Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.02.2018.

Гж 3500/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3500/17
28.02.2018. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Ђаковић, председника већа, др Драгице Попеску и Светлане Павић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године, у седници већа одржаној дана 28.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године у ставу првом изреке, тако што СЕ ОДБИЈА, као неоснован, прејудицијални тужбени захтев тужене ББ, да се утврди да је писмено сачињено у Смедереву 24.11.2002. године, ништаво и да не производи правно дејство својеручног тестамента.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године у ставу трећем изреке, тако што СЕ УСВАЈА тужбени захтев којим је тужиља АА тражила да се утврди да је по основу својеручног завештања сачињеног дана 24.11.2002. године, њеног ванбрачног супруга, сада покојног ПП, власник 1/2 куће аа у следећим мерама и границама: дужине 24.03 м на међи са улицом _, између кота 9 и 7, која се затим од коте 7 простире према северозападу у дужини од 22,7 м до коте 8, а затим од коте 8 према југозападу простире у дужини од 23,84 м до коте 5 и од коте 5 у дужини од 23,96 м до коте 9, која се налази на међи парцела са улицом _ и то 1/2 удела наведеног реалног дела на наведеној парцели, што је тужена ББ дужна да призна и трпи да се тужиља по основу ове пресуде, може укњижити у земљишним књигама, као власник.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године у ставу четвртом изреке, тако што СЕ УСВАЈА тужба у делу у коме је тужиља АА тражила да се утврди да заоставштину сада покојног ПП, чини 1/2 куће аа, која се налази на међи парцела са улицом _, као његова ванкњижна имовина по основу наслеђа иза смрти његове пок. мајке ПП1, што је тужена ББ дужна да призна и трпи.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка, садржано у ставу петом изреке пресуде Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године, тако што се обавезује тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 165.600,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву П 1718/13 од 14.02.2017. године, ставом првим изреке, усвојен је прејудицијални тужбени захтев тужене и утврђено да је писмено сачињено у Смедереву 24.11.2002. године, ништаво, и да не производи правно дејство својеручног тестамента. Ставом другим изреке одбијен је прејудицијални тужбени захтев у делу у коме је тужена тражила да се утврди да је ништаво и да не производи правно дејство писмено сачињено у Смедереву 24.11.2002. године, због тога што га није сачинио покојни ПП, као неоснован. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је по основу својеручног завештања, њеног ванбрачног супруга, сада покојног ПП (сачињеног дана 24.11.2002. године), власник куће ближе описане у наведеном ставу, као неоснован. Ставом четвртим изреке одбачена је тужба у делу у коме је тужиља тражила да се утврди да заоставштину сада покојног ПП, чини 1/2 куће ближе описане у наведеном ставу. Ставом петим изреке обавезана је тужиља да туженој, на име трошкова парничног поступка, накнади укупан износ од 114.900,00 динара.

Благовременом жалбом из које произлази, тужиља је побијала ову пресуду у ставу првом, трећем, четвртом и петом, из свих законом прописаних разлога.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану пресуду, у смислу члана 386. Закона о парничном поступку, па је нашао да је жалба тужиље основана.

