Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.09.2011.

Гж 964/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 964/11
Дана 14.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адв. АБ, против тужене ББ, коју заступа адв. БА, ради чинидбе, одлучујући о жалби тужене ББ, изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П 878/10 од 03.03.2010. године, исправљене решењем истог суда П 878/10 од 13.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 14.09.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П 878/10 од 03.03.2010. године, исправљена решењем истог суда П 878/10 од 13.01.2011. године


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П 878/10 од 03.03.2010. године, у ставу првом изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца те је обавезана тужена да уклони депоновану земљу која се налази на к.п.бр. аа КО Ваљево, власништво тужене поред постојећег пута који иде почев од општинског пута у правцу југа до краја парцеле тужиоца АА1, која носи ознаку к.п. број аа1, а делимично се налази и на овом путу наспрам парцеле тужиоца АА која носе ознаку к.п.бр. аа2 КО Ваљево и очисти терен до испод нивоа пута за 0,5м како би омогућила функционисање постављене цеви за одвод воде до постојећег потока у року од 15 дана, а ако то тужилац не учини у остављеном року овлашћени су тужиоци да то ураде сами или преко трећих лица, а о трошку тужене.

Ставом другим изреке одбијен је противтужбени захтев којим је тужена ББ тражила да се тужени АА1 обавеже да са западне стране к.п. бр. аа односно источне стране к.п. аа1 КО _ уклони депоновану земљу и материјал и успостави пређашње стање, да се тужиоци АА1 и АА обавежу да тужиљи на име накнаде за путно земљиште које се налази са западне стране к.п. број аа солидарно плате износ од 100.000,00 динара и да дуж западне стране к.п. број аа односно источне стране к.п.аа2 и к.п.аа1 власништво тужилаца поред површине коју користе као пут за долазак до својих парцела или у оси пута поставе цеви или ископају канал којим ће се вода сливати на границу парцела тужене ББ и непарничара ВВ.

Ставом трећим изреке обавезана је тужена ББ да тужиоцима АА и АА1 на име трошкова парничног поступка солидарно плати износ од 122.186,02 динара.

Решењем истог суда П 878/10 од 13.01.2011. године исправљена је напред наведена пресуда у ставу првом изреке, тако што је иза к.п. број 11925 КО Ваљево уместо “власништво тужиље” треба да стоји “власништво тужене”.

Против наведене пресуде тужена ББ је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде применом члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба тужене неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужене указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужилац АА власник к.п. аа2 КО _, а тужилац АА1 власник к.п. аа1 КО _, док је тужена ББ власник к.п. аа КО _. Тужиоци АА и АА1 су 1995. године извршили постављање цеви на к.п. аа која је власништво тужене ББ, којом цеви су одвођене површинске и отпадне воде са њихових парцела кроз парцелу аа до постојећег потока, а које цеви је тужена ББ преко трећих лица затрпала у току 2006. године. Након тога је дошло до сакупљања воде на парцели тужиоца АА, што ову парцелу практично чини неупотребљивом и на делу парцеле аа који део фактички на терену представља насут пут, услед чега је коришћење пута, посебно у току већих падавина, отежано. За постављање цеви, тужиоци нису тражили сагласност тужене ББ, с тим да је тужена знала да је цев за одвод воде постављена, знала је за правац којим су и спорна цев и остале цеви за одвод воде постављене и томе се све до 2006. године није противила, као што се није противила ни насипању ни уподобљавању путног земљишта постојећег преко њене к.п. аа3, аа4 и аа.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду да је спорна цев постављена још 1995. године, да је тужена извршила затрпавање те цеви тек у току 2006. године, да дужи временски период тужена није ништа преудузимала да се постављена цев склони, при чему је овом својом радњом самовласно променила постојећи режим отицања површинских и отпадних вода, првостепени суд је закључио да је тужена затрпавањем цеви тужиоцима причинила штету, јер се велика количина површинских и отпадних вода сакупља на њиховим плацевима, због чега је усвојио тужбени захтев и одлучио као у ставу првом изреке побијане одлуке.

