Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.12.2018.

Гж 2609/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2609/18
13.12.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА3, које заступа пуномоћник адвокат АБ1, против тужене Градске општине Лазаревац, коју заступа Општинско правобранилаштво Лазаревац, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Лазаревцу П 707/2015 од 07.02.2018. године, у седници одржаној 13.12.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П 707/15 од 07.02.2018. године у ставу првом, делу става трећег изреке којим је извршено пребијање потраживања и обавезана тужена да тужиљама исплати износ од 1.132.000,00 динара са законском затезном каматом од 07.02.2018. године као дана пресуђења до коначне исплате, као и у четвртом ставу изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П 707/15 од 07.02.2018. године, ставом првим изреке утврђено је да постоји потраживање тужиља у односу на тужену у износу од 1.924.000,00 динара на име тржишне вредности кп.аа. Другим ставом изреке утврђено да је постоји потраживање тужене у односу на тужиље у износу од 792.000,00 динара на име тржишне вредности дела кп.аа у површини од 0.01,98 ха КО Лазаревац. Трећим ставом изреке извршено је пребијање потраживања тако што се делимично усваја тужбени захтев тужиља и обавезује тужена да им исплати износ од 1.132.000,00 динара са законском затезном каматом од 07.02.2018. године као дана пресуђења до коначне исплате, док се са вишком до траженог да се обавеже тужена да тужиљама плати 1.924.000,00 динара тужбени захтев одбија као неоснован, с обзиром да је у том делу приговор пребијања основан. Четвртим ставом изреке обавезана је тужена да тужиљама накнади трошкове парничног поступка у износу од 365.200,00 динара.

Благовременом жалбом тужена је побијала први, обавезујући део трећег става и четврти став изреке наведене пресуде из свих законских разлога.

Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу у смислу члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11 са каснијим изменама и допунама), Апелациони суд је нашао да је жалба тужене неоснована.

