Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.11.2017.

Гж 5948/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5948/17
23.11.2017. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Радмиле Ђурић, председника већа, Зорана Хаџића и Маје Чогурић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог АА1, Република Словенија, ради утврђења, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Основног суда у Панчеву П.бр. 1647/15 од 27.07.2017. године, у седници већа одржаној 23.11.2017. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена жалба туженог изјављена против става првог изреке пресуде Основног суда у Панчеву П.бр. 1647/15 од 27.07.2017. године.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Панчеву П.бр. 1647/15 од 27.07.2017. године у ставу првом изреке тако што се усваја тужбени захтев тужиоца и утврђује да је тужилац стекао право сувласништва и сукоришћења по основу изградње у 9/10 дела од целих некретнина уписаних у лист непокретности аа и то: породична стамбена зграда, зграда аа1, зграда аа2, воћњак аа3, земљиште под зградом-објектом аа4, земљиште под делом зграде аа5 што је тужени дужан да призна и трпи да се тужилац упише као сувласник и сукорисник на предметној непокретности уписаној у лист непокретности аа у 9/10 дела по основу ове пресуде без даљег питања и одобрења туженог.

ПРЕИНАЧАВА СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Панчеву П.бр. 1647/15 од 27.07.2017. године тако што се обавезује тужени АА1, Република Словенија да тужиоцу АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 147.300,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени АА1, Република Словенија да тужиоцу АА на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 17.900,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења.


О б р а з л о ж е њ е
e
Пресудом Основног суда у Панчеву П.бр. 1647/15 од 27.07.2017. године ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди да је тужилац стекао право сувласништва и сукоришћења послова изградње у 9/10 дела од целих некретнина уписаних у лист непокретности бр. аа и то: аа1 до аа5 што је тужени дужан да призна и трпи да се тужилац упише као сувласник и сукорисник на предметној непокретности уписаној у лист непокретности аа у 9/10 по основу ове пресуде без даљег питања и одобрења туженог као и да се обавезује тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.

Против наведене пресуде тужилац и тужени су благовремено изјавили жалбе. Тужилац наведену пресуду побија у целости због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. Тужени побија наведену пресуду у целости не наводећи законске разлоге.

Имајући у виду да тужени нема правни интерес да изјави жалбу против наведене пресуде у делу у којем је успео у спору, односно у ставу првом изреке којим је одбијен тужбени захтев тужиоца у овој правној ствари, Апелaциони суд је нашао да је жалба туженог изјављена против става првог изреке побијане пресуде недозвољена, због чега је жалбу туженог у овом делу одбацио применом одредбе члана 389 став 1 у вези члана 378 Закона о парничном поступку и одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама законских овлашћења из члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11), Апелaциони суд је нашао да је жалба тужиоца основана.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и његова сестра ААС постали су сувлсници на породичној кући након смрти њихових родитеља и то тужилац на 2/3 дела, а његова сестра ААС у 1/3 дела некретнине. Током 1984. године тужилац је добио писмену сагласност сестре за адаптацију предметне некретнине па је срушио стару кућу и на истом месту изградио нову модерну породичну зграду и нови помоћни објекат. Тужилац је предузео ове радове сопственим финансијским средствима при чему су му помагали пријатељи и чланови породице, а вредност новосаграђене куће је 10 пута већа од вредности старе куће која је срушена. Изградња нове куће завршена је 1990. године и ААС је долазила и боравила у новој кући као и њен син АА2 све док се нису пореметили односи између ње и брата. Након смрти ААС њен сувласнички део од 1/3 идеална дела је наследио њен супруг АА1, овде тужени који је покренуо поступак за развргнуће заједничке имовине физичком деобом који је у прекиду до окончања овог поступка.

