Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.05.2011.

Гж 3356/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3356/10
Дана 18. маја 2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Сање Пејовић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа АБ, адвокат, као правних следбеника пок. ББ, ББ1 и ББ2, као правних следбеника пок. ВВ, које заступа БА, ГГ и ДД, као правних следбеника пок. ЂЂ, које заступа АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац и ЈП „Србија шуме“ Београд, ШГ „Борања“ из Лознице, ради утврђења, вредност спора 51.000,00 динара, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Општинског суда у Лозници П.бр. 200/08 од 26. новембра 2008. године, у седници већа одржаној дана 18. маја 2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Лозници П.бр. 200/08 од 26. новембра 2008. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Лозници П.бр. 200/08 од 26.11.2008. године, ставом првим изреке утврђено је да су тужиоци сувласници делова кат.парцеле 154 и 155 шуме, пете класе, уписане у поседовни лист бр. аа КО аа1 по основу тапије 130 од 08.10.1910. године у мерама и границама ближе одређеним ставом првим изреке пресуде, и то у површини од 0,54,35 ха кат.парцеле 155 и 0,41,75 ха кат.парцеле 154, што су тужени дужни признати и трпети да се тужиоци на основу пресуде упишу као сувласници у катастарским и другим јавним књигама и обавежу да тужиоцима предају у државину исте у року од 15 дана. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца преко досуђеног, а до тужбом траженог утврђења да су сувласници и на кат.парцели аа3, шуме пете класе у површини од 0,23,45 ха из поседовног листа бр. аа КО аа1, као и на делу кат.парцеле аа4 у површини од 0.02,97 ха, као и на делу кат.парцеле аа2 у површини од још 0.47,46 ха. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиоцима солидарно на име трошкова парничног поступка исплате износ од 29.050,00 динара у року од 15 дана, а преко досуђеног, а до траженог износа од 400.000,00 динара на име трошкова парничног поступка, захтев тужиоца одбијен.

Против одлуке садржане у ставу првом и трећем изреке ожалбене пресуде, тужени су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога предвиђених чл. 360 ЗПП, док су тужиоци из истих законских разлога поднели жалбу против одлуке садржане у ставу другом и трећем изреке.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је нашао да жалбе парничних странака нису основане.

У спроведеном поступку нису учињене апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиоци су потомци пок. ББ, који је према тапији од 28.01.1910. године власник једног хектара земље под шумом зване "аа", у границама ближе означеним у тапији. Према извештају Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности Лозница од 30.10.2008. године, увидом у кат.операт за КО аа1, Служба је утврдила да су к.п.бр. аа4 по култури шума пете класе у површини од 0.44.72 ха, к.п.бр. аа2 по култури њива седме класе у површини од 01.01,87 ха и к.п.бр. аа3 по култури шума пете класе у површини од 0.23,46 ха, устројењем катастра земљишта 1934. године биле уписане на име ЕЕ са уделом 1/1. Обновом премера из 1948. године уместо ЕЕ уписује се ББ са уделом од 1/2 и ЖЖ са уделом од 1/2, а сп.промене 25/61, ове кат.парцеле се уписују на Шумску управу Лозница, на основу пресуде П.бр. 2409/60, без икаквих промена у погледу површине, с тим што су сада ове кат.парцеле уписане на Републику Србију са правом коришћења од стране Ј.П. Србија шуме Београд. Пресудом Среског суда у Лозници П.бр. 2409/60 од 24.11.1961. године одбијен је тужбени захтев тужиоца ББ којим је тражио да се утврди према Шумском газдинству из Лознице да има право својине на к.п.бр. аа4, аа2 и аа3 КО аа1, из чега произилази да није било правног основа да се на основу означене пресуде као власник к.парцела упише Шумско газдинство из Лознице. Из налаза и мишљења судског вештака-геометра СС, утврђене су мере и границе парцела к.п.бр. аа4 и аа2 КО аа1 према мерама и границама тапије од 1910. године, а у спроведеном доказном поступку првостепени суд утврђује да су правни претходници тужилаца земљиште описано у тапији користили као савесни држаоци 43 године, један месец и 18 дана, рачунајући уназад од 06.04.1941. године, а у смислу чл. 2 тада важећег Закона о шумама из 1929. године. Утврђујући да су претходници тужилаца били савесни држаоци земљишта из тапије у површини од 1ха и то дела к.п.бр. аа2 површине од 0.54,35 ха и дела од к.п.бр. аа4 од 0.41,75 ха у време издавања тапије (1910. године), а и у претходном периоду, првостепени суд налази да је делимично основан тужбени захтев тужилаца, а како је то означено у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

Према Параграфу 931 Српског грађанског законика, на непокретностима у државној својини, било је могуће стећи својину од стране физичког лица протеком рока одржаја који је износио 36 година. Међутим, према Закону о мораторном стању из 1920. године за време Балканских ратова и Првог светског рата одржај није текао због мораторија, који износи 7 година, један месец и 18 дана, па је стога за одржај на државним непокретностима био потребан протек времена од 43 године, један месец и 18 дана, закључно до 06.04.1941. године. Стога савесни држалац може стећи право својине на основу одржаја на шумском земљишту, ако докаже законски основ државине и период државине до 06.04.1941. године у трајању од најмање 43 године, један месец и 18 дана.

