Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.09.2015.

Гж 3778/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3778/13
Дана 24.09.2015. године
Ул. Немањина број 9
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Веселинке Милошевић и Александра Ивановића , чланова већа, у парници тужиоца Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Београд, ул.Др Александра Костића бр.9, кога заступа пуномоћник адв. АБ, против тужених Специјалне болнице за превенцију, лечење и рехабилитацију болести периферних крвних судова и вибрационе болести “ББ” и Републике Србије које заступа Републичко јавно правобранилаштво, Београд, ул.Немањина бр.22, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Основног суда у Зајечару П 1618/12 од 06.02.2013.године, у седници одржаној дана 24.09.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Зајечару П 1618/12 од 06.02.2013.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зајечару П 1618/12 од 06.02.2013.године, првим ставом изреке, утврђено је према туженима да је тужилац власник на објектима тужене Специјалне болнице за превенцију, лечење и рехабилитацију болести периферних крвних судова и вибрационих болести “АА” на к.п. аа, као и носилац права трајног коришћења припадајућег земљишта и обавезани тужени да тужиоцу наведено право признају и истом омогуће да своје право упише код службе за катастар непокретности у Зајечару. Другим ставом изреке, обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнадне трошкове парничног поступка у износу од 433.020,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је доставио одговор на жалбу.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП (,,Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС бр.72/11, 49/13, 74,13 и 55/14), Апелациони суд је нашао да је жалба тужених неоснована.

У поступку пред првостепеним судом није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП, на коју овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбом указује на битну повреду поступка из тачке 12 наведене законске одредбе, јер је изрека побијане пресуде разумљива, у складу је са разлозима наведеним у образложењу и изведеним доказима, а дати разлози су јасни и непротивречни, те се њена законитост и правилност могу испитати.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, Републичка заједница социјалног осигурања, Републичка заједница пензијског и инвалидског осигурања и Републичка самоуправна интересна заједница пензијског и инвалидског осигурања радника, правни претходници тужиоца, почев од 1970.године су отпочели са изградњом тужене Специјалне болнице за превенцију, лечење и рехабилитацију болести периферних крвних судова и вибрационих болести “АА”, а финансирање изградње од стране тужиоца је подразумевало изградњу објекта, пројектне документације, исплату новчаних накнада бившим корисницима, као и набавку медицинске и немедицинске опреме за несметан рад те Специјалне болнице, што је вршено у периоду од 1972.године до 1986. у складу са Програмом развоја и унапређења инвалидске заштите и стварања материјалних услова за превенцију инвалидности, рехабилитацију и запошљавање инвалида рада и појединачним одлукама извршног одбора скупштине тужиоца о бесповратној додели средстава и уговорима о обезбеђењу материјалне основе за унапређење инвалидске заштите, рехабилитације и превенције. Средства правних претходника тужиоца била су строго наменска и она су се кроз доприносе осигураника, запослених радника сливала у фонд и служила за исплату пензија, а од вишка средстава финансирана је изградња објекта у циљу превенције и лечења запослених. Налазом и мишљењем вештака економско-финансијске струке утврђено је да су правни претходници тужиоца исплатили туженој Специјалној болници за превенцију, лечење и рехабилитацију болести периферних крвних судова и вибрационих болести “АА”, у периоду од 1972. до 1986.године, новчана средстава у укупном износу од 1.982.453.108,11 динара, што одговара противвредности од 19.897.415,31 евра по званичном средњем курсу Народне банке Србије на дан 28.02.2010.године, која средства су покрила све трошкове у погледу изградње и опремања овог туженог, те да целокупна средства која су правни претходници тужиоца уложили у изградњу и опремање потичу из прихода од доприноса.

Имајући у виду утврђено, да је тужена Специјална болница, као нови објекат, изграђена искључиво средствима тужиоца и његових правних претходника, која су прикупљена као доприноси за обавезно социјално осигурање од запослених и од послодаваца и то као доприноси из личног дохотка радника и из дохотка организација удруженог рада, да су та средства била и остала средства осигураника са којима је правни претходник тужиоца сходно овлашћењу из члана 70 и 71 Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС” бр.51/72) могао да располаже у складу са програмом мера за унапређење заштите осигураника, по основу кога је и донет Програм развоја и унапређење инвалидске заштите и стварања материјалних услова за унапређење инвалидске заштите и стварања материјалних услова за превенцију инвалидности, рехабилитацију и запошљавање инвалида рада у наведеном периоду, да су правни претходници тужиоца били инвеститори изградње објекта на к.п.бр.аа, првостепени суд је применом материјалног права наведеног у образложењу, правилно усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде. За своју одлуку дао је довољне разлоге, које као правилне прихвата и Апелациони суд.

