Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.10.2011.

Гж 15854/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15854/10
13.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужених Републике Србије, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, ул. Немањина бр. 26, ББ9 и ББ, као правних следбеника пок. ПП, ББ1, ББ2, ББ3, ББ4 и ББ5, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.5648/08 од 25.05.2009. године, у седници већа одржаној дана 13.10.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.5648/08 од 25.05.2009. године у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу другом изреке и обавезује тужилац АА из Београда да туженој Републици Србији накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом под ставом првим је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио утврђење права коришћења плаца површине 5 ари који представља 500/2410 дела односно 500/4820 дела катастарске парцеле аа у мерама и границама са истока до ББ1 са запада до ББ6, са севера до јавног пута и са југа до ББ7, на основу Уговора о купопродаји од 13.11.1989. године, закљученог са ББ8 као правним претходником ПП и исплаћене купопродајне цене у целости, као и непосредне савесне и законите државине почев од 13.11.1989. године, што би тужени били дужни да признају и дозволе упис тог права по основу пресуде у јавним књигама. Под ставом другим тужилац је обавезан да туженој Републици Србији накнади трошкове парничног поступка у износу од 3.000,00 динара. Под ставом трећим је одлучено да се тужилац ослобађа од плаћања судских такси.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних у члану 360 став 1 ЗПП, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће тужбени захтев усвојити или исту укине и предмет врати на поновно поступање, а трошкове другостепеног поступка је тражио по трошковнику у жалби.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП и нашао да је жалба делимично основана.

У поступку првостепеног суда нема битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд по члану 372 став 2 ЗПП пази по службеној дужности.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је између ББ8 као продавца и тужиоца као купца 13.11.1989. године закључен уговор о купопродаји дела катастарске парцеле аа у мерама и границама са истока до ББ1, са запада до ББ6, са севера до јавног пута и са југа до ББ7. Тужилац је у целости исплатио купопродајну цену у висини од 40 милиона старих динара, према признаницама од 09.11.1989. године и 13.11.1989. године. Закљученим уговором продавац је овластио купца да одмах ступи у државину непокретности. Према пописном листу КО Борча ЗКУЛ бр._ од 27.05.2008. године, парцела аа је њива у површини од 48 ари и 20м2, остало неизграђено грађевинско земљиште, у својини Републике Србије, са правом коришћења ББ1 у делу од 122/2410, ББ2 у делу од 400/2410, ББ3 у делу од 144/2410, ББ4 у делу од 144/2410, ББ5 у делу од 395/2410 и ПП у делу од ½. ПП је наследник ББ8 према решењу Петог општинског суда О. 1773/01 од 09.08.2001. године, а тужене ББ9 и ББ су наследнице ПП према решењу Првог општинског суда у Београду О. 2684/08 од 21.01.2009. године.

Полазећи од напред наведених чињеница, првостепени суд је правилно нашао да тужбени захтев за утврђење права коришћења спорне парцеле није основан. Закон о грађевинском земљишту („Службени Гласник СРС“ бр. 20/79, 27/86, 45/89, који је ступио на снагу 27. маја 1979. године) важећи у време закључења уговора о купопродаји парцеле 13.11.1989. године, није дозвољавао промет права коришћења земљишта у друштвеној својини. Чланом 27 став 1 овог Закона је било прописано право ранијег сопственика да користи неизграђено грађевинско земљиште и то право се по члану 30 став 1 могло пренети само на брачног друга, потомке, усвојенике, родитеља и усвојиоце. Правни посао закључен супротно овој одредби је ништав, по чл. 30 став 4 истог Закона. Тужилац није тврдио, нити је пружио доказе да припада кругу лица из члана 30 став 1 Закона о грађевинском земљишту, па уговор на који се позива не може бити основ за утврђење права коришћења. Жалба не спори да промет права коришћења земљишта није био дозвољен у време закључења уговора 1989. године, али истиче да има места утврђењу права коришћења према сада важећем Закону о планирању и изградњи. Према члану 107 Закона о облигационим односима, ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана или који други узрок ништавости накнадно нестане, осим ако је забрана била мањег значаја. Кад је предмет купопродаје ствар ван промета по императивним прописима, не ради се о забрани мањег значаја, па уговор не постаје пуноважан кад забрана престане, без обзира на то што је извршен. Осим тога, по чл. 84 Закона о планирању и изградњи (“Службени гласник РС” бр. 47/2003 који је ступио на снагу 13. маја. 2003. године), у промету може да буде остало неизграђено грађевинско земљиште које је у државну својину прешло по одредбама Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта и Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера уз услов да то право пре промета буде утврђено решењем надлежног ограна управе на захтев ранијег сопственика, законског наследника или лица на које је ранији сопственик у складу са Законом пренео то право. Тужилац није поднео доказе на околност да су испуњени услови за промет права коришћења по овом пропису и стога се неосновано позива на њега. Жалбени наводи којима тужилац истиче да је право коришћења стекао на основу одржаја, будући да је корисник парцеле почев од 1989. године, нису основани јер се одржајем може стећи само право својине, а не и право коришћења, у смислу члана 28 Закона о основама својинскоправних односа.

Према чл. 338 став 2 ЗПП, неће се донети пресуда због пропуштања ако суд нађе да је реч о захтеву којим странке не могу располагати (располагања у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала). Будући да је члан 30 став 4 Закона о грађевинском земљишту важећег у време закључења уговора о купопродаји 1989. године изричито прописивао ништавост правног посла закљученог супротно одредби чл. 30 став 1 који је дозвољавао пренос права коришћења само на ограничен круг лица, супротно наводима жалбе, није било места усвајању тужбеног захтева, иако остали сукорисници парцеле нису поднели одговор на тужбу.

Будући да је тужилац у тужби захтевао само ослобођење од плаћања судских такси, у жалби се неосновано истиче да је требало донети одлуку којим се тужилац ослобађа од плаћања свих трошкова поступка. Према Тарифи о наградама и накнадама за рад адвоката важећој у време пресуђења, туженој Републици Србији на име састава поднеска припада износ од 2.000,00 динара, због чега је одлука о трошковима поступка преиначена као у изреци.

Са изнетих разлога, применом чл. 375 ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке, а применом чл. 387 тачка 3 ЗПП као у ставу другом.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)