Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.07.2014.

Гж 4900/2012

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4900/2012
Дана 18.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Милице Аксентијевић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених АА1 до АА7, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ1, ради утврђења по тужби тужиље и утврђења и исељења по противтужби тужених, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду 2 П.бр.10/10 од 18.01.2012. године, у седници већа одржаној дана 18.07.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду 2 П.бр.10/10 од 18.01.2012. године у ставу првом изреке, делу става трећег изреке којим је усвојен противтужбени захтев и утврђено да су тужени као законски наследници на посебној имовини иза смрти покојног ПП, на непокретној имовини сувласници и то АА1 са ј идеалних делова, АА2 са 1/8 идеалних делова, АА3 са 1/8 идеалних делова, АА4 са 1/16 идеалних делова, АА5 са 3/16 идеалних делова, АА6 са 1/8 идеалних делова и АА7 са 1/8 идеалних делова и то трособном стану аа, што је тужиља АА дужна признати и трпети, као и да тужени своје право могу уписати у земљишне књиге на своје име, на основу пресуде, као и у ставу четвртом изреке и у том делу се жалба тужиље АА, одбија, као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду 2 П.бр.10/10 од 18.01.2012. године у делу става другог изреке којим се Виши суд у Београду огласио месно ненадлежним за поступање по делу тужбеног захтева којим је тражено да се утврди право сусвојине на покретним стварима и непокретности на катастарској парцели аа1 – Република Црна Гора, површине 47,99 ари и куће на наведеној парцели, и у том делу је тужба одбачена, као и у делу става трећег изреке којим је усвојен противтужбени захтев и утврђено да су тужени као законски наследници на посебној имовини иза смрти покојног ПП, сувласници на покретној имовини и то путничком возилу марке „Лада“ 1500, пиштољу, мотору марке „Џонсон“ за глисер, телевизору у боји, спаваћој соби, троседу, француском лежају, тепиху, лустеру, комплетној дневној соби коју чине: тросед, телевизор у боји, три фотеље, витрина, тепих, лустер а у радној соби: радни сто, столице, регал, тросед, две фотеље, три мања стола и лустер, у трпезарији: витрина, лустер, тепих, у кухињи: фрижидер, аспиратор, електрични шпорет, сервиси за ручавање, пиће, и комплетна постељина и ствари покућства као што су сервис за кафу, за ручавање, тањири, пиће и др, што је тужиља дужна признати, као и у ставу петом изреке, и у том делу предмет се враћа истом првостeпеном суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду 2 П.бр.10/10 од 18.01.2012. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се утврди да је по основу рада, доприноса и стицања у заједници са сада покојним ПП, бившим из Београда, стекла право сусвојине на 70/100 идеалних делова непокретности која представља аа, те да се наведена имовина као посебна имовина тужиље изузме из заоставштине покојног ПП, што су тужени као законски наследници дужни признати и трпети, као и да тужиља своје право може уписати у јавним књигама, као неоснован. Ставом другим изреке Виши суд у Београду се огласио месно ненадлежним за поступање у делу тужбеног и противтужбеног захтева којим је тражено да се утврди право сусвојине на покретним стварима и непокретности на катастарској парцели аа1 – Републике Црна Гора, површине 47,99 ари и куће на наведеној парцели, те су тужба и противтужба у овим деловима одбачене. Ставом трећим изреке усвојен је противтужбени захтев па је утврђено да су тужени, као законски наследници на посебној имовини иза смрти покојног ПП, бившег из Београда, на покретној и непокретној имовини сувласници и то АА1 са ј идеалних делова, АА2 са 1/8 идеалних делова, АА3 са 1/8 идеалних делова, АА4 са 1/16 идеалних делова, АА5 са 3/16 идеалних делова, АА6 са 1/8 идеалних делова и АА7 са 1/8 иделних делова на имовини и то: трособном стану аа, као и путничком возилу марке „Лада“ 1500, пиштољу, мотору марке „Џонсон“ за глисер, телевизору у боји, спаваћој соби, троседу, француском лежају, тепиху, лустеру, комплетној дневној соби коју чине: тросед, телевизор у боји, три фотеље, витрина, тепих, лустер, а у радној соби: радни сто, столице, регал, тросед, две фотеље, три мања стола и лустер, у трпезарији: витрина, лустер, тепис, у кухињи: фрижидер, аспиратор, електрични шпорет, сервиси за ручавање, пиће и комплетна постељина и ствари покућства као што су сервис за кафу, ручавање, тањири, пиће и др. а што је тужиља дужна признати и трпети, као и да тужени ово своје право могу уписати у земљишне књиге на своје име, на основу пресуде, под претњом извршења. Ставом четвртим изреке обавезана је тужиља АА да се са свим лицима и стварима исели из трособног стана аа, те да стан испражњен од свих лица и ствари преда туженима у посед у року од 15 дана од пријема преписа пресуде. Ставом петим изреке обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове поступка у износу од 1.645.750,00 динара.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, из свих разлога прописаних одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужени су одговорили на жалбу тужиље.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.125/04, 111/09), који се примењује сходно одредби члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/2011), Апелациoни суд у Београду је оценио да је жалба тужиље делимично основана и то у делу којим се пресуда побија у ставу другом изреке којим се Виши суд у Београду огласио месно ненадлежним и у том делу одбацио тужбу тужиље, у делу става трећег изреке којим је усвојен противтужбени захтев тужених и утврђено сувласништво тужених на покретним стварима наведеним у том ставу, као и у делу којим се побија став пети изреке, док је у преосталом делу неоснована.

