Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.11.2010.

Гж 6539/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6539/10
Дана 04.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Зоране Делибашић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, Општине Смедеревска Паланка коју заступа Општински јавни правобранилац, и Републике Србије коју заступа Републичко јавно правобранилаштво Одељење у Пожаревцу, ради утврђења права коришћења, одлучујући о жалби тужене Републике Србије, изјављеној против пресуде Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 653/08 од 18.05.2009. године, у седници већа одржаној 04.11.2010. године, донео је


ПРЕСУДУ


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 653/08 од 18.05.2009. године у првом ставу изреке тако што се ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да суд утврди да је носилац права трајног коришћења на кп.бр. вв њива “__” површине _ ари, уписана у ЗКУЛ бр. вв1 КО __, која по новом премеру носи кп.бр. вв2 КО __, по основу уговора о купопродаји који је оверен код Општинског суда у Смедеревској Паланци Ов.бр. 1459/68 од 09.09.1968. године, што су тужени ББ, Општина Смедеревска Паланка и Република Србија дужни да признају као и да пресуда послужи као правни основ за укњижбу утврђеног права.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Општинског суда у Смедеревској Паланци П.бр. 653/08 од 18.05.2009. године тако што свака странка сноси своје трошкове целог парничног поступка.



О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом, ставом првим изреке, утврђено је да је тужилац носилац права трајног коришћења кп.бр. вв њива “__” површине __ ари, уписана у ЗКУЛ бр. вв1 КО __ која по новом премеру носи кп.бр. вв2 КО __, по основу уговора о купопродаји који је оверен код Општинског суда у Смедеревској Паланци Ов.бр. 1459/68 од 09.09.1968. године те да су тужени дужни да тужиоцу признају право трајног коришћења под претњом извршења као и да пресуда послужи као правни основ за укњижбу. Ставом другим изреке одлучено је да тужилац сноси своје трошкове парничног поступка.

Благовремено поднетом жалбом тужена Република Србија побија пресуду у првом ставу изреке из свих законом прописаних разлога из одредбе чл. 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у оквиру овлашћења из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да је жалба основана.

У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из одредбе чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Првостепена пресуда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о чињеницама важним за пресуђење, које нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Изрека пресуде је јасна и непротивречна разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке тако и примењене прописе. Стога пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати те нису основани жалбени наводи којима се указује на битну повреду одредаба парничног поступка из одредбе чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању сада пок. ПП, правни претходник тужиоца, купио је део кат.парц.бр. вв3 и вв4 њива “__”, укупне површине _ ари, од продавца ГГ на основу уговора о купопродаји Ов.бр. 2102/65 од 22.12.1965. године. Цепањем наведених парцела настала је парцела бр. вв њива “__” површине __ ари која је предмет парнице, а коју је тужилац купио од продавца сада пок. ПП на основу уговора о купопродаји Ов.бр. 1495/68 од 09.09.1968. године. У земљишним књигама у ЗКУЛ бр. вв1 предметна кат.парц. укњижена је као општенародна имовина, и по намени представља остало грађевинско земљиште.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, које се жалбом не доводи у сумњу (с обзиром да се жалбеним наводима заправо оспорава само примена материјалног права док се ожалбена пресуда само формално побија и из осталих законом предвиђених разлога), погрешно је првостепени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев.

Полазећи од несумњиво утврђеног чињеничног стања, Апелациони суд је закључио да су основани жалбени наводи којима се указује да у конкретној правној ситуацији није било услова за стицање права коришћења на кат.парц.бр. вв њива “__”, површине __ ари, уписане у ЗКУЛ бр. вв1 КО __ која по новом премеру представља кп.бр. вв2 КО __. Правилна примена материјалног права у конкретној правној ситуацији указује да правни претходник тужиоца, сада пок. ПП, као корисник друштвене својине, није могао располагати предметном парцелом на начин као у конкретном случају. Ово стога јер је у то време позитивним прописима био ограничен промет овог права. Наиме, у време када је тужилац 09.09.1968. године са правним претходником I туженог сада пок. ПП закључио уговор о купопродаји Ов.бр. 1459/68, сагласно одредби чл. 5 став 1 Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера (објављен у "Сл. листу СФРЈ" бр. 5/68 са изменама и допунама које су објављене у "Сл. листу СРС" бр. 32/68 ... 39/73), ранији сопственик може право коришћења пренети само на брачног друга, потомка, усвојенике, родитеље и усвојиоце, док ова лица, како је предвиђено другим ставом наведене одредбе, не могу право коришћења пренети правним послом на друго лице. С обзиром да је тужилац закључио уговор о купопродаји неизграђеног грађевинског земљишта у време када је био ограничен правни промет грађевинског земљишта на брачног друга, потомка, усвојенике, родитеље и усвојиоце, а не спада у односу на продавца у та, Законом таксативно побројана лица, произилази да тужилац нема законит правни основ за стицање права коришћења.

