Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.05.2010.

Гж 717/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 717/10
Дана 19.05.2010. године
БЕОГРАД

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Јашаревић, председника већа, Смиљке Дингарац Нићифоровић и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужилаца против тужених АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против првотуженог - противтужиоца ДП „ББ“ експорт-импорт са п.о., са седишем у _, чији је пуномоћник адвокат БА и друготуженог - противтужиоца ББ1 и трећетуженог — противтужиоца ББ2, чији је заједнички пуномоћник адвокат БА1, ради утврђења и чинидбе, по тужби и исплате по противтужби првотуженог, а ради утврђења по противтужби друго и трећетуженог, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против делимичне пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 2091/95 од 23.01.2007. године, у седници већа одржаној на дан 19.05.2010. године, донео је


ПРЕСУДУ

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ делимична пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 2091/95 од 23.01.2007. године у ставу првом изреке утолико што се утврђује да је истинита исправа - копија Уговора о закупу катастарске парцеле бр. 2311 КО Вишњица закљученог на 99 година дана 01.10.1969. године између правног претходника тужилаца АА0 и правног претходника првотуженог Трговинског предузећа „ББ0" из _.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог - противтужиоца ДП „ББ„ експорт-импорт са п.о., и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 2091/95 од 23.01.2007. године, у ставу другом и трећем изреке.


Образложење

Делимичном пресудом П.бр. 2091/95 од 23.01.2007. године, ставом првим изреке утврђено је да је неистинита исправа-копија Уговора о закупу катастарске парцеле аа, закљученог на 99 дана 01.10.1969. године, оверена дана 23.10.2000. године у Општини Барајево, између правног претходника тужиоца АА0 и правног претходника туженог Трговинског предузећа „ББ0“ из _. Ставом другим изреке обавезан је тужени Предузеће „ББ“ експорт-импорт са п.о., _, да тужиоцима АА и АА1 преда у посед део катастарске парцеле аа у површини од 4.752 м2, уписане у ЗКУЛ _ КО _ а који део се налази западно од ванкњижног стамбеног објекта и помоћног објекта ББ1, слободан од привремено подигнутих објеката и материјала, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом трећим изреке усвојен је противтужбени захтев друготуженог и трећетуженог па је утврђено да је ББ3 ванкњижни власник бесправно подигнутог стамбеног објекта и помоћних објеката на катастарској парцели _ КО _, саграђених на источном делу парцеле у укупној површини од 88 м2, све док објекат као такав постоји или док се не стекну услови за укњижбу, а ставом четвртим изреке утврђено да је тужба тужиоца АА и АА1 у овој правној ствари поднета у односу на друготуженог ББ1 и трећетуженог ББ2, повучена.
Против наведене пресуде у ставу првом, другом и трећем изреке благовремено је првотужени - противтужилац изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога.
Тужиоци су дали одговор на жалбу.
Испитујући правилности побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба делимично основана.
У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд, као другостепени суд пази по службеној дужности а жалбом се не указује ни на једну одредбу Закона о парничном поступку коју првостепени суд није применио или је неправилно применио а што је било или је могло бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.
Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су титулари права коришћења градског грађевинског земљишта које се налази на катастарској парцели _ (старог премера _) у површини од 4840 м2, уписану у ЗКУЛ _ КО Вишњица на основу наслеђа иза оца, сада пок.АА0, по решењу Четвртог општинског суда у Београду О.бр. 3932/89. Сада пок.АА0 је уговором овереним у Првом општинском суду у Београду дана 18.03.1971. године под Ов.бр. 1729/71 уступио право коришћења овог земљишта правном претходнику првотуженог „ББ0“ из _, за цену од тадашњих 190.000 динара. Пресудом Окружног суда у Београду П.бр. 2498/72 од 04.12.1972. године, по захтеву Општине Палилула утврђено је да је ништав наведени уговор јер је закључен после ступања на снагу Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера од 15.02.1968. године, којим је забрањен промет права коришћења овог земљишта ван наследника првог наследног реда. Након доношења судске одлуке, стране уговорнице нису извршиле реституцију већ су сачиниле дана 16.09.1979. године Анекс уговора бр. 1729/67 од 18.03.1971. године, којим су констатовале да продужавају важност Уговора бр. 1729/67 од 18.03.1971. године. Током парнице првотужени је првостепеном суду доставио и фотокопију Уговора о коришћењу ове катастарске парцеле, овереног од стране Првог општинског суда у Београду Ов.бр. 6915/70 од 15.10.1970. године, који је закључен између АА0 и правног претходника првотуженог „ББ0“ из _, дана 01.10.1969. године, којим АА0 даје „ББ0“ из _ у закуп на 99 година ову катастарску парцелу. На предметној катастарској парцели друготужени је у периоду од 1967. до 1969. године, бесправно подигао стамбени и помоћни објекат. Оцењујући да због непостојања изворника Уговора о закупу ове катастарске парцеле на 99 година, Уговор о закупу закључен дана 01.10.1969. године, између правног претходника тужилаца и правног претходника првотуженог достављен у фотокопији, представља неистиниту исправу првостепени суд је одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.
Основаност жалбе првотуженог указује да је одлучујући о овом тужбеном захтеву првостепени суд погрешно применио материјално право.
Према Закону о оверавању потписа, рукописа и преписа ("Службени гласник РС" број 39/93 од 31.05.1993. године) оверавање потписа или рукописа у смислу члана 1 Закона је потврђивање његове аутентичности. Овим оверавањем не потврђује се истинитост садржаја исправе. Обзиром да је суду приложена оверена фотокопија уговора о закупу од 01.10.1969. године, а током поступка није доказана неистинитост његовог садржаја, нити има по оцени Апелационог суда основа за сумњу у његову веродостојност с обзиром на утврђено понашање странака уговорница поводом коришћења предметне катастарске парцеле, Апелациони суд налази да је предметна приватна исправа истинита.
Ради изложеног, а на основу одредбе члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Одлучујући о државинској тужби и противтужби првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, одредбе члана 3 и 37 став 1 Закона о основама својинскоправних односа, када је одлучио као у ставу другом и трећем изреке побијане пресуде, дајући разлоге које прихвата и Апелациони суд.
Апелациони суд је ценио наводе жалбе првотуженог даје отац тужилаца сада пок. АА0 дао овлашћење правном претходнику првотуженог дана 09.11.1970. године да убудуће неопозиво и стално управља предметном катастарском парцелом на којој се налази стовариште грађевинског материјала са административном зградом, те да њоме може располагати, уговарати продају и издавати у закуп, без његовог претходног знања и сагласности, али је нашао да нису од утицаја на другачију одлуку.