Оцењујући наводе жалбе, овај суд налази да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилном применом материјалног права усвојио тужбени захтев тужиоца. У члану 71 Статута тужиоца („Службени гласник СРС“ бр.1/73), је прописано да је скупштина највиши орган заједнице која је у смислу члана 162 Статута овлашћена између осталог да утврђује и програм мера за унапређење заштите осигураника у оквиру заједнице. У исто време је био на снази Закон о удруженом раду (ЗУР) којим је у члану 245 било прописано да је самоуправна интересна заједница, месна заједница, друштвено-политичка организација, друштвено-политичка заједница, односно друго друштвено правно лице, имало право располагања друштвеним средствима којима управљају радници и други радни људи у том друштвено-правном лицу у оквиру овлашћења која су утврђена самоуправним споразумом, статутом или законом. Чланом 243 став 2 ЗУР-а у остваривању права располагања друштвено-правна лица прибављају средства у друштвену својину од носилаца права својине, отуђују друштвена средства из друштвене својине, дају друштвена средства на привремено коришћење, замењују друштвена средства и по другим основима располажу друштвеним средствима. Из наведених законских прописа произилази да је правни претходник тужиоца имао овлашћења да у складу са Програмом развоја и унапређења инвалидске заштите и стварања материјалних услова за превенцију инвалидности, рехабилитацију и запошљавање инвалида рада доноси појединачне одлуке и закључује уговоре у циљу спровођења тог Програма. Према томе, улагање је вршено строго наменски, издвојеним средствима прикупљеним путем доприноса осигураника тужиоца, која су се могла улагати и користити на законом прописан начин искључиво у циљу превенције инвалидности и рехабилитације осигураника тужиоца, што је и у конкретном случају и учињено. У духу тог времена – самоуправног социјалистичког уређења, тужилац је могао да располаже друштвеним средствима, могао је да стекне право коришћења на средствима у друштвеној или државној својини, али у то време није могао да стекне својину. Међутим, ни првотужени није могао да стекне својину. Тако је било све до ступања на снагу Закона о основним својинско-правним односима („Службени лист СФРЈ“ бр.6/80) којим је прописано да се право својине стиче по самом закону или на основу правног посла, с тим што је тим законом било прописано стицање својине физичких и грађанско-правних лица. Тужилац је као друштвено-правно лице могао да стиче право својине тек после ступања на снагу Закона о изменама и допуна Закона о основним својинско-правним односима („Службени лист СРЈ“, бр. 29/96 од 26.06.1996. године) којим је приписано у члану 1 да физичка и правна лица могу имати право својине на покретним и непокретним стварима. Стицање права својине на непокретним стварима је прописано члановима 20-26 овог Закона. Одредбом члана 20 став 2 је прописано да се право својине стиче одлуком државног органа на начин и под условима одређеним законом. Конкретни случај се не може подвести под наведену норму закона, па у случају када постоји законска празнина, полазећи од начела грађанског права правилно је првостепени суд оценио да је тужбени захтев тужиоца основан, будући да је правни претходник тужиоца у целости финансирао изградњу и опрему тужене Специјалне болнице из прихода и доприноса - средстава осигураника, да су та средства уложена ради превенције инвалидности и рехабилитације радника, због чега тако посебно наменски уложена новчана средства, која су исфинансирала објекте наменски, иста морају припасти ономе ко их је наменски исфинансирао и изградио. То произилази из општих начела грађанског и својинског права, а на то упућују и разлози правичности. Због тога је правилно првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца на начин како је одлучено у ставу првом изреке. Имајући у виду наведено жалбени наводи тужених у којима се указује да су улагања тужиоца могла водити само облигацином потраживању, за које је наступила застарелост, па тиме и на погрешну примену материјалног права, оцењени су као неосновани.

  Чланом 1. тачка 2. подтачка 3. Закона о средствима у својини Републике Србије („Сл.гласник РС 53/95, 54/96, 32/97, 44/99,101/2005) је прописано да су средства у својини Републике Србије (средства у државној својини) она средства која су у складу са законом стечена, односно која стекну јавне службе (јавна предузећа, установе) и друге организације чији је оснивач република, односно територијална јединица, осим средстава које користе организације обавезног социјалног осигурања и средстава која су према посебном закону у својини друге организације. Према томе, тужилац јесте организација обавезног социјалног осигурања и средства која он користи нису у државној својини по овом закону, па су неосновани наводи жалбе да су улагана буџетска средства. У прилог овог закључка је и чињеница утврђена вештачењем о пореклу средства која је правни претходник тужиоца уложио у изградњу и опремање тужене Специјалне болнице, одржавање и исплату накнаде у поступку експропријације (из прихода од доприноса, односно то су средства осигураника). Законом о доприносима за обавезно социјално осигурање (“Службени гласник РС” бр.84/2004, 61/2005, 60/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011 и 7/2012) чланом 2 прописано је да се доприносима обезбеђују средства за финансирање обавезног социјалног осигурања и то пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености, а чланом 3 је прописано шта су доприноси у смислу овог закона.

  Имајући у виду садржину правне заштите у овој парници (стицање права својине) без утицаја су жалбени наводи у којима се указује да се у конкретном случају ради о природном богатству (лековита вода) од општег интереса, које је својина Републике Србије у смислу чл. 9 Закона о јавној својини, а које користи тужена Специјална болница и да се коришћење може изузетно поверити правним лицима регистрованим за овај вид делатности, зашта тужилац није регистрован.

  Имајући у виду наведено, како се ни осталим наводима жалбе не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, како у погледу одлуке о главној ствари, тако и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, овај суд је применом члана 375 ЗПП, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)