Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.07.2011.

Гж 1598/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1598/11
27.07.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Зорице Јашаревић, председника већа, Весне Матковић и Смиљке Дингарац-Нићифоровић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против тужених ББ и ББ1, које заступа БА адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.64601/10 од 04.10.2010.године у седници већа одржаној на дан 27.јула 2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.64601/10 од 04.10.2010.године у ставу првом и трећем изреке и жалба тужиље ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.64601/10 од 04.10.2010.године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се утврди да је сувласник са уделом од 2/3 идеалних делова стана аа, што су тужене ББ и ББ1 дужне признати и трпети а надлежни суд и други органи спровести у земљишним и другим јавним књигама по правноснажности пресуде као неоснован. Ставом другим изреке, ослобођена је тужиља од плаћања судских такси, а ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка у износу од 77.500,00 динара у року од 15 дана од дана достављања пресуде.

Против означене пресуде благовремено је тужиља изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужиље није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које апелациони суд пази по службеној дужности нити из тачке 12 ове законске одредбе на коју указује жалба, јер пресуда садржи потпуне јасне и непротивуречне разлоге о битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању отац странака, сада покојни Стојковски Мирко, откупио је предметни стан, као носилац станарског права, од носиоца права располагања на стану у друштвеној својини Државе СРЈ-Министарства одбране - Војнограђевинске дирекције “Београд” (правног претходника тужиље) на основу уговора о откупу стана овереног пред Првим општинским судом у Београду под Ов.бр.11956/93 дана 20.марта 1993.године с тим да уговорену откупну цену од 22.735.255,00 динара исплати у року од 28 година у 336 месечних рата. Иза смрти ПП, преминулог 19_.године, оглашена је за наследника ПП1, супруга оставиоца правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду О.2282/95 од 21.11.1995.године. ПП1 је преминула 19_.године а за њене наследнике на предметном стану оглашене су тужиља и тужене, ћерке оставиље, свака са 1/3 дела правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду О.3003/96 од 27.марта 1997.године. Тужиља је све време до смрти родитеља живела са њима у заједничком домаћинству, бринула се о њима, помагала им и сахранила их. Тврди да је све време вршила отплату рата на име откупне цене стана из својих материјалних средстава и сматра да јој по том основу припада већи својински удео на предметном стану.

Примењујући на утврђено чињенично стање материјално право првостепени суд је одбио тужбени захтев оцењујући да предметни стан не представља заједничку имовину тужиље и њених родитеља, јер је право својине на стану даном овере уговора у суду стекао отац парничних странака у смислу одредбе члана 18 Закона о становању, при чему није од значаја на стицање права својине на стану чињеница ко је вршио отплату рата на име цене стана с обзиром да се на тај начин не може стећи својина на стану већ само облигационо потраживање.

Са правног становишта Апелационог суда првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев дајући довољне и јасне разлоге које као правилне прихвата и Апелациони суд.

Нису основани жалбени наводи да тужиљи по основу улагања, тј. стицања у породичној заједници са покојним родитељима сходно члану 195 Породичног закона припада 2/3 идеалног дела на предметном стану, јер је уместо оца отплаћивала дуг на име откупне цене стана из својих личних новчаних средстава. Ово зато што је чланом 16 Закона о становању уређено право на откуп станова по посебним условима и омогућен преображај станарског права, односно закупа у својину носиоцу станарског права односно закупцу а брачном другу и деци уз писмену сагласност носиоца станарског права. Када носилац станарског права откупи стан стиче својину на истом сходно одредби члана 25 Закона о становању, и тако стечен стан не улази у режим имовине стечене у породичној заједници, јер има своје извориште у станарском праву односно праву закупа стицаоца коме је закон омогућио да га откупи по нетржишним условима. Стога је без значаја за стицање својине на стану ко је отплаћивао откупну цену стана.

Одредба члана 26 став 1 наведеног закона, на који се позива жалба, регулише односе даваоца и лица које је од даваоца стана на коришћење откупило стан, а не односе лица које је откупило стан и члана породичног домаћинства који је учествовао у отплати откупне цене стана, како погрешно сматра жалиља.

Ради изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка донета правилном применом одредаба члана 149 и 150 ЗПП.

Председник већа-судија,
Зорица Јашаревић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)