Одлучујући о противтужбеном захтеву којим је тражено да се тужени АА1 обавеже да са западног дела к.п. аа односно источног дела своје к.п. аа1 уклони земљу и депонован материјал и врати земљиште у првобитно стање, првостепени суд је полазећи од тога да је у току поступка утврђено да је тужилац све од куповине плаца насипање путног земљишта вршио уз знање и сагласност тужене, која се ни на који начин томе није противила, да овим радовима конфигурација терена ни на који начин није измењена, па је одбио противтужбени захтев тужене ББ у овом делу, као и у делу којим је тражено да се тужиоци обавежу да дуж западне стране к.п.аа, односно источне стране к.п.аа2 и к.п.аа1, власништво тужилаца поред површине коју користе као пут за долазак до својих парцела или у оси пута поставе цеви или ископају канал којим ће се вода сливати на граници парцела тужене ББ и непарничара ВВ, јер не постоји ниједан разлог због кога би се досадашњи начин одвођења воде са околних парцела мењао.

Исто тако одбио је противтужбени захтев у делу који се односи на исплату накнаде за путно земљиште пошто су тужиоци у време куповине својих плацева и то тужилац АА 1989. године, тужилац АА1 1991. године стекли право службености преко дела к.п. аа3, аа4 и аа влсништво тужене, који на лицу места представља путно земљиште и који део је и у време куповине плацева био одвојен за пут и преко ког дела су и плацеви тужилаца и околни плацеви које је тужена продала трећим лицима повезани са јавним путем, те да је иначе накнада за путно земљиште имајући у виду датуме закључења уговора о купопродаји, као и да је тужба за исплату накнаде поднета 2009. године застарело. Стога је одлучено као у ставу другом изреке побијане одлуке.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно примено материјално право када је одлучио као у изреци, дајући за своју одлуку јасне, довољне и уверљиве разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.

Наиме, из изведених доказа у току поступка је утврђено да је тужилац АА власник к.п.аа2, тужилац АА1 власник к.п.аа1, а да је тужена ББ власник к.п.аа све КО _, да парцела аа2 и до к.п.аа на којој се налази траса пута која води ка парцели тужиоца АА представљају најниже тачке у комплексу земљишта на коме се налази плац са породичном кућом тужиоца АА1. У току 1995. године тужиоци АА и АА1 су извршили постављање цеви на к.п. аа, којом цеви су одвођене површинске и отпадне воде са њихових парцела кроз парцелу тужене аа до постојећег потока. Наведену цев је тужена ББ преко трећих лица у току 2006. године затрпала услед чега је дошло до сакупљања воде на парцели тужиоца АА чиме је та парцела постала практично неупотребљива као и део к.п. аа, односно део који на терену представља пут, чиме је и коришћење наведеног пута посебно у току већих падавина, отежано. За постављање цеви тужиоци нису тражили сагласност тужене ББ, с тим што је тужена знала да је цев за одвод воде постављена и томе се није противила све од 2006. године када је исту затрпала.

Из налаза и мишљења вештака саобраћајне струке произилази да постојећа бара представља тешку савладиву препреку за моторна возила са могућим настанком материјалне штете на возилима док је пролаз пешака преко те површине могућ само уз употребу чизама и уз смањену безбедност кретања, те да би постојећа траса пута била проходна само у случају дужег сушног периода док се у време падавина услови кретања погоршавају до границе потпуног прекида саобраћаја.

Обзиром на наведено, да се тужена ББ прећутно сагласила са постављањем спорне цеви, по налажењу овог суда тужена није овлашћена да самовласно мења постојећи режим отицања површинских и отпадних вода који је управо успостављен путем постављене цеви, док је такав режим промењен извршеним затрпавањем, због чега је тужиоцима причињена штета обзиром да се одређене количине површинских и отпадних вода скупљају на њиховим плацевима, правилно је првостепени суд обавезао тужену да уклони депоновану земљу како би омогућила функционисање постављене цеви за одвод воде до постојећег потока, то јест као у ставу првом изреке побијане одлуке.

