Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.04.2018.

Гж 2536/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2536/17
18.04.2018.године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бранке Дражић, председника већа, Невенке Ромчевић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА3 а, које заступа заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужених Јавног предузеће “Путеви Србије” из Београда, Булевар краља Александра бр. 282 и Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво из Београда, ул. Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године, у седници већа одржаној дана 18.04.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена Република Србија да на име накнаде за извршену фактичку експропријацију катастарске парцеле аа1 исплати и то: тужиоцу АА1 износ од 710.052,20 динара, тужиоцу АА2 износ од 355.026,10 динара и тужиоцу АА3 износ од 2.840.434,50 динара, а жалба тужене Републике Србије у том делу ОДБИЈА, као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године у делу става првог изреке тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд обавеже туженог Јавно предузеће “Путеви Србије” да солидарно са туженом Републиком Србијом на име накнаде за извршену фактичку експропријацију катастарске парцеле аа1 исплати тужиоцима и то: тужиоцу АА1 износ од 710.052,20 динара, тужиоцу АА2 износ од 355.026,10 динара и тужиоцу АА3 износ од 2.840.434,50 динара са законском затезном каматом почев од 14.12.2016. године па до исплате, као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године у делу става првог изреке тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да прво, друго и трећетужиоцу исплати законску затезну камату на појединачне износе накнаде досуђене ставом првим изреке пресуде Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године и то почев од 25.01.2017. године као дана пресуђења, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писменог преписа пресуде, док се тужбени захтев за исплату законске затезне камате на појединачне досуђене износе накнаде за период од 14.12.2016. године до 24.01.2017. године, ОДБИЈА, као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 579.500,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог преписа пресуде, док се тужбени захтев у делу у коме је тражено да се обавеже тужени Јавно предузеће “Путеви Србије” да солидарно са туженом Републиком Србијом исплати тужиоцима трошкове парничног поступка у досуђеном износу са траженом законском затезном каматом, ОДБИЈА као неоснован.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог Ј.П.”Путеви Србије” за накнаду трошкова другостeпеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 45982/13 од 25.01.2017. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па су обавезани тужени Република Србија и Ј.П.”Путеви Србије” да солидарно исплате тужиоцима укупан износ од 3.905.597,43 динара и то тужиоцу АА1 износ од 710.052,20 динара, АА2 износ од 355.026,10 динара и АА3 износ од 2.840.434,50 динара на име накнаде за извршену фактичку експропријацију катастарске парцеле аа1, све са законском затезном каматом почев од 14.12.2016. године па до исплате. Ставом другим изреке обавезани су тужени да солидарно тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплате износ од 856.999,00 динара са законском затезном каматом од дана када су наступили услови за извршење па до исплате.

Против наведене пресуде тужени Јавно предузеће “Путеви Србије” је благовремено изјавио жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Тужена Република Србија је благовремено изјавила жалбу побијајући пресуду из свих законских разлога.

Тужиоци су благовремено дали одговор на жалбе тужених.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), апелациони суд је нашао да је жалба тужене Републике Србије неоснована, а жалба туженог Јавног предузећа “Путеви Србије” основана.

У првостeпеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности, нити битна повреда из тачке 12 истог члана, на коју се указује у жалби тужене Републике Србије. Изрека првостeпене пресуде је разумљива, не противречи сама себи нити разлозима пресуде, а у образложењу пресуде првостeпени суд је навео јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању у препису листа непокретности бр.1993 КО Остружница од 24.04.2012.године катастарска парцела аа1 уписана је као градско-грађевинско земљиште под објектом површине 25 ари и 17 м2 у својини Републике Србије, а државини ЈП “Путеви Србије” са правом коришћења АА1 са 2/6 идеалних делова, АА2 са 1/6 и АА3 са 8/16 идеалних делова. Према уверењу Службе за катастар непокретности града Београда бр.952-3-4523/13 од 28.05.2013.године у К.О. Остружница ревизијом премера 1956/57 снимљена је катастарска парцела аа1 која је дељена на катастарску парцелу аа1 и аа2 површине 1908 м2, а у току оснивања катастра непокретности дигиталног катастарског плана за К.О. Остружница извршено је прерачунавање површине, па између осталог и катастарске парцеле бр.аа1. Решењем Скупштине општине Чукарица бр.463/279/72 од 06.10.1972.године изузето је национализовано неизграђено грађевинско земљиште из поседа ранијих власника ВВ, ВВ до ВВ5, уз правичну накнаду и предато у посед Предузећу за путеве “Београд”, ради изградње Савске магистрале-пута Београд-Обреновац и то део катастарске парцеле аа2 у површини од 7615 м2, те је дозвољено овом предузећу улажење у посед и упис права коришћења у земљишне књиге у своју корист. Према налазу и мишљењу судског вештака за област геодезије од 10.02.2016.године катастарска парцела аа2 се налази на раскрсници Кружног ауто пута око Београда – Добановаца – Бубањ потока и ауто пута Београд – Обреновац. На тој парцели је саграђен магистрални пут (стара класификација), односно државни пут првог реда (нова класификација), а пре доношења прописа о изградњи објекта. Парцела је укупне је површине 25а и 17м2. Ова површина се простире у појасу експропријације и састоји се од четири дела: први је северни део – зелена површина од 12а и 18м2 која се налази између северне линије експропријације и коловоза а северно од ауто пута Обреновац - Београд; други део је аутопут Обреновац – пут - Београд површине 06а и 11м2; трећи део је Обреновац – пут – Београдска обилазница површине 03а и 10м2; четврти део је јужни део – зелена површина од 03а и 78м2 која се налази у зони експропријације између коловоза и јужне линије експропријације обилазнице Обреновац – пут – Београдска обилазница. Према записнику о процени тржишне вредности непокретности-земљишта Пореске управе - Филијала “А” Чукарица од 21.10.2016.године тржишна вредност градског грађевинског земљишта - катастарске парцеле аа2 износи 2.257,00 динара по 1 м2.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је усвојио тужбени захтев тужилаца, с обзиром да је катастарска парцела аа1 у површини од 25 ари и 17 м2 фактички експроприсана и трајно у целој површини заузета изградњом државног пута првог реда, односно на тој парцели се налази раскрсница кружног ауто-пута око Београда-Добановаца-Бубањ потока и ауто-пута Београд-Обреновац, због чега су Република Србија као носилац права својине и Ј.П. “Путеви Србије” као држалац те парцеле солидарно одговорни према туженима као корисницима те парцеле за накнаду штете у смислу одредбе члана 154 и 155 Закона о облигационим односима, члана 10 Закона о јавној својини, члана 102 став 5 Закона о планирању и изградњи и члана 8 став 2 тачка 2 Закона о главном граду.

Међутим, овај суд је нашао да је првостeпени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право и то одредбе чл.10 Закона о јавној својини, чл.102 став 5 Закона о планирању и изградњи и чл.8 став 2 тачка 2 Закона о главном граду имајући у виду да тужени ЈП “Путеви Србије” из Београда, који је обавезан на плаћање накнаде тужиоцима, није пасивно легитимисан, а пасивна легитимација спада у материјално-правни приговор о коме суд води рачуна и по службеној дужности, а који је истакнут и од стране туженог, који је обавезан на исплату.

Како у односу на туженог ЈП “Путеви Србије” из Београда није доказано да је крајњи корисник фактички експроприсане катастарске парцеке која је предмет спора, што се не може закључити из чињенице да је исти од Републичке дирекције за путеве преузео права, обавезе и средства у смислу изградње пута, а који пут као државни пут првог реда се сматра добром у општој употреби у јавној својини, то тужени ЈП “Путеви Србије” није пасивно легитимисан у овој парници, по налажењу овог суда.

Наиме, одредбом члана 2 Закона о јавној својини (“Службени гласник РС” бр.72/11), прописано је да јавну својину чини право својине Републике Србије-државна својина, затим право својине аутономне покрајине-покрајинска својина и право својине јединице локалне самоуправе-општинска, односно градска својина. Истовремено, одредбом члана 3 овог закона, прописано је да су предмет јавне својине, између осталих и добра у општој употреби, а сходно одредби члана 10 став 2, добрима у општој употреби у јавној својини, сматрају се оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су, као такве, одређени законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази итд.). Сходно одредби члана 18 став 1 истог закона носиоци права јавне својине могу бити Република Србија, аутономна покрајина и општина, односно град (јединице локалне самоуправе), с тим да сходно ставу 2. истог члана, градска општина има право коришћења на стварима у својини града, у чијем је саставу.

