Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2012.

Гж 57/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 57/11
Дана 04.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, ББ1 и ББ2, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву, Судска јединица у Великој Плани, І 1 П.бр. 19/10 од 21.09.2010. године, у седници већа одржаној дана 04.10.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Смедереву, Судска јединица у Великој Плани, І 1 П.бр. 19/10 од 21.09.2010. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом утврђено је да заоставштину пок. ПП представља удео од ¼ на једној спратној стамбеној згради укупне површине аа по новом катастарском премеру све у КО Лозовик, као и исти удео на наведеној парцели, све по основу заједничког стицања у породичној заједници са туженима ББ, као сином, туженом ББ1, као супругом и туженом ББ2, као снахом, што су тужени дужни да признају и дозволе да се наведени удео на означеним непокретностима расправи као заоставштина пок. ПП у оставинском поступку ( став први изреке ). Утврђено је да је тужиља АА, сувласник са уделом од 1/8 на аа, све у КО Лозовик по основу нужног наследног дела те да се утолико смањује – редукује располагање сада пок. ПП бившег из _ уговором о поклону у корист туженог ББ, Ов. І. бр. 1371/93 оверен код Општинског суда у Великој Плани, што је тужени ББ дужан да призна и дозволи да се тужиља на основу овог уговора укњижи као сувласник са наведеним уделом ( став други изреке ). Обавезани су тужени да тужиљи плате трошкове спора у износу од 113.815,00 динара ( став трећи изреке ).

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама ), а у вези чл. 506 став 1 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 72/11 ), Апелациони суд је нашао

 да је жалба основана.

Првостепени суд је починио битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер нападнута пресуда има недостатака због којих се не може испитати; при чему се ти недостаци огледају у противречности између изреке у ставу І и разлога који се на ту одлуку односе, као и у међусобној противречности датих разлога о одлучним чињеницама.

Наиме, првостепени суд суштинско образложење своје одлуке започиње од састава заоставштине сада пок. ПП, тако што констатује да у заоставштину тог лица не улази аа и непокретности које су саграђене на тој парцели. Одмах затим тј. у следећој реченици првостепени суд указује да те непокретности ипак представљају заоставштину оставиоца и ту промену свог става тај суд брани чињеницом да се спорне непокретности у земљишним књигама воде на туженог ББ. Само по себи овакво образложење оставља утисак да првостепени суд није разграничио да ли наведене непокретности улазе у састав заоставштине ПП или представљају земљишнокњижно власништво туженог ББ; али ако се узму у обзир преостали разлози побијане пресуде, тек тада се стиче представа зашто је првостепени суд образложење своје одлуке започео на наведени начин. Врло је вероватно да је тај суд хтео да објасни разлику између ванкњижног и земљишнокњижног стања ствари по питању права својине на спорним непокретностима, јер се његово суштинско схватање о том односу испољава кроз даље образложење у коме се указује да је ПП у породичној заједници живота са туженима стекао право заједничке својине на спорним непокретностима иако је њихов формални власник тужени ББ; али како првостепени суд није правилно исказао своје мишљење по том питању, то је остала недоумица ко је титулар права својине на спорним непокретностима.

Тај пропуст првостепеног суда би се могао превазићи да су правилно утврђене чињенице од којих зависи примена института стицања права својине у породичној заједници живота и да су дати разлози тј. правилно објашњење за примену тог института на овај случај. У тој ситуацији би овај суд констатовао да противречност једног дела образложења ожалбене одлуке не утиче на њену правилност и законитост пошто правилно и потпуно утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за преиспитивање чињенично-правних закључака првостепеног суда. Међутим, како је тај суд дао неразумљиве разлоге о карактеру заједнице живота ПП са туженима, то се не може прихватити закључак тог суда да су та лица живела у породичној заједници живота. Наиме, у извођењу тог закључка првостепени суд се позвао на оцену исказа туженог ББ који је навео да је живео са својим родитељима у _ и да их је издржавао; при чему првостепени суд очигледно сумња да су родитељи туженог ББ били издржавана лица и то своје подозрење исказује тако што под знаке навода ставља реч издржавао, коју је тај тужени употребио када је објаснио свој однос према родитељима; тиме првостепени суд кроз оцену исказа тог туженог утврђује чињеницу да је он живео са родитељима у породичној заједници живота у _ и да он није издржавао своје родитеље. Међутим, како се путем знака навода не може исказивати уверење суда у истинитост изјаве саслушаног лица, те како се кроз тако исказану сумњу не може претпостављати даље мишљење суда које је евентуално постојало али није изречено тј. правилно образложено, то се на бази постојеће оцене доказа и утврђених чињеница не може закључити да ли је ПП са туженим живео у породичној заједници живота, нити се тај закључак може извести по основу претпостављеног мишљења првостепеног суда о правном карактеру заједнице живота ПП са осталим туженима.

