Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.07.2010.

Гж 667/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 667/10
Дана 23.07.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А


Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Меланије Сантовац и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.9496/06 од 20.04.2007. године, у седници одржаној 23.07.2010. године, донео је



П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.9496/06 од 20.04.2007. године.


О б р а з л о ж е њ е


Први општински суд у Београду је пресудом П.9496/06 од 20.04.2007. године у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да се исели из дела стана вв и да овај део стана испражњен од лица и ствари преда у посед тужиоцу у року од 15 дана, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка, као неоснован. У ставу другом изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 68.400,00 динара у року од 15 дана.

Тужилац је против наведене првостепене пресуде изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је у одговору на жалбу предложила да се жалба као неоснована одбије.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку и закључио да жалба није основана.

У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које одредбе другостепени суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка у жалби се не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као поклонодавац, уговором о поклону овереним пред Првим општинским судом у Београду 21.06.1996. године Ов.5663/96 поклонио свом сину СС као поклонопримцу, стан вв, у којем је у време закључења уговора становао поклонопримац. Чланом 5. наведеног уговора је предвиђено да тужилац као поклонодавац ужива право коришћења предметне непокретности до краја живота. Тужилац је власник куће у вв1, где живи од 19__. године, а само повремено долази у Београд на дан - два, када преспава код ћерке, односно тужилац не користи предметни стан (није га користио ни у време закључења уговора о поклону, нити касније). Син тужиоца СС, као власник стана, је 19__. године у поклоњеном стану направио посебан улаз за део стана вв и тај део стана издавао подстанарима, што је тужилац знао и није се противио. Тужена, као купац и СС, као продавац су __.19__. године закључили уговор о купопродаји дела стана вв. Тужена се, након исплате купопродајне цене од 150.000,00 динара, уселила у наведени део стана. Решењем Првог општинског суда у Београду О.221/03 од 12.02.2003. године заоставштину пок.СС, преминулог 26.01.2002. године сачињава право власништва на вв стану, а за наследника пок.СС оглашен је мал.СС1, син оставиоца. Део предметног стана који је тужена купила од сада пок. сина тужиоца има посебан улаз и чини одвојену целину у односу на остатак предметног стана, који такође има посебан улаз. Тужилац је знао да је његов сада пок. син продао део предметног стана.

Првостепени суд је на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно закључио да тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да се исели из дела стана вв и да овај део стана испражњен од лица и ствари преда у посед тужиоцу није основан.

Право службености је право једног лица да у одређеном обиму и на одређени начин користи ствар на којој постоји право својине другог лица, односно право службености представља право које ограничава право својине власника ствари. Код личне службености наведено право се остварује без обзира ко је власник ствари. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је носилац права личне службености на стану у Београду, које је установљено уговором о поклону закљученим између тужиоца и његовог сада пок. сина, којим је тужилац сину пренео право својине на стану и којим је установљена лична службеност у корист тужиоца, која се састоји од уживања права коришћења стана до краја тужиочевог живота. Наведено право тужиоца је шире од права становања, односно не обухвата само право становања, већ и право коришћења стана за потребе тужиоца на други начин, без промене његове суштине, без обзира ко је власник стана. У конкретном случају, тужилац не користи ово своје право личне службености дуги низ година, јер према утврђеном чињеничном стању, он од 198__.године живи у вв1 и само повремено долази у Београд на дан - два, када преспава код кћерке, из чега произилази да стан не користи за своје становање, нити исказује вољу да стан користи на други начин.

Право личне службености није детаљно регулисано позитивноправним прописима, већ је само у члану 60. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр.6/80, 36/90, „Службени лист СРЈ“, бр.29/96 и „Службени гласник РС, бр.115/05) наведено да се право плодоуживања, право употребе, право становања, као и право стварног терета уређује законом. Право личне службености представља ограничење права својине, као најважнијег и најширег својинскоправног односа (власник ствари има право да ствар држи, да је користи и њоме располаже). С обзиром да се ово право конституише у корист неког лица, ако то лице дуже време не врши своје право службености, произилази да му ово право није потребно, односно да су престали разлози због којих је лична службеност установљена. Стога, невршењем права службености у одређеном временском периоду, ово право престаје. И према правним правилима – параграфу 938. Грађанског законика, власник ствари на којима је конституисана лична службеност може тражити престанак службености ако титулар не врши службеност три године.

Имајући у виду да према утврђеном чињеничном стању, тужилац ни на који начин није вршио своје право службености установљено уговором о поклону, исто је престало да постоји, па је неоснован тужбени захтев тужиоца, као титулара личне службености, којим је тражио да се обавеже тужена да се исели из дела стана и тај део стана испражњен од лица и ствари преда у посед тужиоцу.

Из наведених разлога, неосновано се у жалби оспорава примењено материјално право.

Такође, имајући у виду да се право личне службености остварује без обзира ко је власник ствари, као и да је то право у конкретном случају престало услед његовог невршења од стране тужиоца, неосновано се у жалби оспорава утврђено чињенично стање које се односи на продају дела стана туженој и моменат сазнања тужиоца о наведеној чињеници.

Из наведених разлога, Апелациони суд је жалбу тужиоца је одбио, као неосновану и првостепену пресуду потврдио применом одредби члана 375. Закона о парничном поступку.


Председник већа - судија
Споменка Зарић,ср.

МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)