Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.04.2015.

Гж 3539/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж.бр. 3539/13
Дана 08.04.2015.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против тужених ББ1, ББ2 и ББ3, које заступа адв. БА, ради службености, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Лозници П.бр.744/12 од 04.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 08.04.2015. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и пресуда Основног суда у Лозници П.бр.744/12 од 04.03.2013. године ПОТВРЂУЈЕ у ставу првом и усвајајућем делу става другог изреке.

Свака странка сноси своје трошкове другостeпеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да туженици немају право службености пролаза колима и пешице преко тужиочеве к.п. аа и да се туженицима наложи да се од пролаза преко ове парцеле уздрже. Ставом другим тужилац је обавезан да туженицима плати парничне трошкове у износу од 576.350,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, а веће део захтева за трошкове до тражених 894.000,00 динара је одбијен као неоснован.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 373 став 1 ЗПП, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и усвоји тужени захтев а трошкове другостeпеног поступка је тражио.

Туженици су поднели одговор на жалбу и тражили су трошкове другостeпеног поступка.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11 са изменама и допунама) који се примењује на основу чл. 506 став 2 истог ЗПП и нашао да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 став 2 тачка 1, 2,3,5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се указује жалбом јер је побијана пресуда разумљива, непротивречна и довољно образложена.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је власник к.п. аа која је по култури пут. Пут је формиран 1934. године у деоби тужиочевих правних претходника за потребе повласних плацева сведока ВВ и ВВ1. Увиђајем на лицу места и геодетским вештачењем је утврђено да је парцела пресута шљунком и одвојена оградом од сусуедних земљишта, преко ње су спроведени прикључци за електромрежу и телефон, а постоји и улично осветљење. На ову парцелу се наставља тзв. „ комасациони пут“ али послужна парцела није била предмет комасације. Парцела је већ оптерећена службеношћу пролаза у свим видовима за потребе кућних плацева ВВ и ВВ1и због тога је власник не може користити у друге сврхе. Тужени ББ1 је власник к.п. аа, та парцела се граничи са спорним путем и на њој је 1979. године почео да гради кућу, уселио је 1981. године и од тада се служи спорним путем. До 1979. године спорна траса није коришћена за приступ наведеној повласној парцели јер је тужени живео у домаћинству са родитељима чија суседна парцела излази на улицу _ али на другом месту. Туженику је у деоби остављен пут преко парцела његових добара за излазак на улицу _ правцем приказаним на геодетској скици, али он ту трасу није одржавао јер је није користио. Тужилац се успротивио пролазу постављањем препрека 2007. године, а затим 2009. године, што је био повод за парницу ради сметања државине у којој је тужени успео да заштити државину службености.

Катастар непокрености за КО аа је ступио на снагу 01.03.2007. године, према извештају Службе за катастар непокретности и налазу вештака ЕЕ к.п. аа је при усвајању катастра непокрености уписана као јавно добро – улица у државној својини са првом коришћења Општине Лозница и упис је исправљен тако што тужилац уписан као власник парцеле.

Из налаза вештака ЕЕ произлази да је кп.1017 снимљена фотограметријским поступком (авионско снимање) 1989. године и уписана у катастар земљишта као посебна земљишна парцела. Катастар земљишта је евиденција парцела и њихових држалаца, уписом у тај регистар се нису стицала и преносила стварна права на непокреностима, па наведена геотехничка мера није могла утицати на промену облика својине, или стицање и престанак стварних права на парцели. На основу овог чињеничног стања првостепени суд је правилно одбио тужбени захтев.

Туженици ББ2 и ББ3 су чланови домаћинства туженог ББ1, ББ1 је власник повласне парцеле, па је захтев за негативно утврђење у односу на чланове његовог домаћинства правилно одбијен као неоснован. Стварна службеност се по одредби из чл. 49 Закона о основама својинско-правних односа везује за послужно и повласно добро а не за њихове власнике, а чланови породичног домаћинства садашњег власника повласног добра нису пасивно легитимисани по тужби за негативно утврђење. Стога је тужбени захтев у односу на ове туженике правилно одбијен као неоснован.

Првостепени суд је поновним саслушањем вештака геодетске струке утврдио да је к.п. аа у поступку усвајања катастра непокрености 2007. године уписана као јавно добро и да је упис на тужиочев захтев исправљен, наводи тужиоца који се односе на пролаз злоупотребом поверења и да је службеност престала као непотребна су оцењени, па се жалбом неосновано истиче да суд није поступио примедбама из решења Гж.бр.6496/11 од 19.04.2013. године. Остали наводи жалбе се односе на оцену доказа у вези фактичког остваривања службености, сви вербални докази су оцењени у смислу чл. 8 ЗПП, једни у односу на друге, а и односу на чињенице утврђене непосредним опажањем суда и геодетским вештачењем. Суд је образложио због чега је одређене вербалне доказе прихватио, па правилност оцене доказа у вези ове битне чињенице наводима жалбе није доведена у сумњу.

Државина туженог ББ1 је према утврђеном чињеничном стању била мирна од 1981. године до 2007. године, јер је тужени у том периоду пролазио возилима и пешице без противљења тужиоца, злоупотреба поверења, сила, превара или уступање до опозива нису доказани, па је првостeпени суд правилно оценио да је власник повласног добра фактички остваривао службеност у периоду дужем од 20 година без противљења власника повласног добра и да је протеком тог времена стекао службеност одржајем на основу чл. 54 став 1 Закона о основама својинско-правних односа. Како је стварна службеност право на туђој ствари савесност државине (да држалац не зна или да према приликама не мора или не може знати да нема одређено право ) се не захтева за стицање службености. Битно је да се службеност фактички остварује законом прописано време без противљења власника на чијој ствари се то право врши, без злоупотребе поверења, силе или преваре и да се не ради о уступању до опозива. Службеност је фактички остваривана у трајању од 26 година до уписа парцеле као јавног добра у катастру непокрености, упис је исправљен па ово право услед погрешног уписа послужног добра није могло престати. Стога је тужбени захтев правилном применом чл. 56 у вези чл. 54 Закона о основама својинско-правних одбијен.

Обзиром да је суд правилно утврдио да је тужени ББ1 стекао службеност одржајем, пролажење тужиочевом парцелом није противправно, оно се не може сматрати узнемиравањем власника у вршењу својине па нема услова да се туженом ББ1 и члановима његовог домаћинства наложи да престану да узнемиравају тужиоца по одредби из чл. 42 истог закона.

О трошковима првостепеног поступка је одлучено правилном применом чл. 153 став 1 ЗПП, тужилац према исходу другостeпеног поступка нема право на тражене трошкове, а одговор на жалбу није у категорији издатака који су туженицима били нужни за другостeпени поступак и зато је одлучено да свака странка сноси своје трошкове другостeпеног поступка.

Из наведених разлога на основу чл. 390 и 165 став 1 ЗПП је одлучено као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)