Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.04.2018.

Гж 923/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 923/18
18.04.2018. године
Београд

 

У ИМЕ  НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АА адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П 1042/17 од 14.11.2017.године, у седници већа одржаној дана 18.04.2018.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 1042/17 од 14.11.2017.године у ставу другом и трећем изреке.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П 1042/17 од 14.11.2017.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован приговор правноснажно пресуђене ствари.

Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац, на основу одржаја, стекао право својине на приземљу и подруму породичне стамбене зграде на катастарској парцели број аа, као и помоћној згради-гаражи лево гледано са улице _, што би тужени био дужан да призна и трпи да се тужилац на основу пресуде, када се за то стекну услови, упише у катастру непокретности као власник означене непокретности.

Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 110.250,00 динара.

Против наведене пресуде, и то одлуке из става другог и трећег изреке, тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законом предвиђених разлога, а тужени је дао одговор на жалбу.

Апелациони суд у Београду испитао је првостeпену пресуду у границама разлога одређених у члану 386. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 72/11...55/14) и нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане чланом 374. став 2. тачка 1,2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се указује у жалби тужиоца, јер је изрека пресуде разумљива, а разлози пресуде су јасни и непротивречни.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да су у листу непокретности број 1489 КО Савски венац тужилац и тужени уписани као сувласници породичне стамбене зграде и помоћне зграде, обе у Београду, Истарска број 4, и то тужилац са 1/6 идеална дела, а тужени са 5/6 идеалних делова, као и сукорисници означене катастарске парцеле са истим уделом.

У предмету Првог основног суда у Београду вођен је поступак по тужби тужиоца против туженог, који је окончан правноснажном пресудом П 11314/10 од 23.03.2015. године којом је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац сувласник са уделом од још 5/12 идеалних делова на означеној кући аа на означеној катасарској парцели, а тужилац је као основ стицања права сусвојине са још 5/12 идеална дела заснивао на чињеници да је изводио улагања у предметну непокретност, што је основ његовог већег сувласничког удела.

У току је ванпарнични поступак по предлогу овде туженог, против тужиоца, ради деобе означене непокретности.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да нису испуњени услови за стицање права својине на предметној непокретности, с обзиром да предмет сусвојине не може бити реални део неподељене ствари, у конкретном случају означене стамбене зграде и помоћне стамбене зграде на којој парничне странке имају право сусвојине, због чега је применом одредаба члана 9. став 1, члана 13. став 1., члана 16. Закона о основама својинскоправних односа одлучено као у ставу другом изреке побијане пресуде.

Правилно је првостепени суд одлучио када је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца.

Жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд погрешно оценио да нису испуњени услови за стицање права својине на означеној непокретности су неосновани. Наиме, тужилац као сувласник предметне непокретности у конкретном случају неосновано тражи да се утврди да је на основу одржаја стекао право својине на приземљу и подруму породичне стамбене зграде која се налази на катастарској парцели аа, као и помоћној згради-гаражи лево гледано са улице _, што би тужени, као други сувласник са већим уделом, био дужан да призна и трпи да се тужилац на основу пресуде упише у катастру непокретности као власник означене непокретности. Наиме, својина се одржајем у смислу члана 28. Закона о основама својинскоправних односа, може стећи само савесном, односно савесном и законитом државином, фактичком влашћу која мора бити на тачно опредељеној ствари, односно на реалном делу непокретности. Одредбом члана 13. став 1. Закона о основама својинскоправних односа је предвиђено да више лица има право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно целини (идеални део), па с обзиром да су парничне странке сувласници означене непокретности, те да је део сваког од њих одређен сразмерно целини (идеални део), тужилац у конкретном случају нема право да тражи утврђење права својине са реалним уделом, јер је то изричито противно цитираној одредби члана 13. став 1. Закона о основама својинскоправних односа.

Жалбени наводи тужиоца да је извршена фактичка деоба предметних непокретности, због чега не постоји режим сусвојине на означеним непокретностима су неосновани, будући да је првостепени суд правилно утврдио да су парничне странке сувласници предметних непокретности, а што међу њима и није било спорно, с тим што су парничне странке у листу непокретности аа уписане као сувласници означених непокретности са иделаним деловима, а тужилац је у предмету Првог основног суда у Београду П 11314/10 тражио да се утврди да је сувласник означених непокретности са још 5/12 иделаних делова, дакле на идеалним деловима, док је у току ванпарнични поступак деобе спорних непокретности који није окончан, због чега је правилан закључак првостепеног суда да су предметне непокретности сусвојина парничних странака, те да није извршена фактичка деоба истих.

Такође, супротно жалбеним наводима тужиоца, правилно је првостепени суд применио одредбу члана 302. ЗПП, с обзиром да код утврђених чињеница, које нису биле спорне међу парничним странкама, одржавање припремног рочишта није било обавезно.

Такође, супротно жалбеним наводима тужиоца, непоштовање рокова за објављивање пресуде у смислу члана 352. ЗПП не утиче на правилност и законитост побијане пресуде.

Код оваквог става овог суда, без утицаја су остали жалбени наводи тужиоца, којим се не доводи у сумњу правилност донете одлуке, па ти жалбени наводи нису посебно ни образлагани.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом одредаба чланова 153. и 154. ЗПП.

  На основу изложеног, применом одредаба члана 390. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

С обзиром да трошкови другостепеног поступка - састава одговора на жалбу туженог нису били нужни, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.


Председник већа-судија
Весна Обрадовић, ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)