Оценом изведених доказа, првостепени суд је утврдио да је правноснажним решењем Општинске управе општине Лазаревац од 12.11.1996. године у корист Општине Лазаревац за потребе Дирекције за грађевинско земљиште, планирање и изградњу Лазаревац ЈП у циљу изградње саобраћајнице Улице аа4 изузето из поседа неизграђено градско грађевинско земљиште кп. аа – њива код куће у површини од 4,25 ари уписана у ЗКУЛ аа1 КО Лазаревац, као друштвена својина корисника СС, правног претходника тужиља, коме је за ову за парцелу исплаћена накнада по споразуму од 27.01.1997. године. Тужиље су на основу захтева и пројекта препарцелације од претходно наведене изузете парцеле бр.аа КО Лазаревац отцепиле површину од 1,98 ари и тај део припојиле својим парцелама аа2 и аа3, обе КО Лазаревац, које су потом у току 2011. и 2012. године продале трећим лицима. У наставку претходно наведене парцеле аа КО Лазаревац налази се и спорна парцела 11 – пашњак 6.класе у површини од 4,81 ар уписана у листу непокретности 2020 КО Лазаревац као остало грађевинско земљиште и која је у дужини од 69,95 метара, а просечне ширине 2,83 метра пресвучена асфалтом у укупној површини асфалтног коловоза од 1,98 ари са изграђеним шахтама за водовод и канализацију, уличним осветљењем на бетонским стубовима, што међу странкама није било спорно. Према извештају Одељења за урбанизам и грађевинске послове општине Лазаревац парцела бр.аа и спорна парцела аа КО Лазаревац се налазе у саставу планиране колске саобраћајнице, при чему парцела тужиља аа КО Лазаревац није експроприсана ни од тужиља, ни од њиховог правног претходника, нити им је за исту исплаћена накнада. Тужена је дозволила изградњу пута-објекта од јавног интереса на земљишту које није формално експроприсано приводећи намени обе парцеле и аа и аа2 КО Лазаревац још 80-тих година прошлог века, да би у току 1996. године парцела аа2 била формално изузета у корист тужене за коју је исплаћена накнада. Према садржини таблице за утврђивање тржишне вредности непокретности Комисије за процену пореске управе Општине Лазаревац од 22.02.2016. године, вредност 1 м2 грађевинског земљишта у Лазаревцу у другој и трећој зони којима припадају и парцеле аа2 и аа1 износи 4.000,00 динара. Оценом налаза и мишљења вештака геометра и вештака грађевинске струке утврђено је да се на парцели аа поред дела који је под асфалтом, налазе и делови означених бројем 1 и бројем 3 на скици лица места, који заправо представљају површину између границе парцеле и асфалта и који се не могу користити од стране тужилаца у било које сврхе, чак ни засадима дрвећа и шибља, јер би то улицу учинило непрегледном, с обзиром да је реч о граничном појасу у коме треба изградити тротоаре и банкине који још увек нису изграђени.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је у конкретном случају дошло до фактичке експропријације парцеле тужиља кп.бр.аа КО Лазаревац, тако што је тужена која је донела одлуку о изградњи и формирању Улице аа4 дозволила изградњу пута-објекта од јавног интереса на земљишту које није формално експроприсано приводећи намени обе парцеле аа и аа2 КО Лазаревац још 80-тих година прошлог века, да би потом у току 1996. године парцела аа2 била формално изузета у корист тужене за коју је исплаћена накнада. С обзиром да је спорна парцела аа у претежном делу асфалтирана, а да у преосталом делу тужиље не могу да је користе, то не постоји могућност враћања предметне парцеле, већ је тужена одговорна за штету у смислу члана 154 Закона о облигационим односима, коју је дужна да тужиљама накнади у смислу члана 189 наведеног закона у висини тржишне вредности целе парцеле која је утврђена на основу процене Пореске управе Лазаревац у износу од 4.000,00 динара по м2, у смислу члана 15 став 2 Закона о изменама и допунама Закона о експропријацији. Предметној парцели је промењен карактер асфалтирањем дела те парцеле, при чему је иста претворена у улицу, којој је тужена у току 1983. године Одлуком која је објављена у Службеном гласнику дала назив Улица аа4. По налажењу првостепеног суда тужена је преко јавних предузећа која је у ту сврху основала извршила асфалтирање и формирање улице преко парцеле тужиља, односно њиховог правног претходника, при чему тужена није доказала супротно, нарочито што је тужена од правног претходника тужиља изузела кп.бр.аа2 и исплатила накнаду у време када су обе парцеле већ фактички биле заузете у циљу изградње саобраћајнице Улице аа4 у Лазаревцу. Због тога је према становишту првостепеног суда истакнути приговор недостатка пасивне легитимације на страни тужене неоснован, као и приговор застарелости потраживања имајући у виду да право тражења накнаде за експроприсане непокретности не застарева. Налазећи да је приговор пребијања основан, с обзиром да су тужиље фактички изузеле део раније експроприсане парцеле аа2 КО Лазаревац и отуђиле трећим лицима, а да је њиховом правном претходнику за целу парцелу исплаћена накнада, то су се по налажењу првостепеног суда неосновано обогатиле, те су испуњени услови из члана 336 Закона о облигационим односима да се изврши пребијање узајамних потраживања.

По налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а затим правилно закључио применом материјалног права да тужиље имају право на накнаду за парцелу која је фактички експроприсана, односно којој је промењен карактер на начин да је фактички претворена у улицу, а да им претходно није формално одузета и исплаћена накнада.

У члану 1 став 1 Проткола уз Европску конвенцију за заштиту људских права прописано је да свако физичко и правно лице има право на несметано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општима начелима међународног права. Ставом 2 истог члана прописано је да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза и других дажбина или казни. Чланом 58 Устава Републике Србије између осталог прописано је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном у закону, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да се законом може ограничити начин коришћења имовине. Из наведене уставне одредбе произилази да дозвољено одузимање права својине које не представља повреду права на имовину постоји само када су кумулативно испуњена два услова и то да је учињено у јавном интересу, утврђеном на основу закона и да је учињено уз накнаду која не може да буде нижа од тржишне. Изградњом објекта од јавног интереса на земљишту неког лица врши се одузимање права својине, без обзира што право својине тог лица није формално одузето. У таквој ситуацији ради се о фактичкој експропријацији која настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктурни или други објекти у јавном интересу иако не постоје решења о изузимању, односно одузимању земљишта. У конкретном случају на спорној парцели је изграђена улица као јавни пут у насељу, која се не може више сматрати приватним поседом, јер се ради о улици која је по члану 10 став 2 Закона о јавној својини добро у општој употреби и у својини је јединице локалне самоуправе на чијој се територији налази. Према информацији о локацији на основу плана генералне регулације дела градског насеља Лазаревац парцела аа КО Лазаревац улази у састав јавних саобраћајних површина, односно представља улицу аа4. У ситуацији када је земљиште као у овом случају приведено намени у складу са планским актом, и по сили закона постало јавна својина, тужиље као власници земљишта не могу трпети штетне последице што надлежни орган тужене општине није спровео управни поступак и донео решење о изузимању земљишта из поседа које би било основ за исплату накнаде за изузето земљиште.