Имајући у виду да је првостепени суд у доказном поступку утврдио да су правни претходници тужилаца имали законски основ за државину к.п. аа4 и аа2 КО аа1, у мерама и границама ближе описаним у ставу првом изреке, и да су правни претходници тужилаца били у државини означеног земљишта у законом предвиђеном временском периоду, то је правилно првостепени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев као у ставу првом изреке, а како тужиоци нису доказали да постоје законски услови и за признање права сувласништва и на преосталом делу к.п. аа4 и аа2, као и на к.п. аа3 КО аа1 (ван граница одређених тапијом), то је правилно одбијен тужбени захтев тужилаца као у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

Жалбени наводи парничних странака нису основани и не утичу на правилност донете одлуке.

Неосновани су жалбени наводи тужене Републике Србије да је ожалбена пресуда захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, с обзиром да разлози дати у пресуди о одлучним чињеницама су недовољни и нејасни, као и да је заснована на битној повреди одредаба из чл. 361 ст. 2 тач. 10 ЗПП, јер је одлучено о захтеву о коме је већ раније правноснажно пресуђено, те да није правилно утврђено чињенично стање и није цењено да је тужени ЈП „Србија шуме“ у поседу предметних парцела од 1961. године на основу пресуде Среског суда у Лозници П.бр. 2409/60 од 24.11.1961. године. Ово стога што је првостепени суд на основу правилно утврђеног чињеничног стања, правилно применио материјално право, и за своју одлуку дао јасне, аргументоване и на закону засноване разлоге. Неоснован је приговор пресуђене ствари, јер не постоји идентитет парничних странака у пресуди од 24.11.1961. године и ожалбеној пресуди. Такође, нису основани наводи да суд није правилно утврдио чињенично стање, јер је у току поступка утврђено да су правни претходници тужиоца били у државини спорних непокретности и користили шуму и у периоду од 1961. године, иако је према стању у катастру као носилац права коришћења означено Шумско газдинство, које је то своје право стекао по основу пресуде Среског суда у Лозници П.бр. 2409/60 од 24.11.1961. године, а у којој пресуди се, како је то већ наведено, не утврђује њихово право коришћења, због чега иста није ни могла да послужи као законит основ за упис права коришћења.

Жалбом туженог ЈП „Србија шуме“ из Београда се побија оцена изведених доказа од стране првостепеног суда. Међутим, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно и у складу са одредбом чл. 8 ЗПП, брижљиво и савесно оценио сваки изведени доказ посебно и све доказе заједно, и на основу њих правилно закључио о постојању законских услова за утврђење права сувласништва, као у ставу првом изреке ожалбене пресуде. Наиме, имајући у виду да је предметна тужба поднета дана 05.08.1985. године, то нису од значаја искази сведока којима се доказује државина туженог у периоду након подношења тужбе, при чему је првостепени суд утврдио да су правни претходници тужилаца имали државину у континуитету, па и онда када је тужени уписан као носилац права коришћења земљишта у катастру.

Неосновани су и жалбени наводи тужилаца којима се оспорава одлука суда у ставу другом изреке, при чему у својој жалби тужиоци фактички истичу примедбе на налаз судског вештака СС, чији налаз је првостепени суд у потпуности прихватио, и на основу налаза одлучио као у изреци ожалбене пресуде. Ово стога што су тужиоци имали могућности да у току трајања поступка истакну примедбе и евентуалне предлоге за ново вештачење, а што тужиоци током поступка нису учинили.

Суд је ценио и остале жалбене наводе парничних странака, али их посебно не образлаже, јер сматра да нису од значаја за другачије пресуђење.

Приликом одлучивања суд је имао у виду да је у изреци првостепене пресуде погрешно означен датум тапије 130 (08.10.1910. године уместо 28.01.1910. године), али и да се сходно чл. 349 ЗПП, исправка пресуде може извршити у свако доба.

Имајући у виду да су тужиоци делимично успели у овом спору, потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је иста донета правилном применом одредаба чл. 149 и 150 ЗПП.

На основу изложеног, а применом одредбе чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија
Славица Срећковић,с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)