишним књигама односно катастру непокретности. Ставом другим изреке обавезани су тужени да тужиоцу накнаде трошкове парничног поступка у износу од 3.900,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог преписа пресуде.

  Против наведене пресуде, тужени су благовремено изјавили жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/04 и 111/09), Апелациони суд у Београду је оценио да жалба тужених није основана.

  У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд у смислу одредбе члана 372. став 2. истог закона, пази по службеној дужности, нити релативне које би биле од утицаја на њену правилност и законитост. Нису учињене ни повреде прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 12. на које се указује жалбом, јер пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, изрека пресуда је разумљива, не противуречи сама себи, ни разлозима пресуде, а разлози о битним чињеницама дати у њој су јасни и непротивречни.

  Правилном оценом изведених доказа, првостепени суд је поуздано и у потпуности утврдио чињенично стање релевантно за доношење одлуке у овој парници, и то да је отац тужиоца сада пок. ПП у току 1950.године купио кат.парц. аа КО _ од своје рођаке, сада пок. ПП1, мајке тужених, која је била земљишнокњижни власник ове парцеле. Отац тужиоца је одмах исплатио купопродајну цену у целости и ушао у посед спорне парцеле а потом је оградио и на тај начин проширио кућевно двориште. Такође је утврђено да се у несметаном поседу спорне парцеле од 1950.године, до данас, претходно налазио отац тужиоца ПП, а после његове смрти, тужилац. У земљишним књигама је као земљишно књижни власник кат.парцеле аа уписана ПП1, док је у поседовном листу број _ као поседник и држалац уписан ПП, сада пок. отац тужиоца који се у РГЗ-у дужи катастарским приходом за ову парцелу. Такође је утврђено да кат.парцела аа чини саставни део парцеле аа2 која представља кућевно двориште.

  На овако поуздано и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбу члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа којом је прописано да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година. Како је тужилац у периоду дужем од 20 година у несметаној државини спорне парцеле, јер је тужилац лично, а пре њега његов отац, почев од 1950.године до данас, у њеној несметаној државини, то је правилан закључак првостепеног суда да су се стекли услови за стицање права својине на непокретности у смислу напред цитираног члана Закона. За своју одлуку првостепени суд је дао јасне и довољне разлоге које у свему прихвата и овај суд као правилне.

  Апелациони суд је ценио наводе из жалбе тужених да тужилац није доказао законитост како своје, тако ни државине свог оца и да није пружио писани доказ о куповини спорне парцеле од правног претходника тужених, али налази да се овим наводима не доводи у сумњу правилност побијане одлуке.

  Одржај је врста стицања својине од невласника, с тим што је за стицање потребан и одређени протек времена. Нужан услов за стицање права својине одржајем је савесност државине, а не њена законитост. Да је законитост услов за стицање права својине одржајем, тај институт не би ни био потребан. Несавесна државина не може никада, па ни протеком времена да доведе до стицања права својине, али законитост државине је услов за стицање својине само код редовног одржаја из члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа.

  У смислу правила о ванредном одржају из члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, на коме је заснована одлука суда, савестан је онај држалац који оправдано верује да је власник, а несметани посед у трајању од преко 20 година доказује оправданост таквог уверења. Институт одржаја се и заснива на идеји невршења права својине од стране власника. У првостепеном поступку је несумњиво утврђено да је тужилац у непрекидној и несметаној државини спорне парцеле преко 20 година, пошто се у време потребно за одржај према одредби члана 30. став 2. Закона о основама својинскоправних односа урачунава и време за које је тужиочев отац држао непокретност као савестан држалац. Савесна државина се претпоставља, па онај ко тврди другачије мора то и да докаже. У првостепеном поступку тужени нису истицали да је тужилац несавестан држалац, а ни у жалби не истичу околности које би довеле у сумњу законску претпоставку о савесности тужиоца као држаоца. Одржај је установа у општем интересу, јер се претварањем фактичког стања у правно остварује друштвена потреба за извесношћу у правним односима.

  Правилна је и одлука првостепеног суда о накнади трошкова парничног поступка, јер је донета правилном применом одредаба чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, које трошкове чине потребни издаци тужиоца за вођење ове парнице, а одмерени су према важећој Таксеној тарифи.

  Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, Апелациони суд у Београду је одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду применом одредбе члана 375. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)