Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.03.2015.

Гж 7915/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7915/13
Дана 16.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА
  
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиље Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда ЈП, са седиштем у Београду, ул. Његошева бр.84, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ, адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.42520/10 од 05.03.2013. године, након одржане главне и јавне расправе пред другостепеним судом дана 16.03.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.42520/10 од 05.03.2013. године у ставу првом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени ББ, да тужиљи Дирекцији за грађевинско земљиште и изградњу Београда ЈП, из Београда, исплати износ од 1.418.507,50 динара, са законском затезном каматом почев од 05.03.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се у преосталом делу за исплату законске затезне камате за период од 19.12.2005. године до 04.03.2013. године, тужбени захтев ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАН.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.42520/10 од 05.03.2013. године, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени ББ, из Београда, да тужиљи Дирекцији за грађевинско земљиште и изградњу Београда ЈП, из Београда, на име трошкова целог парничног поступка исплати износ од 271.150,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој исплати износ од 1.418.507,50 динара са законском затезном каматом почев од 19.12.2005. године до исплате. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом на име трошкова поступка исплати износ од 236.250,00 динара, са каматом од 05.03.2013. године до исплате.

Против наведене пресуде жалбу је изјавила тужиља због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је одговорио на жалбу тужиље.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372. ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП(“Службени гласник РС'', бр.72/2011, 49/2013 - одлука Уставног суда, 74/2013 - одлука Уставног суда и 55/2014), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље делимично основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према образложењу побијане пресуде, решењем надлежног органа Општине Вождовац од 02.07.1981. године експроприсана је у потпуности уз накнаду, за потребе Завода за изградњу града Београда, кућа аа, власништво туженог. Решењем Четвртог општинског суда у Београду Р1.432/84 од 06.11.1984. године одређена је накнада за експроприсану непокретност у износу од 4.273.140,00 динара, који износ је тужиља исплатила туженом 13.03.1985. године у увећаном износу од 4.355.640,00 динара. Тужени је наставио да живи у експроприсаној непокретности, па је после 15 година поднео захтев за деекспропријацију Општини Вождовац, по ком захтеву је иста донела решење III бр.465-15/97 дана 08.04.1998. године на основу кога је извршена деекспропријација предметне непокретности. Тужиља је захтевала од туженог враћање примљеног новчаног износа који је током поступка ревалоризован, те је тужени 20.12.2002. године уплатио на рачун тужиоца износ од 1.280.730,78 динара. Вештачењем од стране вештака грађевинске струке ВВ од 10.08.2010. године, као и вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке ВВ1 од 03.10.2011. године, као и њихових писмених изјашњења, утврђено је да је тужени уплатом износа од 1.280.730,00 динара исплатио целокупан износ накнаде за деекспроприсане непокретности, све према ценама у време доношења судске одлуке, због чега је одбио тужбени захтев као неоснован.

Међутим, чињенично-правни закључак првостепеног суда не може се прихватити као правилан. Одлучујући о изјављеној жалби, Апелациoни суд је оценио да у спроведеном поступку, због погрешне примене материјалног права, нису утврђене све битне чињенице за одлучивање у овој правној ствари.