У поступку пред првостепеним судом, није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности. Супротно наводима жалбе тужиље, ожалбена пресуда је јасна и садржи разлоге о битним чињеницама, те постоји сагласност између изнетих разлога у образложењу побијане пресуде и садржине исправа, чију доказну снагу је ценио и првостепени суд, те побијана пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиља је од 1995. године, живела у ванбрачној заједници са сада покојним ПП, који је преминуо дана 13.09.2011. године. Заједно су живели у кући аа. Наведена кућа је била ванкњижно власништво заједничке мајке тужиљиног ванбрачног супруга ПП и тужене ББ, сада покојне ПП1. За живота ванбрачног супруга тужиље, заоставштина покојне ПП1 није расправљена, већ је тужена ББ 2012. године, након смрти свог брата ПП, покренула поступак за расправљање заоставштине своје мајке, пред Основним судом у Смедереву у предмету О.бр. 21/12. У наведеном оставинском поступку учествовала је и тужиља која је суду презентовала својеручни тестамент свог покојног ванбрачног супруга ПП од 24.11.2002. године, којим предметну кућу, заједно са плацем, оставља њој. Међутим, оставински суд није извршио проглашење тестамента, нити је у истом поступку расправљао заоставиштину сада покојног ПП, иако је он преминуо после своје мајке, пок. ПП1, већ је за јединог наследника пок. ПП1 на предметној кући проглашена тужена решењем 2О.бр. 21/12 од 28.03.2012. године. Пресудом на основу признања Основног суда у Смедереву П 3393/2011 од 15.11.2011. године, утврђено је да заоставштину сада покојне ПП1 по основу писаног, неовереног уговора о купопродаји, који је у целости извршен и закључен са туженим Бб1 07.03.2000. године, као и по основу одржаја, представља предметна кућа.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је спорну фотокопију писмена, која је приложена уз тужбу, написао и потписао сада покојни ПП, што је утврдио из налаза и мишљења вештака графолога ВВ, коме је поклонио пуну веру, али да то писмено по оцени првостепеног суда, не испуњава законску форму својеручног завештања прописану чл. 78 и 84 Закона о наслеђивању. У вези са тим, имајући у виду да је тужиља тражила да се утврди да је по основу наведеног писмена од 24.11.2002. године, постала власник 1/2 предметне куће, иако је суд утврдио да оно нема правну важност, тј. да је ништаво, како је одлучио у ставу првом изреке, нашао да је неоснован и тужбени захтев у ставу трећем изреке у односу на утврђење власништва на предметној кући. Одлуку из става четвртог изреке, првостепени суд је донео налазећи да је тужиља живела у ванбрачној заједници са сада покојним ПП и да није била његова брачна супруга, те је у ставу четвртом изреке ове пресуде, у делу у коме се тужбом тражи да се утврди шта представља заоставштину покојног ПП, тужбу одбацио због недостатка правног интереса на страни тужиље.

Оцењујући наводе жалбе, овај суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање које се жалбеним наводима тужиље не доводи у сумњу, али да није правилно применио материјално право и то одредбе чл. 78. и 84. Закона о наслеђивању када је одбио тужбени захтев тужиље у ставу трећем изреке, односно када је одбацио тужбу због недостатка правног интереса као у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде.

Наиме, одредбом члана 78 Закона о наслеђивању прописано је да је завештање једнострана, лична и увек опозива изјава воље за то способног лица, којим оно распоређује своју имовину за случај смрти, у законом одређеном облику, док је одредбом члана 84 истог закона прописано да завешталац који зна да чита и пише, може завештање сачинити тако што ће га својом руком написати и потписати. За пуноважност својеручног завештања није нужно да се у њему назначи датум када је сачињено, али је то пожељно.

У конкретном случају, а прихватајући налаз и мишљење вештака, првостепени суд је утврдио да је сада покојни ПП знао да чита и да пише и да је својом руком написао наведено писмено, чија фотокопија је у списима, и исто потписао те да се на завештању налази датум 24.11.2002. године. Међутим, не може се прихватити, као правилан, закључак првостепеног суда да нису испуњени други услови који су потребни да би се једно писмено могло сматрати завештањем, јер према наводима првостепеног суда, из садржине истог произлази да пок. ПП није у наведеном писмену одредио распоред своје имовине, за случај своје смрти на одређено лице, тј. да њиме није одредио свога наследника, како налази првостепени суд. Он се у множини у њему обраћа неименованим лицима са “Драги моји ...” те изражава жељу, односно моли их да испуне његову жељу, (како наводи “... замолићу вас ..”) и тражи од неког неодређеног да испуни његову жељу (да оно што му је остало, кућу заједно са плацем, да Гоци), па како не одређује, тј. не каже да кућу оставља тужиљи, већ тражи од других неименованих лица да испуне његову жељу и да они “дају кућу Гоци”, првостепени суд сматра да наведено писмено не може имати правно дејство својеручног завештања нити завештања уопште, јер њиме није одређен наследник, већ је препуштено вољи других лица да ли ће за наследника да одреде тужиљу, односно да ли ће њој дати ту непокретност. Са друге стране, првостепени суд налази да се пок. ПП некоме обраћа у множини па је нејасно коме, будући да ако је писмено сачињено 24.11.2002. године, наследници покојне ПП1, њихове мајке, су до тада били тужена и он и других наследника није било. Додаје да, ако је писмено од 24.02.2002. године, у том моменту пок. ПП није имао никакве имовине, јер је неспорно да једину имовину коју је имао је отуђио 1998. године, а да је предметна кућа била власништво његове покојне мајке ПП1, која у том моменту, наиме 24.02.2002. године, још увек била жива, јер је преминула 31.10.2002. године, а да је њена заоставштина касније расправљена.

