Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.11.2015.

Гж 820/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 820/14
Дана 4. новембра 2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Светлане Беговић Пантић председниак већа, Зорице Булајић и Момирке Прокић чланова већа, у парници тужиоца AA чији је пуномоћник адвокат АБ против тужене Српске православне црквене општине “ББ” чији је пуномоћник адвокат БА, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П бр. 2526/11 од 12.12.2013. године, уседници већа одржанј дана 04.11.2015. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца АА и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Панчеву П бр. 2526/11 од 12.12.2013. године.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужиоца АА и тужене Српске православне црквене општине “ББ” за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев да се утврди да је тужила стекао право својине на некретнини из листа непокретности бр. _ КО _, на парцели бр. _ њива од _а _м2, њива III класе у потезу _ поље, а у односу на право тужене, по основу јачег правног основа као аграрни интересент путем колонизације и да се обавеже тужена да ово призна и да трпи да се код Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности Панчево тужилац упише као искључиви носилац права својине уз истовремено брисање тог права са имена тужене, као неоснован. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 48.000,00 динара.

Против наведене пресуде жалбе је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући првостепену пресуду у границама прописаним чланом 372 ЗПП (Службени гласник РС бр. 125/04 и 111/09), одредбе ког закона се примењују на основу члана 506 ЗПП (Службени гласник РС бр. 72/11 са свим изменама и допунама), апелациони суд је оценио да жалба тужиоца није основана.

У проведеном поступку првостепени суд није учинио ни једну битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити било коју другу повреду одредаба парничног поступка која је могла бити од утицаја на правилност и законитост побијане одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и његови правни претходници деда АА и отац АА су у непрекидном поседу катастарске парцеле _ површине _ ари, уписане у лист непокретности број _ КО _ од 1947. године. Ова парцела је решењем Дирекције за реституцију од 19.10.2009. године враћена туженој, од које је и одузета 1946. године када је постала друштвена имовина. Тужена је у катастру непокретности уписана као власник решењем од 02.06.2010. године. Тужилац тврди да им је парцела дата у поступку колонизације, али не поседује решења о додели у својину, само су 1952. године уписани као поседници у лист газдинства бр. _ КО _. У поступку обнове земљишних књига 1962. године комисија која је вршила обнову је парцелу _ уписала као друштвену својину и упутила АА1 да прибави веродостојне доказе о додели парцеле од НОО или Среског суда у Панчеву. Пре враћања туженој парцела је била уписана у земљишним књигама као државна својина са правом коришћења ДПП “АА” из _.

На основу овако утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд применио материјално право наведено у образложењу побијане одлуке и утврдио да тужилац на основу одржаја није могао стећи право својине на земљишту у друштвеној својини. Пошто правном претходнику тужиоца спорна парцела није дата у својину решењем надлежног државног органа, а за другачији закључак тужилац није пружио доказе, то ни по овом основу тужилац није стекао право својине. Стога правилно првостепени суд одбија тужбени захтев.

За своју одлуку првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге који не противрече стању у списима због чега нису основани жалбени наводи странка да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Без утицаја на правилност побијане одлуке су наводи жалбе тужиоца да су он и његови правни претходници били у непрекидној савесној државини наведене парцеле још од 1947. године и да су и у јавним књигама као такви уписани. Ово стога што се одржајем није ни пре ступања на снагу Закона о основама својинскоправних односа 01.09.1980. године није могла стећи својина на земљишту у друштвеној својини.

Према утврђеном чињеничном стању АА2, тужиочев правни претходник био је у поседу је катастарске парцеле _ површине _ ари (_ јутро и _ хвати) и као поседник уписан променама од 16.05.1952. године у лист газдинства број _ КО _ (упис поседа катастарске парцеле број _ је очигледна је омашка и исправка која је извршена је тачна јер из извештаја Републичког геодетског завода од 12.09.2008. године произилази да је управо парцела бр. _ површине _). Његов посед уписан је у поступку излагања књига. Ранији власник ове парцеле била је Српска црквена општина, овде тужена. Приликом обнове земљишњих књига 1962. године тужиочев отац АА1 је упозорен да прибави веродостојне доказе да му је земљиште додељено као аграрном интересенту и да је потребно да земљиште преда НОО, а да се земљиште, парцела _, уписује као друштвена својина према фактичком стању. Тужилац и његови правни претходници знали су да је земљиште које користе припадало цркви и да је после постало друштвена својина.