По одржаној главној и јавној расправи пред другостепеним судом на основу члана 369 став 3 ЗПП, изведеним доказима који су оцењени применом члана 8 ЗПП у поступку је утврђено да је правноснажним решењем надлежног органа Општине Вождовац од 02.07.1981. године експроприсана у потпуности, уз накнаду, а за потребе Завода за изградњу града Београда, аа, власништво овде туженог. Правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду Р1 432/84 од 06.11.1984. године одређена је накнада за експроприсану непокретност на основу налаза и мишљења комисије вештака од 11.07.1983. године која је утврдила грађевинску вредност стана који се налази у експроприсаном објекту у износу од 983.158,00 тадашњих динара и грађевинску вредност самог објекта у износу од 1.958.052,00 тадашњих динара, што је ревалоризовано са 24.01.1984. године, имајући у виду укупну грађевинску вредност стана и објекта, умањену за 21% на име амортизације и увећану за 3% на име техничке документације, износило 4.316.267,90 тадашњих динара, па је обавезана Општина Вождовац да на име накнаде овде туженом исплати наведени износ умањен за износ од 43.163,00 тадашњих динара (1%) на име доделе стана, односно исплати износ од 4.273.140,00 тадашњих динара. Туженом је тужиља 13.03.1985. године исплатила увећан износ од 4.355.640,00 тадашњих динара. Правноснажним решењем надлежног органа Општине Вождовац од 08.04.1998. године на захтев овде туженог, поништено је правноснажно решење од 02.07.1981. године којим је експроприсана предметна непокретност. Тужени је током поступка 20.12.2002. године уплатио у корист тужиље износ од 1.280.730,78 динара, који износ је представљао валоризовану вредност исплаћеног новчаног износа од 4.355.640,00 динара, утврђен финансијским вештачењем од стране вештака ВВ1 од 15.10.2002. године. Вештачењем преко вештака грађевинске струке ВВ2 утврђено је да обим примљене накнаде по основу експропријације предметне непокретности према критеријумима и законским одредбама које су важиле у време извршене експроприације, а на дан вештачења 19.12.2005. године, износи и то грађевинска вредност објекта и стана укупно 3.279.172,64 динара, од ког износа је одбијено 1% због доделе стана туженом и добијен износ за исплату од 3.246.380,92 динара. Из налаза и мишљења вештака грађевинске струке ВВ3 од 23.10.2014. године, утврђено је да укупна грађевинска вредност стана и објекта на дан 05.03.2013. године према критеријумима у време извршене експропријације и исплате накнаде, имајући у виду утврђену амортизацију у време експропријације, увећање од 3% на име техничке документације и умањење од 1% на име доделе стана, износи 6.248.064,74 динара. Укупна грађевинска вредност стана и објекта према истим критеријумима, у време добровољне исплате извршене од стране туженог 20.12.2002. године, износи 3.445.807,71 динар. Овом исплатом тужени је исплатио 37,17% грађевинске вредности деекспроприсаних непокретности, а разлика неисплаћеног дела у номиналном износу на дан 05.03.2013. године између укупне грађевинске вредности стана и објекта и извршене добровољне исплате на дан 20.12.2002. године износи 3.925.659,08 динара. Укупна грађевинска вредност стана (без објекта) уз умањење за вредност амортизације (21%) и увећање за вредност техничке документације (3%) на дан 05.03.2013. године износи 2.177.499,55 динара, у време добровољне исплате од стране туженог 20.12.2002. године износи 1.188.8882,09 динара, све према изјашњењу вештака од 10.02.2015. године. Грађевинска вредност трособног стана и објекта са умањењем за зидарске радове (темељи и подрум) и припатке на дан 05.03.2013. године, по истим критеријумима износи 4.753.598,36 динара, у време добровољне исплате 20.12.2002. године износи 2.621.609,51 динар, што значи да је проценат исплаћености накнаде износио 48,36%, тако да разлика у номиналном износу на дан 05.03.2013. године између укупне грађевинске вредности стана и објекта, (без вредности зидарских радова и припадака) и извршене добровољне уплате на дан 20.12.2002. године, износи 2.454.759,19 динара, све према изјашњењу вештака грађевинске струке од 11.03.2015. године.

