Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2011.

Гж 6060/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6060/10
Дана 12.5.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Вере Петровић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, ради исељења, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр.2052/2008 од 18.12.2008.године, у седници већа одржаној дана 12.5.2011. године, донео је следећу


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр.2052/2008 од 18.12.2008.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П.бр.2052/2008 од 18.12.2008.године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужилаца и наложено туженој ББ да се исели са свим лицима и стварима из стана аа и да исти стан преда у посед тужиоцима, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка ове одлуке. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да надокнади тужиоцима трошкове парничног поступка у укупном износу од 37.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка ове одлуке.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући исту због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП Апелациони суд је нашао:

-жалба није основана.

У проведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, a материјално право је правилно примењено. Донета одлука је јасна и разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама који су у складу са доказима изведеним у поступку па се неосновано садржином жалбе тужене указује на повреду из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

По проведеном поступку је утврђено да су тужиоци родитељи тужене и власници двособног стана пов.48,87м2, из кога траже исељење тужене, на основу уговора о купопродаји од 15.12.1967.године. Исти стан, поред тужилаца и тужене, користи и старија ћерка тужилаца. Између парничних странака је долазило до вербалног сукоба, а између тужене и њене мајке, овде тужиље, АА1 и до физичког сукоба. Због свега, међусобни односи парничних странака су већ више година поремећени, тужиоци сада са туженом готово да не разговарају, па је због међусобне нетрпељивости дошло до немогућности заједнице живота у истом стану.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је поступио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев.

Тужиоци су као власници стана аа, из кога траже исељење тужене, на основу чл.3 Закона о основама својинскоправних односа активно легитимисани по захтеву за исељење из стана па је код чињенице да су односи власника стана и тужене, која користи стан, поремећени и међусобна нетрпељивост изражена у тој мери да онемогућава спокојну заједницу живота, основан захтев за исељење.

Оцењујући жалбене наводе тужене, Апелациони суд налази да се истима не доводи у питање правилност првостепене одлуке. Неосновано је указивање тужене да је чињеницом усељења у стан пре 29.7.1973.године стекла положај трајног закупца на стану у приватном власништву. Tужена не испуњава услове из чл.2 у вези чл.9 Закона о стамбеним односима (Сл.гласник СРС бр.29/73 и 30/80), с обзиром да не представља лице које се уселило у стан у својини грађана на основу уговора о закупу (чл.2 ст.2), нити представља члана породичног домаћинства корисника стана (чл.9). У конкретном случају, тужиоци су куповином стана 1967.године стекли право својине и на међусобне односе тужене и њених родитеља, власника стана, у погледу права на стан имају се применити одредбе Закона о основама својинскоправним односима, које регулишу својинскоправна овлашћења.

Неосновано се жалбеним наводима указује и да је првостепени суд начинио битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 у вези чл.341 ст.3; чл.361 ст.1 у вези чл.342 ст.2, а све у вези са чл.34 ст.3; чл.361 ст.1 у вези чл.287 и чл.262; из чл.361 ст.1 у вези чл.262 и чл.244 ст.2 и ст.3 ЗПП-а, с обзиром да према налажењу Апелационог суда у Београду ниједна од наведених повреда није била од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Грешку у достављању првостепене пресуде, која је туженој достављена у неовереном препису, а што тужена указује у жалби, првостепени суд је отклонио достављањем овереног преписа пресуде туженој. Чињеница да увод првостепене пресуде не садржи вредност предмета спора, по налажењу овог суда, без утицаја је на законитост и правилност првостепене пресуде, с обзиром да је вредност спора означена на почетку поступка, у тужби. Жалбени наводи да је првостепени суд незаказивањем припремног рочишта спречио тужену да расправља пред судом и предложи извођење свих доказа, чиме је починио апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.7 ЗПП-а, према налажењу Апелационог суда, нема карактер битне повреде одредаба парничног поступка. Ово стога што свака странка има право да у току целог поступка наводи чињенице и предлаже доказе у смислу чл.300 ЗПП-а, па тужена није била преклудирана у свом праву да износи процесну грађу током целог парничног поступка.

Указивање тужене да је првостепени суд променио редослед саслушања тужилаца, да није одредио саслушање тужене иако је туженој слао позиве за саслушање, да тужиоце пре давања исказа није упозорио на последице давања лажног исказа, да је тужиља АА1 дала контрадикторне изјаве, да је реч о шиканозној тужби те да је првостепени суд био у обавези да тужиоцима ускрати располагање захтевом, који је у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала, по налажењу другостепеног суда, без утицаја су на правилност и законитост првостепене одлуке. Ово стога што тужена, иако уредно позивана, није приступила на три узастопна рочишта, након чега је првостепени суд отклонио извођење доказа саслушањем тужене, па се тужена не може позивати на повреду права на расправљање пред судом. Такође, без значаја је редослед којим је суд саслушао парничне странке након доношења решења о саслушању. Чињеница да парничне странке нису упозорене на последице давања лажног исказа не представља битну повреду одредаба парничног поступка, која је од утицаја на доношење законите и правилне одлуке, с обзиром на опште начело да непознавање права шкоди, чињеницу да су странке, умешачи и њихови заступници дужни да пред судом говоре истину (чл.9 ст.2 ЗПП-а), као и да се на наведени пропуст не позивају тужиоци, који нису упозорени на дужност казивања истине, већ тужена. У конкретном случају, с обзиром на утврђено чињенично стање у првостепеном поступку, тужба за исељење по налажењу овог суда не представља шиканозну тужбу, а тужбени захтев се не може подвести под чл.3 ст.3 ЗПП-а, како то наводи тужена.

Даље оспоравање утврђеног чињеничног стања, веродостојности исказа саслушаних тужилаца и сведока, као и указивање на чињеницу да неки од предложених сведока нису пред првостепеном судом саслушани, нису од утицаја на правилност и законитост закључка првостепеног суда о основаности захтева за исељење. Искази тужилаца и сведока били су предмет правилне оцене првостепеног суда у смислу чл.8 ЗПП-а. Суд је на основу чл.301 ЗПП-а овлашћен да одреди односно одбије предложене доказе, које не сматра важним за одлуку, што је првостепени суд и објаснио у првостепеној пресуди наводећи да предложени сведок, адвокат СС, са којим тужена ради у истој канцеларији, не може имати ближа сазнања о садржини и поремећају односа парничних странака, с обзиром на специфичност породичних односа и чињеницу да се нетрпељивост не показује у друштву других.

Како се ни осталим жалбеним наводима тужене правилност донете првостепене одлуке не доводи у питање а имајући у виду да је правилна и одлука о трошковима с обзиром да је иста донета у складу са одредбама члана 149 и 150 ЗПП то је жалба одбијена као неоснована те је сходно члану 375 ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)