Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Гж 3255/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3255/11
Дана 23.08.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене ББ, ради исељења, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву, Судске јединице у Мионици, П.бр.3890/10 од 27.12.2010.године, у седници већа одржаној 23.08.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву, Судске јединице у Мионици, П.бр.3890/10 од 27.12.2010.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да се са стварима исели из куће која се налази у Мионици, саграђена на кп. аа. Ставом другим, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати 25.300,00 динара.

Благовремено поднетом жалбом тужена побија првостепену пресуду из свих разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложила и жалбени предлог изнела.

Тужилац је на жалбу писмено одговорио.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у оквиру овлашћења из одредбе чл.372 ЗПП („Сл.гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл.506 став 1 важећег ЗПП („Сл.гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је оценио да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом чл.361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се побијана одлука морала укинути.

Приликом доношења побијане пресуде није почињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл.361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју тужена неосновано указује жалбом. Изрека првостепене пресуде је јасна, разумљива и непротивречи разлозима пресуде који су дати у образложењу и који нису у супротности са изведеним доказима, те се иста са сигурношћу може испитати.

На основу проведеног доказног поступка и списа предмета у којима су садржане чињенице које између странака нису биле спорне, утврђено је да су странке бивши супружници, чији брак је разведен правноснажном пресудом Општинског суда у Клини П.бр.134/94 од 17.04.1997.године. Из брака имају петоро деце: ББ1, рођену _.године, ББ2, рођеног _.године, ББ3, рођену _.године, ББ4, рођену _.године и ББ5, рођеног _.године. Наведеном пресудом деца су поверена на негу, чување, васпитање и издржавање мајци – туженој, с обзиром да су деца, у време доношења наведене пресуде, била малолетна. Поравнањем коју су тужилац и његова браћа АА1 и АА2 закључили пред Општинским судом у Мионици 26.12.2005.године, утврђено је да је тужилац земљишно-књижни власник, између осталих, непокретности које су предмет парнице, те да признаје својој браћи право сусвојине са по 1/3 дела на наведеним непокретностима, по основу наслеђа иза смрти пок.оца ПП и дозвољава им упис права својине у висини наведеног сувласничког дела. Пресудом Општинског суда у Мионици П.бр.123/06 од 19.03.2007.године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужене којим је тражила да се утврди да наведено поравнање, у односу на њу, не производи правно дејство, у односу на део куће и плаца у Мионици, у ул. _, на којима тужена има правне претензије по основу брачне тековине са тужиоцем. У време подношења тужбе у овој правној ствари 24.06.2010.године, сва деца странака су пунолетна.

Чињенично стање је правилно и поуздано утврдио првостепени суд правилном оценом свих изведених доказа из којих је утврдио све околности које су од утицаја на одлуку о тужбеном захтеву, применом чл.8 ЗПП. Жалбом тужене којом се оспорава оцена доказа и истиче оно што је већ било предмет правилне оцене доказа првостепеног суда, није доведено у сумњу чињенично утврђење. У жалби нису истицане нове чињенице нити су предложени или нуђени нови докази у смислу чл.359 ЗПП. Жалбено оспоравање утврђеног чињеничног стања не води другачијој оцени доказа и чињенично правном закључку првостепеног суда и одлуци о тужбеном захтеву, обзиром да се неаргументованим жалбеним наводима оспорава чињеница о пунолетству најмлађег заједничког детета странака – ББ5 и погрешно указује на непотпуну супарничарску заједницу титулара права сусвојине, на непокретности која је предмет парнице.

Писмени докази који је тужилац приложио уз жалбу - извод из матичне књиге, представља јавну исправу, у смислу чл.230 став 1 ЗПП, из које произлази да је син странака – ББ5 рођен _.године. Првостепени суд није имао разлога да посумња у аутентичност приложене исправе, а тужена ни током првостепеног поступка ни сада у жалби није пружила доказе да је у тој исправи неистинито утврђена чињеница – рођење ББ5, или да је исправа неправилно састављена.

Имајући у виду чињенично утврђење да странке немају заједничку децу, која су у време подношења тужбе у овој правној ствари малолетна, (најмлађи син странака ББ5 је постао пунолетан _.године), као и да у спису предмета нема доказа да постоји потреба за продужењем родитељског права тужене, у смислу члана 85 Породичног закона, или да се на било који други начин доводе у сумњу својинска овлашћења тужиоца, у смислу чл.3 став 1 Закона о основама својинско-правних односа, (а терет доказивања тих чињеница је на туженој, сагласно чл.7 став 1, 220 и 223 став 2 ЗПП), правилно је првостепени суд је применио материјално право када је закључио да је основан захтев тужиоца за непосредну државину предметне непокретности, сагласно чл.37 став 1 наведеног Закона и обавезао тужену, која без правног основа користи предметну непокретност, на повраћај ствари.

На примену материјалног права нису од утицаја жалбени наводи којима се указује да тужилац није једини власник предметне непокретности већ само сувласник 1/3 дела куће коју користи тужена, те да тражи да сви сувласници морају поднети тужбу ради исељења. Због природе правног односа сувласника, спор се може решити на једнак начин према свим сувласницима, који су у смислу чл.204 ЗПП, јединствени супарничари. Међутим, није нужно да процесна заједница супарничара обухвата све субјекте – титулара права сусвојине у парници у којој за сувласнике не би настала нова правна обавеза односно, ако предмет парнице није одузимање сувласничке ствари – отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, и слично. У таквој правној ситуацији свако од сувласника је овлашћен, у односу на треће лице које је одузело заједничку ствар, да тражи да се та ствар врати свим сувласницима, као што то могу урадити и сви сувласници заједно, сагласно одредбама чл.15 став 4 у вези чл.43 Закона о основама својинско-правних односа.

На основу изложеног, Апелациони суд је на основу чл.375 ЗПП, потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка применом одредбе чл.387 тачка 2 ЗПП, јер је донета сагласно одредбама чл.149, 150 и 159 ЗПП. Правилно је одлучено о висини трошкова парничног поступка на основу Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе из Закона о судским таксама, важећим у време пресуђења.

У другостепеном поступку тужилац је писмено одговорио на жалбу коју је изјавила тужена и затражио накнаду трошкова за састав одговора на жалбу, у износу од 5.000,00 динара и таксу на одговор на жалбу, у износу од 3.900,00 динара. По оцени Апелационог суда, наведен поднесак тужиоца није био од значаја за одлучивање о жалби тужене па стога ти трошкови нису били неопходни, у смислу чл.150 став 1 ЗПП, те је захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка одбијен као неоснован.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)