Ово имајући у виду природу права коришћења градског грађевинског земљишта уведеног за време важења Савезног Закона о екпропријацији ("Службени лист ФНРЈ" број 12/57, 53/62, 13/65 и 5/68) и ограничења уведена Савезним Законом о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Службени лист СФРЈ" број 5/68), те садржине Закона о уређивању и коришћењу градског земљишта ("Службени гласник СРС" број 12/64), и Закона о уређивању и давању на коришћење грађевинског земљишта ("Службени гласник СРС" број 32/68), које је у функционалном смислу земљиште у градовима и насељима градског карактера намењено за изградњу насеља, стамбених, јавних грађевина које је било у друштвеној, односно сада у државној својини, на коме је право располагања и управљања задржано у корист републике и територијалних јединица, а ранијим власницима остављено право да користе то земљиште до привођења намени без права располагања са правом преноса на брачног друга, потомке, усвојенике, родитеље и усвојиоце, а они ово право нису могли даље преносити већ су то право само могли наследити њихови законски наследници. До доношења одлуке надлежног општинског органа да се земљиште преда општини или одређеном кориснику ради привођења тог земљишта намени, одређеној урбанистичким планом носилац права коришћења имао је право да користи то земљиште и да га употребљава за дозвољене сврхе, не мењајући облик и својство парцеле, а под одређеним условима, могао је привремено уступити само за пољопривредне сврхе ово земљиште. С тога нема правне важности уговор о закупу градског грађевинског земљишта на 99 година између правних претходника странака, ни генерално овлашћење пок. АА0 од 09.11.1970. године на које се позива првотужени.
О захтеву првотуженог-противтужиоца за реституцију првостепени суд ће одлучити коначном пресудом, када оцени да је захтев противтужбе сазрео за пресуђење.
Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у питање правилност побијане пресуде, Апелациони суд је на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

ИРЈ

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)