У конкретној правној ситуацији Апелациони суд налази и да нема места за стицање права коришћења путем одржаја сходном применом одредбе чл. 28 Закона о основама својинско правних односа. На правилну примену материјалног права нема значаја квалитет државине тужиоца, како погрешно закључује првостепени суд. Из садржине доказа у спису несумњиво произилази да је у земљишнокњижном улошку бр. 1451 КО Паланка предметна парцела уписана као општенародна имовина при чему, у складу са одредбом чл. 47 Закона о средствима у својини РС ("Сл. гласник РС" бр. 53/95, 3/96, 54/96 и 32/97), на непокретностима које су на основу законских прописа донетих до дана ступања на снагу овог закона прешле у државну својину укњижено је право својине Републике Србије која искључиво има право располагања на тим непокретностима. Према намени, предметна парцела увршћена је у остало грађевинско земљиште сагласно одредби чл. 79 Закона о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС" бр. 47/2003, 34/2006), који је био на снази у време пресуђења. Стога произилази да за одлучивање о тужбеном захтеву нису од значаја чињенице које се односе на рок у коме је тужилац у државини предметне парцеле као и квалитет државине а исто тако без значаја је рок и квалитет државине правних претходника тужиоца. На непокретној ствари у општенародној својини, друштвеној односно државној својини није било могуће стећи право коришћења одржајем, сходно одредби чл. 3 Закона о промету земљишта и зграда ("Сл. лист СФРЈ" бр. 43/65) која упућује на примену Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Сл. лист СФРЈ" бр. 5/68), који је првим ставом одредбе чл. 3 предвидео да ранији сопственик неизграђеног грађевинског земљишта има право да користи то земљиште до дана кад га је, на основу одлуке надлежног органа, дужан предати кориснику. И важећи Закон о основама својинско правних односа ("Сл. лист СФРЈ" бр. 6/80, 36/90 са изменама и допунама овог Закона "Сл. лист СРЈ" бр. 29/96) и после брисања одредбе чл. 29 не предвиђа могућност стицања права коришћења путем одржаја.

Имајући у виду да је у време закључења уговора о купопродаји 09.09.1968. године био ограничен промет грађевинског земљишта на круг лица одређен одредбом чл. 5 наведеног Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера и да према садржини доказа у спису тужилац не спада у круг лица између којих је наведени правни промет дозвољен, а правни посао који је супротан принудним прописима сходно чл. 103 Закона о облигационим односима је ништав, тужилац није стекао правни основ за коришћење и располагање предметном непокретношћу ни у време када је правни промет осталог грађевинског земљишта дозвољен сагласно другом ставу одредбе чл. 79 Закона о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС" бр. 47/2003 и 34/2006). Ово стога јер ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана или који други узрок ништавости накнадно престане, сагласно чл. 107 став 1 Закона о облигационим односима. Међутим, постоји могућност да се решењем надлежног органа управе утврди право коришћења на неизграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини у корист ранијег сопственика, законског наследника, као и лица на која је ранији сопственик пренео право коришћења, у складу са законом, сходно чл. 84 став 1 и 3 наведеног Закона о планирању и изградњи, а у вези са првим ставом одредбе чл. 219 Закона о планирању и изградњи који је сада на снази ("Сл. гласник РС" бр. 72/09 и 81/09).

Из наведених разлога усвојена је жалба тужене Републике Србије као основана и преиначена првостепена пресуда у првом ставу изреке применом одредбе чл. 380 тачка 4 ЗПП.

На основу чл. 387 тачка 3 у вези чл. 161 став 2 ЗПП преиначена је одлука о трошковима парничног поступка и одлучено, с обзиром на исход спора и постигнути успех странака, да свако сноси своје трошкове целог поступка.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)