Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.09.2011.

Гж 15096/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15096/10
Дана 22.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Тодоровић, председника већа, Зоране Делибашић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник aдв.АБ, против тужених ББ, чији је привремени заступник адв.БА и ББ1, чији је пуномоћник БА1, ради утврђења, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Лозници П.бр.331/10 од 21.06.2010. године, у седници већа одржаној дана 22.09.2011. године, донео је:


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужених ББ и ББ1, оба из Лешнице и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Лознице П.бр.331/10 од 21.06.2010. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лозници П.бр.331/10 од 21.06.2010. године ставом I изреке утврђено је да је ништав и да не производи правно дејство уговор о купопродаји непокретности закључен између првотуженог ББ као продавца и друготуженог ББ1 као купца, дана 08.09.2000.г., који је оверен под бројем Ов.бр.3586/2000, што су тужени дужни признати и трпети. Ставом II изреке утврђено је да је тужиља по основу куповине од првотуженог по писменом уговору, једини и искључиви власник непокретности означене као кп.бр.2681 и кп.бр.2682 заједно са припадајућим објектима описане у поседовном листу бр.433, што су тужени дужни признати и трпети да се тужиља као власник укњижи у катастарске и све друге јавне књиге. Ставом III изреке обавезани су тужени да тужиљи накнаде трошкове парничног поступка у износу од 326.120,00 динара.

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбе због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се ожалбена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да другостепени суд ожалбену пресуду преиначи и одбије тужбени захтев тужиље као неоснован.

У одговору на жалбу, тужиља је наводе жалби оспорила као неосноване.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу чл.372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао:

 жалбе нису основане.

У поступку доношења првостепене пресуде није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности, а неоснован је навод жалби да је у првостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.12 ЗПП-а, с обзиром да донета одлука нема недостатака због којих се не би мога испитати, изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи ни датим разлозима, а у образложењу пресуде су о битним чињеницама дати јасни разлози. Неоснован је и навод жалбе туженог ББ1 да је учињена битна повреда из чл.361 ст.1 ЗПП-а, с обзиром да се у жалби не наводи коју то одредбу овог закона суд није применио или неправилно применио, а што би било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде, затим да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.5 ЗПП-а, а наиме да је првостепени суд своју одлуку донео на недозвољеном располагању странака, с обзиром да према стању у списима ни једно располагање странака у овој парници није у супротности са принудним прописима, јавним поретком или правилима морала, као и битна повреда из чл.361 ст.2 тач.7 ЗПП-а, на коју повреду другостепени суд пази и по службеној дужности, с обзиром да из стања у списима не произилази да је незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања било којој странци ускраћена могућност да расправља пред судом.

Изведеним доказима у току првостепеног поступак је утврђено да је тужени ББ писменим уговором од 19.05.2000.г.продао тужиљи кп.бр.аа и аа1 КО _, укупне површине 0.96,82 хектара заједно са свим зградама и без покретних ствари и без засејаног усева за ту годину за износ од 8.000 ДЕМ, који је према потписаном уговору тужиља као купац одмах исплатила туженом ББ као продавцу, који је потписом на уговору признао да је тај новац примио и дозволио тужиљи да уђе у посед предметне непокретности, тако што је одвео до непокретности, обавестио дотадашњег корисника-закупца да је она нови власник, након чега је тужиља са тим лицем закључила уговор о закупу наведене непокретности на неодређено време. Потписи уговарача на наведеном уговору нису оверени од стране суда, иако је према стању у списима наведени промет непокретности одобрен решењем Министарства финансија РС бр.464-08-37526/2000 од 26.06.2000.г. Након тога тужени ББ је као продавац са туженим ББ1 као купцем закључио и оверио уговор код првостепеног суда под Ов.бр.3586/00 дана 08.09.2000.г., којим му је продао исте кат.парцеле које је продао и тужиљи уз договор да ће купац имовину добити у својину и државину након овере уговора и исплате купопродајне цене. Изведеним доказима је утврђено да тужени ББ1 није на основу закљученог уговора са туженим ББ уведен у државину купљених предметних непокретности, а из стања у списима произилази да ни тужиља, ни тужени ББ1 на основу закључених купопродајних уговора своје право нису уписали у земљишне или друге јавне књиге.