Међутим, имајући у виду да је првостепени суд прихватио наводе тужиље да је датум сачињавања наведеног писмена био 24.11.2002. године, не може се прихватити закључак првостепеног суда да покојни ПП у том моменту није поседовао имовину којом би располагао за случај смрти. Иако, законски услови из члана 84 Закона о наслеђивању (ЗН) за сачињавање својеручног завештања не ограничавају завештаоца да изјаву своје последње воље изрази у неком посебном тексту, првостепени суд није тумачио наведено завештање ни у њему записану вољу завештаоца. Наиме, према одредби члана 135 став 1. Закона о наслеђивању, прописано је да одредбе завештања треба тумачити према правој намери завештаочевој, с тим да када се права намера завештаочева не може утврдити, завештање се тумачи у смислу који је повољнији за законске наследнике или за оне којима је завештањем наложена каква обавеза (став 2). Из писменог својеручног завештања покојног ПП, може се утврдити, сходно цитираном члану 135 ст. 1. ЗН, да је законским наследницима наложено да његову имовину дају његовој ванбрачној супрузи АА, овде тужиљи, те се стога не може прихватити закључак првостепеног суда да из наведеног писмена није јасно коме се налаже, да његову имовину да тужиљи а да према садржини истог наводно произлази да покојни ПП није одредио распоред своје имовине за случај своје смрти на одређено лице, тј. да није одредио свог наследника. Супротно наводима првостепеног суда из образложења спорног писмена као својеручног тестамента покојног ПП сходно члану 136 став 1 ЗН-а, може се утврдити да је он законске наследнике обавестио да је за свог јединог наследника одредио своју ванбрачну супругу, овде тужиљу. Осим тога, како је писмено сачињено 24.11.2002. године, наследници покојне ПП1 су тада једино били тужена и он (покојни ПП), и других наследника није било, те је он као универзални сукцесор, односно наследник своје мајке покојне ПП1, имао право да располаже предметном кућом са уделом од 1/2, без обзира на чињеницу што је тек пресудом Основног суда у Смедереву П 3393/2011 од 15.11.2011. године, утврђена њена заоставштина, коју по основу писаног неовереног уговора о купопродаји, који је у целости извршен и закључен са туженим ББ1 07.03.2000. године, као и по основу одржаја, чини предметна кућа, имајући у виду да је покојна ПП1 била законити и савесни држалац те куће од 2000. године, а да ју је покојни ПП надживео. те је стога као њен универзални сукцесор могао да располаже с 1/2 наведене куће, с тим да наведена пресуда од 15.11.2011. године, има само декларативни карактер, па је јасно да је спорним тестаментом обухватио своју заоставиштину.

Из напред наведених разлога, овај суд је применом члана 394 став 1 тачка 4 ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Применом члана 165 став 2 ЗПП, преиначена је одлука о трошковима поступка, тако што је тужиоцу признато право на накнаду стварних и нужних трошкова које је имао за вођење ове парнице и то: за састав тужбе 6.000,00 динара, за приступ и заступање на 13 одржаних рочишта од стране пуномоћника адвоката у износу од 97.500,00 динара (13х7.500,00 динара), за приступ пуномоћника адвоката на једном неодржаном рочишту у износу од 4.500,00 динара, трошкове вештачења 30.000,00 динара, за таксу на тужбу и одлуку у износу од по 13.800,00 динара, што све укупно износи 165.600,00 динара све према важећој АТ и ТТ у време пресуђења, па је применом члана 401. став 3. ЗПП, одлучио као у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде..

Председник већа-судија
Зорица Ђаковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)