У конкретном случају, имајући у виду да је у ЛН аа2, наведено да је реч о магистралном путу, с тим да је предметна парцела у власништву Републике Србије, док је ЈП “Путеви Србије” уписан као држалац исте, а не као корисник те парцеле, то тужени ЈП “Путеви Србије” из Београда није пасивно легитимисан за накнаду у поступку фактичке експропријације. Ово без обзира на чињеницу да се наведено предузеће старало о путевима тог карактера и вршило обавезе некадашњег Министарства за саобраћај у смислу одржавања, заштите, коришћења, развоја и управљања магистралним и регионалним путевима, као и добрима у општој употреби, које послове је обављала Дирекција за путеве у саставу Министарства за саобраћај, да би касније ЈП “Путеви Србије” преузело права и обавезе те Републичке дирекције. Међутим, пошто тужени ЈП “Путеви Србије” није извршио заузимање предметне парцеле, нити је имао инвеститорску функцију приликом изградње наведеног пута, дошло је до погрешне примене материјалног права када је првостeпени суд утврдио његову солидарну обавезу плаћања накнаде тужиоцима, те је овај суд преиначио пресуду у односу на првотуженог и одбио тужбени захтев у односу на њега.

Будући да првотужени ЈП “Путеви Србије” није пасивно легитимисан, односно да сходно закону није носилац обавезе на исплату накнаде за одузету парцелу тужиоцима, то је овај суд на основу члана 394 тачка 4 ЗПП преиначио побијану пресуду и одбио, као неоснован, тужбени захтев тужилаца у односу на наведеног туженог, све са каматом на износ накнаде, у смислу одредбе члана 277 став 1 Закона о облигационим односима, које потраживање је акцесорно.

Међутим, првостeпени суд је правилно применио материјално право када је обавезао тужену Републику Србију на исплату накнаде тужиоцима, нашавши да је као власник фактички експроприсаних парцела у државној својини, пасивно легитимисана за исплату накнаде за одузету катастарску парцелу аа1, од 25 а и 17 м2, која је раније представљала приватну имовину, с тим да је изградњом магистралног пута промењен дотадашњи карактер одузетог земљишта. Наиме, на тој парцели се налази државни пут првог реда у целој њеној површини и ту се налази раскрсница кружног ауто-пута око Београда-Добановци-Бубањ Потока и ауто-пута Београд-Обреновац. Како у смислу одредбе члана 5 став 1 Закона о јавним путевима (“Службени гласник РС”, бр. 101/05, 123/07...104/13), магистрални пут спада у државни пут првог реда, који је у јавној својини Републике Србије, пошто је својевремено ово земљиште од стране државе одузето тужиоцима, односно њиховим правним претходницима, ради извођења радова у општем јавном интересу, али без одговарајућег поступка и доношења формалне одлуке о томе и без исплате накнаде, ради се о противправном одузимању, тј. ограничавању права својине на непокретној имовини тужилаца, без утврђивања накнаде, тј. о фактичкој експропријацији, односно о повреди права на имовину тужилаца у вези са Протоколом 1 о заштити имовине уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама, који гласи да свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине, нико не може бити лишен своје имовине и осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1).

Како повреда права на мирно уживање имовине тужилаца из члана 1 Протокола још увек траје, због противправног одузимања наведене имовине њихово право на накнаду не застарева и припада им накнада која је адекватна вредности непокретности, односно ограничавању њиховог права својине у односу на одузети део парцеле сваког од тужиоца. Стога је првостeпени суд правилно поступио када је обавезао тужену Републику Србију, која се води као власник фактички експроприсане парцеле, на исплату накнаде коју је утврдио према тржишној вредности 1 м2 ове парцеле, а која износи 2.257,00 динара, све према извештају Пореске управе-Филијале “А” Чукарица од 21.10.2016.године, према којој цени, а сразмерно уделима у предметној парцели је тужена Република Србија дужна да плати тужиоцу АА износ од 710.052,20 динара, АА1 износ од 355.026,10 динара и АА2 износ од 2.840.434,50 динара, сразмерно њиховим уделима на предметној парцели, а према тржишној вредности земљишта у време доношења одлуке о накнади.