Имајући у виду напред наведено чињенично стање, а наиме да је уговор о купопродаји предметних кат. парцела, који је између тужиље и туженог ББ закључен дана 19.05.2000.г., у писменом облику, у целини извршен, те да исти није противан принудним прописима, правилно је првостепени поступио када је признао правно дејство наведнеог уговора сагласно одредби чл.4 ст.3 Закона о промету непокретности, те ставом II изреке утврдио да је тужиља на основу наведеног уговора на кат. парцелама, које су биле предмет тог уговора, постала власник, а што је у складу са одредбом чл.20 Закона о основама својинскоправних односа, дајући за донету одлуку у том делу правилне разлоге.

Како тужени ББ у моменту закључења уговора о купопродаји са туженим ББ1 дана 08.09.2000.г. више није био власник к.п.бр.аа и аа1, с обзиром да је исте већ отуђио раније закљученим уговором, то је правилно поступио првостепени суд када је ставом I изреке утврдио да је предметни уговор ништав и да не производи правно дејство, сагласно одредби чл.103 ЗПП-а.

Код чињенице да је тужиља у тренутку закључења уговора о купопродаји са туженим ББ била савесна, како из стања у списима предмета произилази, да је након закључења уговора уведена у државину купљене непокретности, да тужени ББ1 на основу касније закљученог уговора о куповини истих непокретности, није уведен у њихову државину, да при томе ни тужиља, ни тужени ББ1 нису на основу закључених уговора своје право својине на купљеним непокретностима уписали у земљишну или друге јавне књиге, то чињеница да ли је тужени ББ1 у моменту закључења купопродајног уговора са туженим ББ био савестан није од утицаја на доношење другачије одлуке, ово са разлога што у ситуацији када два лица закључе посебне правне послове ради стицања права својине на истој непокретност, о јачем праву суд одлучује применом начела савесности и поштења и начела злоупотребе права, према којима када су оба стицаоца савесна, а ни једном од њих непокретност није предата у државину, нити је који исходио упис права својине у земљишну или другу јавну књигу, јачи правни основ има ранији стицалац, када су оба стицаоца савесна јачи правни основ има онај који је исходио упис у земљишну односно другу јавну књигу, а ако ни један од њих није исходио упис у земљишну односно другу јавну књигу јачи је у праву онај стицалац којем је непокретност предата у државину, с тим што ранији стицалац има јачи правни основ у односу на несавесног каснијег стицаоца и у случају када је непокретност предата у државину каснијем несавесном стицаоцу или је несавесни стицалац исходио упис у земљишну или другу јавну књигу.

Имајући у виду напред наведено утврђено чињенично стање, а наиме да је тужиља као савесни стицалац на основу раније закљученог купопродајног уговора, којем је првостепени суд правилно сагласно одредби чл.4 ст.3 Закона о промету непокретности признао правно дејство, уведена у државину предметних непокретности, да ни тужиља ни тужени ББ1, као каснији стицалац нису, како из стања у списима предмета произилази, исходили упис права својине на купљеним непокретностима у земљишну или другу јавну књигу, то тужиља има јачи правни основ за стицање права својине на предметној непокретности од туженог ББ1, независно да ли је у тренутку закључења уговора о купопродаји са тужени ББ био савестан или не, због чега је првостепени суд правилно ставом II изреке утврдио да је тужиља на основу раније закљученог уговора са туженим ББ постала власник предметних непокретности, те ставом I утврдио ништавост касније закљученог уговора.

Чињеница да су непокретности које су биле предмет оба спорна купопродајна уговора, у моменту закључења уговора са туженим биле оптерећене правом доживотног плодоуживања сада пок. оца продавца ПП, није од утицаја на правилност ожалбене пресуде, с обзиром да је изведеним доказима у току поступка несумљиво утврђено да је тужени ББ након потписивања спорног уговора закљученог са тужиљом, исту увео у државину предметних непокретности, чему се очигледно отац туженог ББ није противио, с обзиром да из стања у списима не произилази да је за живота покретао спор против тужиље за предају у државину предметних непокретности, што је за живота могао учинити, с обзиром да продајом спорних непокретности његово право доживотног плодоуживања није престало.

При доношењу одлуке, другостепени суд је ценио и остале наводе у жалбама, али је нашао да нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

Са изложеног, сходно овлашћењу из чл.376 ЗПП-а одлучено као у изреци пресуде.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредаба чл.149 и 150 ЗПП-а и довољно образложена.

      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Гордана Тодоровић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)