Наведено чињенично стање другостепени суд је утврдио на основу писмених доказа који се налазе у спису и налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке ВВ2 од 19.12.2005. године и ВВ3 од 23.10.2014. године са изјашњењима од 22.01.2015., 10.02.2015. и 11.03.2015. године, које је прихватио као објективне и дате у свему у складу са правилима струке. Судски вештак ВВ3 се изјаснио аргументовано на све примедбе изнете у другостепеном поступку. Чињеница да је тужиља истицала да је грађевинска вредност према обрачуну њених стручних служби 4.147.409,84 динара (без умањења за вредност зидарских радова и припадака), а не 3.925.659,08 динара утврђена основним налазом вештака ВВ3 од 23.10.2014. године, без значаја је на одлучивање имајући у виду постављени тужбени захтев тужиље о коме је првостепени суд одлучивао побијаном пресудом, о чијој законитости Апелациони суд одлучује у другостепеном поступку. Из истих разлога без утицаја су и наводи пуномоћника тужиље на рочишту од 16.03.2015. године да не може да се изјасни о правилности математичког обрачуна грађевинске вредности објекта и стана умањене за вредност зидарских радова и припадака, због уручњења изјашњења вештака пуномоћнику тужиље на том рочишту за главну расправу пред другостепеним судом. Апелациони суд није прихватио налаз и мишљење вештака грађевинске струке ВВ од 10.08.2010. године и вештака економско-финансијске струке ВВ1 од 03.10.2011. године, са разлога што су исти дати на основу погрешне методологије обрачуна висине накнаде.

Одредбом члана 210. став 1. Закона о облигационим односима предвиђено је да када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, па тај прелаз нема своју основу у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће, да накнади вредност постигнуте користи. Ставом два истог члана, предвиђено је да обавеза враћања, односно накнаде вредности, настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или је касније отпао.

Имајући у виду утврђено чињенично стање у другостепеном поступку и напред цитирану одредбу закона, Апелациони суд је оценио да је тужбени захтев делимично основан. Основано се у жалби тужиље указује да је првостепени суд погрешном методологијом обрачуна и прихватањем налаза и мишљења вештака грађевинске струке ВВ од 10.08.2010. године и вештака економско-финансијске струке ВВ1 од 03.10.2011. године, утврдио да је тужени уплатом износа од 1.280.730,00 динара дана 20.12.2002. године исплатио целокупан дуг тужиљи. Приликом израде наведеног налаза и мишљења и утврђивања грађевинске вредности деекспроприсаног објекта и стана на дан вештачења 10.08.2010. године нису узети исти принципи и параметри који су се примењивали приликом обрачуна грађевинске вредности приликом експропријације, а према стању по записнику о обезбеђењу доказа и одређивању правичне накнаде вештачењем у ванпарничном поступку (нпр. степен амортизације објекта), а висина накнаде се није могла рачунати ни путем ревалоризације исплаћеног износа туженом, на шта основано указује жалба тужиље. Налази и мишљења судских вештака грађевинске струке ВВ2 од 19.12.2005. године и ВВ3 од 23.10.2014. године са изјашњењима дати су у складу са идентичним параметрима по којима је исплаћена накнада у време експропријације, затим на дан делимичне исплате од стране туженог, односно на дан доношења првостепене пресуде (судски вештак ВВ3), који је меродаван у конкретној правној ситуацији. У другостепеном поступку вештачењем утврђена је грађевинска вредност деекспроприсаних објеката на дан доношења првостепене пресуде 05.03.2013. године према критеријумима у време извршене експропријације и исплате накнаде, као и висина неизмиреног дела накнаде који је тужени у обавези да врати тужиљи за експроприсани објекат и стан који номинално износи 3.925.659,08 динара, односно та иста вредност умањена за вредност зидарских радова (темеља и подрума који је зазидан) и припадака (који су у међувремену порушени), која номинално износи 2.454.759,00 динара. Стога, тужени уплатом од 20.12.2002. године није измирио дуговани износ на име накнаде за деекспроприсане непокретности, већ је истом исплатио грађевинску вредност стана и објекта на дан 05.03.2013. године у висини од 37,17%, односно грађевинску вредност деекспроприсане непокретности умањену за вредност зидарских радова и припадака у висини од 48,36%. У конкретној правној ситуацији, тужени ни у једној од наведених варијанти није исплатио грађевинску вредност деекспроприсане непокретности у време доношења првостепене пресуде, па је стога Апелациони суд обавезао туженог да тужиљи исплати износ који је тражен постављеним тужбеним захтевом, о коме је првостепени суд одлучивао побијаном пресудом. Тужиља пре закључивања главне расправе у првостепеном поступку није преиначила тужбени захтев и повећала висину тражене накнаде након обављеног вештачења од стране вештака ВВ, без обзира на чињеницу што је на исти истакла примедбе и приложила ново грађевинско вештачење. Стога, другостепени суд није одлучивао о тужбеном захтеву тужиље опредењеном на рочишту за главну расправу од 16.03.2015. године, имајући у виду да другостепени суд поводом изјављене жалбе одлучује о правилности и законитости пресуде донете у првостeпеном поступку, а којом је одлучено о захтеву тужиље постављеном током тог поступка. На расправи пред другостепеним судом одређено је, по предлогу тужиље који је првостeпени суд одбио, ново вештачење од стране вештака грађевинске струке ВВ3, на основу ког је утврђена грађевинска вредност деекспроприсане непокретности према критеријумима и параметрима према којима је одређена правична накнада у ванпарничном поступку након експропријације, на основу кога је утврђено да тужени извршеном исплатом током првостепеног поступка није измирио дуг према тужиљи у утуженом износу, иако је износ накнаде који би тужени био у обавези да врати тужиљи већи у односу на постављени тужбени захтев у овој парници.