У првостeпеном поступку у погледу одлуке којом је одбијен тужбени захтев тужиља за утврђење права сусвојине на спорном стану, као и у делу којим је усвојен противтужбени захтев тужених за утврђење права сусвојине на истом стану, те којим је обавезана тужиља да се са свим лицима и стварима исели из спорног стана, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. тачке 1,2,5,7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Такође, првостeпени суд није учинио ни битне повреде одредаба члана 8., члана 361. став 2. тачке 7. и 12. ЗПП, као и одредбе чланова 262. до 268. ЗПП (које је тужиља у жалби означила као одредбе чланова 276. до 283. ЗПП). Ово из разлога што је првостeпени суд правилном применом одредбе члана 8. ЗПП оценио изведене доказе и одлучио које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, а које су битне за одлучивање о том делу тужбеног захтева тужиље и противтужбеног захтева тужених, за чије утврђење није било неопходно извести доказ саслушањем странака, а како тужиљу у овој парници заступа пуномоћник адвокат, то тужиљи није било онемогућено да расправља пред судом.

У првостeпеном поступку је утврђено да је покојни ПП, као купац, закључио уговор о куповини стана у друштвеној својини са _, као продавцем, дана 08.04.1993.године, број 413-3/6735-93, чији је предмет аа, којим је уговорена купопродајна цена у износу од 11.455.498,00 динара, а уговор је оверен пред судом Ов.бр.5363/93. Покојни ПП је продавцу на име откупа стана у целости исплатио купопродајну цену. Покојни ПП је као носилац станарског права дана 01.11.1972. године закључио уговор о коришћењу стана са "АА", и по основу овог уговора примио на коришћење на неодређено време стан у аа, а као чланови домаћинства носиоца станарског права у уговору су наведени ААМ (мајка носиоца станарског права), ААО (отац носиоца станарског права) и ААС (сестра носиоца станарског права). ПП преминуо је дана _. године у Београду, а решењем Основног суда у Подгорици О.бр.222/07 од 16.07.2008. године, које је постало правноснажно дана 15.11.2008. године, на његовој заоставштини на непокретностима које чине некретнине уписане у лист непокретности аа2 у обиму и основу права као из наведеног листа, некретнине уписане у лист непокретности аа3 у обиму и основу права као из наведеног листа, некретнине уписане у лист непокретности аа4 у обиму и основу права као из наведеног листа, некретнине у листу непокретности аа5 у обиму и основу права као из наведеног листа, а као законски наследници оглашени су и признати АААБ, брат оставиоца, са ј идеалних делова, АА1, сестра оставиоца са ј идеалних делова, АА5, син покојног наследника са 3/16 идеалних делова, АА4, супруга покојног наследника са 1/16 идеалних делова, АА2, унук покојног оставиоца и АА3, унука покојног оставиоца, са по 1/8 идеалних делова заоставштине.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, те поклонивши веру исказима саслушаних сведока и тужених АА2, АА1 и АА4, првостeпени суд је закључио да тужиља није доказала постојање ванбрачне заједнице са сада покојним ПП, а чињеница да је између њих постојала дугогодишња веза у којој је тужиља улагала средства не може се подвести под појам ванбрачне заједнице нити представљати правни основ за стицање имовине у ванбрачној заједници, за коју је потребно да заједница постоји у смислу фактичке заједнице живота партнера, те несумњиво изражена воља учесника за стицање имовине, што у конкретом случају, по мишљењу првостeпеног суда, није постојало.