Одредбом члана 10 Закона о јавној својини ("Сл. гласник РС", бр. 72/2011, 88/2013, 105/2014, 104/2016 - др. закон и 108/2016) прописано је да су добра од општег интереса у јавној својини, у смислу овог закона, ствари које су законом одређене као добра од општег интереса (пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, водно земљиште, водни објекти, заштићена природна добра, културна добра и др.), због чега уживају посебну заштиту. Добрима у општој употреби у јавној својини, у смислу овог закона, сматрају се оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су као такве одређене законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази и др). Чланом 18 наведеног закона прописано је да су носиоци права јавне својине Република Србија, аутономна покрајина и општина, односно град (у даљем тексту: јединица локалне самоуправе). Градска општина има право коришћења на стварима у својини града у чијем је саставу. На стварима које прибави градска општина, право својине стиче град у чијем је саставу градска општина, а градска општина има право коришћења. Носиоци права коришћења из члана 18. овог закона имају право да ствар држе и да је користе у складу са природом и наменом ствари, да је дају у закуп и да њоме управљају у складу са овим и другим законом (члан 22). Одредба члана 20 тачка 12 Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, број 129/2007, 83/2014, 101/2016) прописује да општина, преко својих органа, уређује и обезбеђује обављање послова који се односе на изградњу, рехабилитацију и реконструкцију, одржавање, заштиту, коришћење, развој и управљање локалним и некатегорисаним путевима, као и улицама у насељу. Одредбом члана 53 став 1 Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 72/2009, 81/2009, 64/2010 (Одлука Уставног суда), 24/2011, 121/2012, 42/2013 (Одлука Уставног суда), 50/2013 (Одлука Уставног суда), 54/2013 (Решење Уставног суда), 98/2013 (Одлука Уставног суда), 132/2014, 145/2014) прописано је да информација о локацији садржи податке о могућностима и ограничењима градње на катастарској парцели, односно на више катастарских парцела, на основу планског документа.

Полазећи од наведеног правилан је закључак првостeпеног суда, да је спорна парцела аа у претежном делу асфалтирана, а да у преосталом делу тужиље не могу да је користе, па не постоји могућност враћања предметне парцеле, већ је тужена одговорна с обзиром да је њихово земљиште фактички привела одговарајућој намени, а да га претходно није одузела и исплатила накнаду. Изостанком накнаде тужиљама за одузето земљиште, које чини парцела у њиховом сувласништву, било би повређено њихово право на имовину гарантовано чланом 58 Устава Републике Србије, па је досуда исте начин успостављања правичне равнотеже између интереса тужиља и јавног интереса. Због тога се не могу прихватити као основани жалбени наводи да је у конкретном случају првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање у погледу чињенице, ко је и када извршио предметно заузеће парцеле аа КО Лазаревац, односно да је у конкретном случају требало према садашњим законским и подзаконским актима утврдити ко је пасивно легитимисан да плати накнаду указивањем да Градска општина Лазаревац није пасивно легитимисана у овој парници, већ би то био Град Београд на основу одредаба Закона о планирању и изградњи и Одлуке о оснивању јавног предузећа за грађевинско земљиште и изградњу Београда (“Службени лист града Београда” бр.51/2008).

Како првостепени суд при одлучивању у побијаном делу одлуке није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а жалбом тужене се конкретно не указује на неку другу битну повреду поступка ове врсте, која је могла бити од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде, то је овај суд применом члана 390 ЗПП одлучио као у изреци.

Како тужена није успела са жалбом, то је одбијен њен захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка на основу члана 165 ЗПП.

Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)