Неосновани су жалбени наводи тужене Републике Србије да је конкретном случају према решењу Скупштине општине Чукарица бр.463/279/72 од 06.10.1972.године за експропријацију катастарске парцеле аа1 већ исплаћена правична накнада, с обзиром да је према уверењу РГЗ од 28.05.2013.године, 1975.године уписан ауто-пут Београд-Обреновац када је катастарска парцела аа1 била површине 4332 м2, а након тога је дељена на катастарску парцелу аа1 површине 2424 м2 и катастарску парцелу аа2 површине 1908 м2, а у току оснивања дигиталног катастарског плана за аа1 извршено прерачунавање површина тако да аа1 има површину од 2517 м2, како је то управо и уписано у Лист непокретности бр._, на којој парцели са одређеним идеалним уделима су сада уписани тужиоци као лица која имају право коришћења, због чега је оцењен као неоснован жалбени навод да је тужиоца 1972.године исплаћена правична накнада за предметну парцелу, посебно када се има у виду да је према налазу вештака на том делу земљишта изграђена Београдска обилазница, која градња је започета у протеклих неколико година.

Неосновани су жалбени наводи тужене Републике Србије да се висина накнада у конкретном случају не може утврдити на основу извештаја Пореске управе с обзиром да се то може примењивати само у случају када је извршена експропријација, а не и када постоји фактичка експропријација. Наиме, висина правичне накнаде у случају фактичке експропријације се утврђује према намени и стању земљишта на дан одузимања, а према тржишној вредност на дан доношења одлуке о накнади, независно од намене за коју је земљиште одузето, а управо из записника о процени тржишне вредности непокретности-земљишта Пореске управе филијала “А” Чукарица од 21.10.2016.године је утврђено да је предметна парцела градско грађевинско земљиште и да је тржишна вредност 2.257,00 динара по 1м2, те је у складу са тим тужиоцима и досуђена накнада а сразмерно њиховим уделима на парцели аа1.

Првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу одлуке из дела става првог изреке побијане пресуде када је тужиоцима на појединачно досуђене износе накнаде за фактичну експропријацију досудио законску затезну камату почев од 14.12.2016.године, па до исплате тј.од дана када је опредељен тужбени захтев, због чега је одлука у том делу морала бити преиначена. Одредба чл.189 став 2 Закона о облигационим односима прописује да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује шта друго, те је сходно томе законска затезна камата тужиоцима досуђена почев од 25.01.2017.године, као дана доношења првостепене одлуке, сходно одредби чл.277 Закона о облигационим односима, а захтев у делу у коме је камата потраживана за период од 14.12.2016.године па до 24.01.2017.године је одбијен као неоснован.

Решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке побијане пресуде је преиначено, с обзиром да је првостепени суд погрешно обрачунао досуђене трошкове, на шта се указује у жалби тужене Републике Србије из ког разлога је обавезана тужена да на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 579.500,00 динара, применом одредбе члана 153 и 154 Закона о парничном поступку. Наведени износ се односи на трошкове које је су тужиоци имали у вези са заступањем од стране адвоката и то: за састав тужбе 22.500,00 динара, за приступ на три одржана рочишта по 24.000,00 динара, за приступ на седам неодржаних рочишта по 12.750,00 динара, за састав два образложена поднеска по 22.500,00 динара, што увећано за 50% на име заступања за другу и сваку наредну странку чини износ од 457.500,00 динара, што са трошковима вештачења у износу од 15.000,00 динара, таксе на тужбу у износу од 38.700,00 динара и таксе на одлуку у износу од 68.300,00 динара, укупно чини износ од 579.500,00 динара, све према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи.

Преиначена је одлука првостeпеног суда у делу става другог изреке тако што је одбијен као неоснован захтев тужилаца да им тужени ЈП “Путеви Србије” накнади трошкове парничног поступка солидарно са туженом Републиком Србијом сходно одредби чл.165 став 2 ЗПП.

Неоснован је захтев туженог Ј.П.”Путеви Србије” за накнаду трошкова другостeпеног поступка, а имајући у виду да ове трошкове није прецизирао, а исти се могу односити само на трошкове судске таксе за жалбу, имајући у виду да туженог није заступао пуномоћник из редова адвоката.

Из изнетих разлога, применом одредбе члана 390, 394 тачка 4 и 401 тачка 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)