Првостепени суд је, правилно, ставом првим изреке побијане преуде одбио тужбени захтев тужиље за утврђење да је по основу рада, доприноса и стицања у заједници са сада покојним ПП стекла право сусвојине са уделом од 70/100 идеалних делова аа, те да се као посебна имовина тужиље изузме из заоставштине покојног ПП. Ово из разлога што је несумњиво утврђено да је сада покојни ПП уговор о коришћењу спорног стана закључио 1972. године, а у уговору су као чланови његовог породичног домаћинства уписани његови мајка, отац и сестра, из чега произлази да спорни стан није додељен и за тужиљу као члана његовог породичног домаћинства, те да по том основу он није стекао бодове који су утицали на доделу стана, па тужиљи право сусвојине на спорном стану, који је откупљен 1993. године, не би припадало и да је ванбрачна заједница са сада покојним ПП постојала и у време када је стан додељен на коришћење. Чињеница да је спорни стан откупљен у току трајања ванбрачне заједнице не би била од утицаја, јер у ситуацији када је откупна цена исплаћена заједничким средствима ванбрачних супружника, допринос једног би му давао право на облигационо правно потраживање, а не стварно правни захтев.

Правилно је првостeпени суд делом става трећег изреке побијане пресуде усвојио противтужбени захтев тужених и утврдио да су тужени, као законски наследници на посебној имовини покојног ПП, и то спорном трособном стану аа сувласници са утврђеним уделима, што је тужиља дужна признати и трпети да тужени своја права упишу у земљишне књиге на основу пресуде, с обзиром на то да су правноснажним решењем донетим у оставинском поступку који је вођен након смрти покојног ПП тужени или њихови правни претходници оглашени за законске наследнике са истим сувласничким уделима, што између странака није било спорно, те им стога са тим уделима припада и право својине на спорном стану за који је утврђено да представља посебну имовину покојног ПП.

Првостепени суд је правилно одлучио и ставом четвртим изреке побијане пресуде којим је обавезао тужиљу да се са свим лицима и стварима исели из спорног стана и преда га туженима, који су право својине на стану стекли наслеђивањем у смислу одредбе члана 20. Закона о основама својинскоправних односа, па им сагласно одредби члана 37. истог закона припада право да тужбом захтевају од тужиље као држаоца предају спорног стана у државину.

За своју одлуку у овом делу првостeпени суд је дао довољне и јасне разлоге, које прихвата и овај суд.

Без утицаја на доношење другачије одлуке другостепеног суда по жалби су наводи жалбе тужиље којима указује да су у уговору о коришћењу спорног стана као чланови породичног домаћинства покојног ПП уписани његови мајка, отац и сестра, што је учињено са циљем да се избегну прописи који су у то време били на снази, с обзиром на то да тужиља није оспоравала да стан није тражен и добијен ни за њу као члана породичног домаћинства, те да у време закључења уговора о коришћењу стана није била у ванбрачној заједници са покојним носиоцем станарског права.

Како се наводима жалбе тужиље не доводи у сумњу правилност првостeпене пресуде у овом делу, то је Апелациoни суд у Београду применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и 375. ЗПП потврдио у ставовима првом, делу става трећег изреке и ставу четвртом изреке и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