Све и да се прихвати да је првостепени суд правилно сагледао спорни однос, али да је погрешно, опречно и непотпуно исказао своје схватање тог односа, првостепена пресуда би и даље била неправилна и незаконита, јер су међусобно противречни разлози о одлучним чињеницама који се тичу висине сувласничког удела ПП у имовини која је наводно стечена у породичној заједници живота. Наиме, првостепени суд прво утврђује да је зарада туженог ББ била већа од зараде ПП и да је тужена ББ1 бринула о деци тужених ББ и ББ2, а затим изводи нелогичан закључак да су једнаки њихови удели у имовини стеченој у породичној заједници живота. Штавише, првостепени суд се посебно не бави висином сувласничких удела, напротив, он паушално утврђује ту чињеницу иако је на тужиљи био терет доказивања зарада и других доприноса (новчане и не новчане природе) чланова породичне заједнице живота у стицању њихове заједничке тековине; а потом и предлагање извођења доказа вештачењем како би се у процентима или у разломцима исказао сувласнички удео сваког члана породичне заједнице живота у њиховој породичној тековини.

Осим тога, у ставу првом пресуде изрека је противречна са разлозима који се на ту одлуку односе, јер у разлозима се као спорна наводи катастарска парцела бр. аа ( на којој су саграђене непокретности, око којих се такође води спор) док се у ставу првом изреке та катастарска парцела не помиње већ се одлука односи на објекте саграђена на катастарској парцели број аа старог премера одн. на кат.парцели бр. АА новог премера; па је у том смислу могуће претпоставити да је у питању фактичка грешка, али није искључена ни могућност да је првостепени суд имао у виду друге непокретности када је одлучивао о захтеву тужиље, - тако да и овај пропуст чини неподобним ожалбену пресуду за њено суштинско преиспитивање.

Овим се не завршава неправилно поступање суда у овој парници, штавише, оно се даље наставља кроз његово погрешно схватање да се на спорни однос имају применити одредбе Закона о браку и породичним односима РС које регулишу институт стицања заједничке својине у породичној заједници живота иако важећи Породични закон РС у прелазним и завршним одредбама тј. у одредби чл. 357 предвиђа могућност ретроактивне примене тог закона и на односе који су настали пре његовог ступања на правну снагу. Најзад, погрешна је одлука првостепеног суда да тужиљи призна право сусвојине на предметним непокретностима (наведеним у ставу другом побијане пресуде), а по основу њеног права на нужни део; ово стога што је нужни део по својој природи субјективно право облигационоправног карактера која се изузетно може досудити у стварима или у својинском уделу на стварима пошто се за то стекну услови прописани законом. С обзиром да првостепени суд није објаснио одступање од редовне природе права на нужни део, то су и у погледу те одлуке суда изостали разлози о одлучним чињеницама.

Имајући у виду наведено, овај суд налази да је побијана пресуда неправилна и незаконита, па је у складу са овлашћењем из одредбе члана 376 и 377 а у вези члана 373 став 1 тачка 3 ЗПП, Апелациони суд исту укинуо у ставу првом и другом изреке; а укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке, јер иста зависи од коначног решења ове правне ствари.

У поновном поступку потребно је да тужиља прво докаже да је између ПП и тужених постојала породична заједница живота; што практично подразумева доказивање свих аспеката те заједнице живота (од броја њених чланова, преко места њиховог заједничког пребивалишта до времена настанка и трајања те заједнице живота). Затим је потребно да тужиља докаже које су ствари и права стечени у току те заједнице и колико су појединачни доприноси њених чланова у стицању породичне тековине. Тај део доказног поступка ће се завршити обавезним извођењем доказа вештачењем како би суд оценом тог доказа могао да утврди удео ПП у стеченој имовини. Осим тога потребно је да првостепени суд има у виду правну природу права на нужни део када буде одлучивао о захтеву тужиље за редукцију поклона због повреде тог права.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)