Примењујући материјално право на овако утврђено чињенично стање првостепени суд је нашао да иако је тужилац улагао сопствена средства у новоизграђени објекат, на овај начин тужилац није могао стећи право својине у већој сразмери од постојеће већ евентуално може истицати облигационо-правни захтев, имајући у виду да је тужилац имао оверену писмену сагласност другог сувласника – своје сестре само за адаптацију постојећег објекта тј. старе куће на основу које сагласности је успео да издејствује потребна одобрења и дозволе за рушење старе куће и изградњу нове куће. По оцени првостепеног суда тужилац се не може сматрати савесним градитељем и по том основу стицаоцем већег сувласничког удела јер није од другог сувласника имао сагласност изричитог карактера којом би на несумњив начин била изражена воља и то како у погледу изградње новог објекта тако и у погледу споразума о њиховим сувласничким деловима на новоизграђеном објекту, а све имајући у виду да се по самом закону право својине може стећи изузетно адаптацијом, доградњом и надзиђивањем у ситуацији када је градитељ био савестан што тужилац у конкретном случају није био.

Међутим, оваква одлука првостeпеног суда није правилна имајући у виду да првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање није правилно применио материјално право на шта се основано жалбом тужиоца указује, а о чему и Апелaциони суд, као другостепени пази по службеној дужности.

Наиме, правилно првостепени суд сматра да се адаптацијом, реконструкцијом и доградњом туђег грађевинског објекта право својине може стећи само ако постоји споразум да један уговарач врши реновирање објекта и да му потом исти припадне у својину те ако је споразум реализован у целости, а градитељ савестан. Међутим, овде није био такав случај имајући у виду да адаптација представља прилагођавање објекта за измењену или нову функцију и њом се не мења супстанца постојећег објекта, док се доградњом и надзиђивањем супстанца постојећег објекта по свом обиму повећава. У конкретном случају се не може сматрати да је дошло до адаптације, реконструкције и доградње заједничког објекта обзиром да према утврђеном чињеничном стању произлази да је тужилац у целости порушио стару кућу на којој су сувласници по основу наслеђивања били тужилац и његова сада покојна сестра ААС. Рушењем је сувласничка ствар престала да постоји, а тужилац је грађењем на земљишту на којем је имао право сукоришћења изградио нови грађевински објекат-нову кућу при чему је истовремено изградио и нову помоћну зграду на месту на којем се она није раније налазила. Код околности да је тужилац својим средствима порушио и изградио нове објекте на предметној катастарској парцели, при чему се сестра тужиоца није противила грађењу, да је чак долазила и боравила у новоизграђеном објекту, тужилац иако несавестан градитељ, по основу грађења (чл. 21 Закона о основама својинско правних односа ) стекао је право својине на новоизграђеним објектима уписаним у лист непокретности бр. аа и то на породичној стамбеној згради зграда аа1 и аа2 и то у целости, као и одговарајуће право коришћења земљишта на коме су објекти изграђени, због чега је основан његов захтев и утврђење права својине, односно права коришћења на мањем уделу од оног које му по закону припада, а све имајући у виду начело диспозиције које важи у парничном поступку , у ком делу је побијана пресуда преиначена.

Истовремено преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка па су тужиоцу признати трошкови које је имао на име заступања од стране пуномоћника из реда адвоката и то на име састава тужбе и једног образложеног поднеска у износу од по 6.000,00 динара, на име 8 одржаних рочишта у износу по 7.500,00 динара, на име 8 неодржаних рочишта у износу по 4.500,00 динара, на име трошкова вештачења у износу од 27.500,00 динара као и на име таксе на тужбу и првостепену пресуду у износу од по 5.900,00 динара, укупно у износу од 147.300,00 динара сагласно важећој АТ и ТТ.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу другом и трећем изреке применом одредбе члана 394 тачка 4 и 401 тачка 3 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11).

Како је тужилац успео у поступку по жалби то му припадају трошкови на име састава жалбе од стране пуномоћника из реда адвоката у износу од 12.000,00 динара као и на име таксе на жалбу у износу од 5.900,00 динара, све сагласно важећој АТ и ТТ у време пресуђења. Из наведеног разлога применом одредбе члана 165 Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу четвртом изреке.

Председник већа-судија
Радмила Ђурић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)