Међутим, основано се жалбом тужиље указује да се не може сматрати да је првостeпени суд правилно одлучио преосталим делом става трећег изреке побијане пресуде којим је усвојио противтужбени захтев тужених и утврдио да су тужени, као законски наследници покојног ПП, на посебној имовини сувласници са утврђеним уделима на покретним стварима наведеним у том ставу изреке, јер није правилно применио материјално право, на чију правилну примену другостепени суд пази по службеној дужности. Наведени недостатак имао је за последицу и пропуст првостeпеног суда да поуздано утврди битну чињеницу од које зависи правилна примена одредбе члана 191. Породичног закона и то да ли је између тужиље и сада покојног ПП постојала ванбрачна заједница, те да ли су спорне покретне ствари имовина коју су радом стекли у тој заједници. Наиме, ова битна чињеница не може се за сада сматрати поуздано утврђеном с обзиром на то да се не може прихватити закључак првостeпеног суда да је између тужиље и покојног ПП постојала дугогодишња веза у којој је тужиља улагала средства, али да се она не може сматрати ванбрачном заједницом, те да тужиља ову чињеницу није доказала. Посебно имајући у виду да првостeпени суд у току поступка није извео доказ саслушањем тужиље као парничне странке, који доказ је предложен у тужби и тужиља је приступала по позивима суда за саслушање странака а на рочишту одржаном дана 18.01.2012. године на коме је закључена главна расправа, првостeпени суд је решењем отклонио извођење неизведених доказа као сувишних, недајући у побијаној пресуди разлоге због којих овај доказ није извео. На овај начин првостeпени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка прописану чланом 361. став 2. тачка 7. ЗПП, јер је онемогућио тужиљу да давањем исказа као парнична странка расправља у поступку у коме је извео доказе саслушањем тужених као парничних странака, од којих су тужене АА1 и АА4 саслушане као странке по замолници првостeпеног суда пред Основним судом у Подгорици.

Такође, не може се сматрати правилном ни одлука првостeпеног суда садржана у делу става другог изреке побијане пресуде којим се првостeпени суд огласио месно ненадлежним за поступање по делу тужбе којим је тражено да се утврди право сусвојине тужиље на покретним стварима и непокретностима на катастарској парцели аа1 ари и куће на наведеној парцели и тужба и у овим делу одбачена, позивајући се на одредбе чланова 50., 56. и 59. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Оваква одлука се не може прихватити јер је првостeпени суд њеним доношењем учинио битну повреду одредаба парничног поступка прописану одредбом члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, која је била од утицаја на њену правилност и законитост, на коју се указује садржином жалбе тужиље, а која се састоји у томе што је изрека у том делу нејасна.

Одредбом члана 16. став 3. ЗПП прописано је да кад суд у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд Републике Србије (у даљем тексту: домаћи суд), по службеној дужности огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене радње у поступку и одбацити тужбу, осим кад надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог, а тужени је дао свој пристанак. Како Републике Србија и Република Црна Гора представљају две самосталне државе, а месна надлежност судова се односи на надлежност судова на подручјима исте државе, то је изрека првостeпеног решења којим се суд огласио месно ненадлежним нејасна.

Због наведених недостатака првостeпена одлука се у овим деловима не може сматрати правилном и законитом, па је морала бити укинута.

У поновном поступку, првостeпени суд ће отклонити учињену битну повреду одредаба парничног поступка уколико утврди да домаћи суд није надлежан за решавање спора о праву сусвојине на покретним стварима и непокретности које се налазе у Републици Црној Гори, имајући у виду и одредбе чланапва 50. и 56. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, одлучиће сагласно члану 16. ЗПП. Такође, правилном оценом изведених доказа у смислу одредбе члана 8 ЗПП, коју странке имају право и дужност да предложе утврдиће битне чињенице на које му је указано овим решењем, те ће правилном применом материјалног права одлучити о преосталим захтевима странака.

Како је првостeпена пресуда делимично укинута, то је укинута и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу петом изреке, у смислу одредбе члана 161. став 3. ЗПП, јер зависи од исхода спора.

Из наведених разлога, Апелациoни суд у Београду је применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 3., 377. став 2. и 387. тачка 3. ЗПП првостeпену пресуду у делу става другог, делу става трећег и ставу петом изреке укинуо и одлучио као у изреци ове пресуде.

Апелациoни суд је имао у виду да је у уводу првостeпене пресуде уместо презимена тужених АА2 и АА3, наведено презиме _, али како се ради о очигледној погрешци у писању, коју у смислу одредбе члана 349. ЗПП суд може у свако доба исправити посебним решењем, то је сматрао да ова погрешка не представљала препреку за одлучивање о жалби тужиље.

Председник већа – судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)