Првостепени суд је ценио и навод туженог да му је приликом деекспропријације враћен само трособан стан а не и објекат, али налази да је исти неоснован, јер из садржине решења III бр.465-15/97 од 8.04.1998. године произилази да је истим поништено правноснажно решење о експропријацији од 02.07.1981. године по коме је туженом исплаћена накнада утврђена у ванпарничном поступку за експроприсани објекат и стан, те да је стога у обавези да исплати тужиљи накнаду у обиму у коме је примио, обзиром да је отпао основ по коме држи примљену накнаду, а измене закона у погледу права власништва на заједничким деловима зграде (у кући има још три стана) нису од утицаја на снижење висине накнаде, јер би туженог наведене измене закона довеле у исту правну ситуацију и да није било експропријације објекта.

На досуђени износ накнаде тужиља има право и на исплату законске затезне камате почев од 05.03.2013. године, као дана доношења првостeпене пресуде до исплате, на основу одредбе члана 277 ЗОО, јер се вредност накнаде коју тужени власник треба да врати тужиљи одређује према грађевинској вредности деекспроприсане непокретности у време пресуђења, у шта је урачунат и одбитак на име доделе стана сходно Закону о експропријацији. Другостепени суд је одбио захтев за исплату законске затезне камате за период од 19.12.2005. године до 04.03.2013. године, јер се период од дана вештачења вештака грађевинске струке ВВ2 19.12.2005. године када је утврђена вредност неисплаћеног дела накнаде и постављен захтев тужиље, не може сматрати разумним роком који се (због нужних радњи у виду достављања налаза вештака странкама и њиховог изјашњења) може толерисати до дана пресуђења.

Са свега изложеног, на основу одредбе члана 380. тачка 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке ове пресуде.

Одлука о трошковима целокупног поступка донета је применом члана 161. став 2. у вези са чланом 149., 150. и 159. ЗПП. Тужиљи су признати трошкови на име вештачења у укупном износу од 106.000,00 динара, као и за таксу на ожалбену пресуду, жалбу и другостепену пресуду у износу од по 55.050,00 динара, који су одмерени према Таксеној тарифи важећој у време настанка таксене обавезе, што укупно чини износ од 271.150,00 динара. Тужиљи нису признати трошкови за таксу на тужбу, две првостeпене пресуде које су укинуте и жалбе на те пресуде, јер у списима нема доказа да је тужиља сносила те трошкове, а ради се о застарелој таксеној обавези.

Председник већа-судија,
Драгана Бољевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)