Како у тренутку када правни претходник тужиоца ступа у посед спорне парцеле није важио Закон о основама својископравних односа то се спорни однос мора оцењивати са аспекта тада важећих прописа. Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације у члану 4 прописује кумулативне услове под којима се правна правила и прописи донети до 6. априла 1941. године могу примењивати на важеће односе, а то су да нису донети прописи који би их регулисали и да нису у супротности са Уставом, законима и уставним поретком ФНРЈ. То значи да се у конкретној ситуацији могу применити само оне одредбе Српског грађанског законика које нису у супротности са правним поретком. У конкретној ситуацији одредбе главе четврте Српског грађанског законика које регулишу застарелост (одржај) као начин стицања права својине не могу се применити. Ово стога што је чланом 16 тада важаћег Устава ФНРЈ прописао правило да је општенародна имовина главни ослонац друштвене заједнице у развитку народне привреде и да зато она стоји под нарочитом заштитом државе те се управа и располагање с њом одређује законом. Ово уставно начело разрађено је у Закону о промету земљишта и зграда (Службени лист ФНРЈ бр. 26/54) који прописује да друштвена својина на земљишту и зградама може да престане само на начин и под условима које предвиђа закон. Због тога се одредбе о стицању права својине одржајем из Српског грађанског законика не могу применити на стицање права својине одржајем на друштвеној својини јер је овај институт у супротности са правним поретком државе. Стога се у конкретној ситуацији немогу применити ни одредбе садржане у параграфу 931 Српског грађанског законика, који прописује 36 година савесног поседа на непокретности за стицање права својине одржајем. Ово правно правило било би од утицаја ако је до 06.04.1941. године протекло време из овог параграфа. Пошто то у конкретном није случај онда ни тужиоци нису савесним одржајем стећи право својине на друштвеној својини.

Поред тога тужилац и његови правни претходници су најкасније 1962. године сазнали да је земљиште у друштвеној својини и да је потребно да исходују одлуку надлежног органа за стицање права својине. Како овакву одлуку нису исходовали то нису могли стећи ни право својине према одредбама тада важећег Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији (Службени гласник НРС бр. 5/48, 11/49 и 34/56) због чега је правилан закључак првостепеног суда да тужилац није стекао право својине на катастракој парели _ КО _, а наводи жалбе тужиоца да је земљиште добио ако аграрни интересент неосновани.

Остали наводи жалбе били су предмет правилне оцене првостепеног суда због чега их овај суд посебно не образлаже.

Правилна је и одлука о трошковима поступка пошто су тужиоцу, кога је заступао пуномоћник из реда адвоката досуђени нужни и неопходни трошкови за вођење парнице а сразмерно успеху у спору. Одлука је заснована на правилној примени чланова 149 и 150 ЗПП и адвокатске и таксене тарифе важеће у време обрачуна.

Са свега изнетог одлучено је као у ставу првом изреке, на основу члана 375 ЗПП (Службени гласник РС бр. 125/04 и 111/09), у вези члана 506 ЗПП (Службени гласник РС бр. 72/11 са свим изменама и допунама).

Истовремено су, на основу члана 161 став 1 ЗПП (Службени гласник РС бр. 125/04 и 111/09), у вези члана 506 ЗПП (Службени гласник РС бр. 72/11 са свим изменама и допунама), одбијени захтеви странка за накнаду трошкова другостепеног поступка јер тужилац није успео у поступку по правном леку, а одговор нажалбу тужене није био нужан за одлучивање о жалби тужиоца.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Светлана Беговић Пантић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)