Исто тако одлучујући о постављеном противтужбеном захтеву правилно је првостепени суд одлучио када је одбио противтужбени захтев у делу којим је тражено да се обавеже тужилац АА1 да уклони депоновану земљу и материјал, и врати земљиште у првобитно стање, будући да је из изведених доказа утврђено да је тужилац све од куповине плаца насипањем путног земљишта из своје парцеле вршио уз знање и сагласност тужене као и у делу којим је тражено да се обавежу тужиоци да туженој на име накнаде за путно земљиште исплате износ од 100.000,00 динара, те да поставе цев или ископају канал којим ће се вода сливати на границу парцела тужене ББ и непарничара ВВ.

Другостепени суд је размотрио све наводе жалбе тужене и оценио да се наводима жалбе не доводи у сумњу истинитост утврђеног чињеничног стања нити правилност примене материјалног права, јер су у њима поново изложени наводи које је тужена излагала у првостепеном поступку, а које је првостепени суд имао у виду, па је на основу изведених и савесно оцењених доказа оцено да је тужбени захтев основан, а противтужбени неоснован.

Посебно је ценио наводе из жалбе тужене да се стварне службености заснивају на основу писменог уговора, па је нашао да су без утицаја на другачију одлуку суда. Одредбом члана 51 и 52 Закона о основама својинскоправних односа прописано је да се стварна службеност стиче правним послом, одлуком државног органа или одржајем а на основу правног посла стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Из ових одредби не може се извући закључак да раније реализован усмени уговор о заснивању стварне службености не производи правно дејство само због недостатка писмене форме и да суд на основу таквог уговора не може донети утврђујућу пресуду која нема конститутиван карактер, то јест да власник повласног добра не може тужбом захтевати да престане спречавање или ометање у вршењу стварне службености.

Писмена форма из члана 52 Закона о основама својинско-правних односа за заснивање стварне службености, по мишљењу овог суда, показује се само као техничка нужност да би се службеност могла уписати у јавну књигу, а не као обавезна форма за пуноважност уговора у случају када је он у целини обострано извршен. Службеност је право изведено из својине, али ни Закон о промету непокретности у члану 2 при набрајању шта се сматра прометом непокретности, не наводи службеност да би се могао извући закључак да је нужна писмена форма као правни посао за стицање стварне службености у случају када је такав уговор обострано извршен. Зато овај суд смата да усмени реализовани уговор о заснивању стварне службености представља пуноважан правни посао за заштиту овог права.

Цењен је и навод из жалбе да је тужилац АА примарним тужбеним захтевом обухватио шест других лица али не и овде тужену ББ због чега тужбени захтев у односу на њу није ни могао бити усвојен, па су исти по налажењу овога суда неосновани.

Из стања у списима произилази да су тужбом поднетом дана 12.04.2006. године као тужени означени ГГ, ГГ1, ГГ2, ГГ3, ГГ4 и ГГ5, да је тужба заведна под П 465/06, да је дана 04.05.2006. године поднета тужба у којој су као тужени означени ББ и ГГ, која је заведена под бројем П 554/06, као и да је на рочишту дана 06.09.2006. године донето решење о спајању парница П 465/06 И п 554/06 ради јединственог пресуђења.

Исто тако је неоснован и навод из жалбе тужене да је туженој ускраћено право да расправља пред судом што представља битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 7 ЗПП пошто је благовремено обавестила суд да је из оправданих разлога спречена да приступи на заказану расправу 03.03.2010. године. Да би постојала ова повреда потребно је да је странка онемогућена да расправља пред судом о битним питањима за решење парнице. У конкретном случају тужена је све врема заступана од стране пуномоћника, адвоката који је активно учествовао у овом поступку, а и пуномоћник тужене је уредно позван за рочиште заказано за 03.03.2010. године.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом одредби члана 149 и 150 ЗПП-а.

Из изнетих разлога, а применом члана 375 ЗПП-а одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)