Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.05.2018.

Гж 2954/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2954/2018
25.05.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Весне Мастиловић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници по тужби тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије, чији је законски заступник Државни правобранилац са седиштем у Београду, ул. Немањина бр.26, ради утврђења права својине, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П.бр.2486/15 од 02.11.2016. године, која је исправљена решењем истог суда П.бр.2486/15 од 13.03.2018. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25.05.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду П.бр.2486/15 од 02.11.2016. године, исправљена решењем истог суда П.бр.2486/15 од 13.03.2018. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П.бр.2486/15 од 02.11.2016. године, исправљеном решењем истог суда П.бр.2486/15 од 13.03.2018. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужилаца АА и АА1 да се обавеже Република Србија да се утврди да су тужиоци по основу одржаја власници са по 1/4 идеалног дела кат.парц.бр.аа, кат.парц.аа1, кат.парц.бр.аа2 и кат.парц.бр.аа3, које су уписане у лист непокретности аа5, што је тужени дужан признати и трпети да се тужиоци укњиже као власници наведених парцела у катастру РС, као неоснован. Ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженој Републици Србији накнаде трошкове парничног поступка у износу од 11.250,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу, побијајући је у целини из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 386. Закона о парничном поступку, па је оценио да жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Такође, у првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. истог закона, на коју се посебно указује у изјављеној жалби, јер пресуда нема недостатака због којих се не може испитати. Изрека пресуде није противречна ни сама себи ни разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама који су јасни и непротивречни.

У току првостепеног поступка је утврђено да је деда тужилаца, сада пок. ПП, према изводу из поседовног листа од 20.04.1990. године, био уписан у катастар који се водио код Градског геодетског завода Београд за Катастарску општину аа5 као корисник спорних катастарских парцела, које су представљале друштвену својину. Према препису поседовног листа број 372 од 21.02.2003. године, он је такође био уписан као корисник ових катастарских парцела са 1/2 идеалних делова, док је за парцеле означено да представљају градско грађевинско земљиште. Спорне катастарске парцеле су уписане у извод из листа непокретности број 893 за КО аа5 код Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности Београд 2, као градско грађевинско земљиште, а као њихов власник уписана је Република Србија. Допунским решењем Петог општинског суда у Београду О.бр.1113/02 од 16.05.2003. године утврђено је да заоставштину пок. ПП чини и ванкњижно право власништва са 1/2 идеалног дела на спорним катастарским парцелама те су за наследнике ове имовине оглашени унуци оставиоца АА и АА1, сваки на по 1/4 дела заоставштине.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио одредбе члана 29. Закона о основама својинскоправних односа објављеног у “Службеном листу СФРЈ” бр.6/80 од 08.02.1980. године, којом је било изричито прописано да се на ствари у друштвеној својини право својине не може стећи одржајем. Ове одредбе су биле на снази све до доношења измена Закона о основама својинскоправних односа објављених у “Сл.листу СРЈ” бр.36/90 од 29.06.1990. године, када је ова одредба брисана, те је правилно закључио првостепени суд да тек од дана ступања на снагу измена наведеног Закона, физичка и правна лица могу стећи право својине одржајем на непокретностима у друштвеној својини, а у каквом режиму својине су, према цитираним изводима из катастарских поседовних листова, биле спорне парцеле. Правилно је првостепени суд закључио и да рокови прописани Законом о основама својинскоправних односа који су потребни за стицање својине одржајем на непокретностима у друштвеној, односно сада државној својини, могу почети да теку тек од ступања на снагу измена Закона о основама својинскоправних односа којима је брисана цитирана одредба члана 29, то јест тек од јула месеца 1996. године, те је правилно оценио да се на државину тужилаца на спорним парцелама има применити прописани рок за стицање својине одржајем од 20 година, који у моменту подношења тужбе 09.09.2015. године није протекао. Због тога је жалба тужилаца одбијена и побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

Цењени су наводи жалбе тужилаца да је на њих требало да буде примењен рок потребан за стицање својине одржајем од 10 година, с обзиром да су они на основу оставинског решења Петог општинског суда у Београду О.бр.1113/02 од 16.05.2003. године наследили од свог покојног деде ПП својину на по 1/4 спорних катастарских парцела, што значи да су били у законитој и савесној државини, међутим ови наводи нису основани. Наиме, тачно је да је допунским решењем Петог општинског суда у Београду О.бр.1113/02 од 16.05.2003. године утврђено да заоставштину покојног деде тужилаца, ПП, чини ванкњижно право власништва са 1/2 идеалног дела на спорним катастарским парцелама, те да су за наследнике те имовине оглашени тужиоци, међутим, ово решење не представља законит правни основ из члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа јер оно има декларативан а не конститутиван карактер, а тужиоци нису приложили доказе да је њихов правни претходник био уписан у јавне књиге као сувласник, а не само као сукорисник, спорних непокретности.

Цењени су наводи жалбе тужилаца да се првостепени суд у побијаној пресуди, код навођења рока потребног за стицање својине одржајем, погрешно позвао на одредбу члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа којим је прописан рок за одржај од 10 година, међутим, ови наводи не могу бити од утицаја на доношење другачије одлуке јер ова очигледна омашка првостепеног суда у навођењу броја члана материјално правне одредбе, није била од утицаја на правилност побијане пресуде, с обзиром да је у побијаној пресуди рок потребан за стицање својине одржајем правилно рачунат у трајању од 20 година, како је прописано одредбом члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа.

Правилна је одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредби чланова 153. и 154. Закона о парничном поступку, уз правилан обрачун трошкова по Адвокатској тарифи.

На основу изложеног, применом одредби чланова 390. и 401. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)