Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.12.2018.

Кж По1 Пои 4/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж По1 Пои 4/18
24.12.2018. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Милене Рашић, чланова већа, уз учешће саветника Јелене Каличанин Војновић, као записничара у поступку за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела према осуђеном АА власнику и трећим лицима власнику АА1, чији је пуномоћник адвокат АБ и власнику малолетној АА2, чији је пуномоћник адвокат АБ1, одлучујући о жалби пуномоћника власника трећег лица АА1, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица малолетне АА2, адвоката АБ1, изјављених против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал број Тои-По1-1/2018 од 17.09.2018. године, у седници већа одржаној дана 24.12.2018. године, донео је следеће


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЈУ СЕ жалбе пуномоћника власника трећег лица АА1, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица малолетне АА2, адвоката АБ1, па се УКИДА решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал број Тои-По1-1/2018 од 17.09.2018. године у ставу 2 и 3 изреке решења, односно у делу којим је од трећих лица АА1 и трећег лица малолетне АА2 трајно одузета имовина и предмет се у том делу УПУЋУЈЕ првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал број Тои-По1 1/2018 је усвојен захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужилаштва за организовани криминал ОИК бр. 20/12 од 05.03.2018. године, па је ставом 1. изреке решења од осуђеног АА који је правноснажно осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК.По1 119/2017 од 26.12.2017. године, трајно одузета имовина и једно путничко моторно возило аа. Тачком 2. изреке решења је од трећег лица АА1, сестре осуђеног АА, трајно одузета имовина и то стан аа1 у ванкњижном власништву. Тачком 3. изреке решења од трећег лица малолетне АА2, чији је законски заступник мајка АА3, ћерке осуђеног АА, трајно је одузета имовина и то породична стамбена зграда аа2 и право коришћења замљишта аа3. Одлучено је да одузетом имовином управља Дирекција за управљање одузетом имовином до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, с тим да жалба не спречава Дирекцију да поступа у складу са чланом 46 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Против наведеног решења благовремено жалбе су изјавили:

-Пуномоћник трећег лица власника АА1, адвокат АБ, у делу одлуке којом је од трећег лица сестре осуђеног АА АА1 трајно одузета имовина и то стан аа4, из свих законом прописаних разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду, преиначи побијано решење и одбије као неоснован захтев за трајно одузимање имовине или исто укине и спис врати првостепеном суду на поновни поступак;

-Пуномоћник трећег лица малолетне АА2, чији је законски заступник мајка АА3, адвокат АБ1, у делу одлуке којом је од малолетне АА2, ћерке осуђеног АА, одузета имовина и то породична стамбена зграда у Кули и земљиште испод зграде као и право коришћења земљишта, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и неправилне одлуке о кривичној санкцији и другим одлукама, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи решење, одбије захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела или жалбу усвоји и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа на којој је размотрио целокупне списе заједно са ожалбеним решењем и изјављеним жалбама, решење испитао у смислу одредбе члана 467 став1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога нашао:

-Жалбе су основане.

Основано је изјављеним жалбама указано овом суду да је првостепено решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка2 ЗКПа, будући да је изрека решења противречна датим разлозима, при чему су дати разлози о одлучним чињеницама нејасни и контрадикторни, а што је последица неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и што произилази из следећег:

Ожалбеним решењем је првостепени суд утврдио да је предметна имовина трећих лица АА1, сестре осуђеног АА, и малолетне АА2, ћерке осуђеног АА, имовина проистекла из кривичног дела јер је осуђени АА незаконито прибављена новчана средства искористио за стицање ових некретнина, а трећа лица АА1 и малолетна АА2 су њихови формални власници, док је стварни власник управо осуђени АА. Суд је из изведених доказа - података Пореске управе – Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, утврдио законито стечене приходе на основу радног односа и ван радног односа, за АА1, малолетну АА2 и њену мајку АА3, те осуђеног АА, а затим закључио да законити приходи ових лица нису били довољни за стицање непокретности, што води закључку да је заправо осуђени АА финансирао куповину некретнина од незаконито стечених прихода вршењем кривичних дела, због чега је имовина трајно одузета.

Међутим, према ставу овог већа Апелационог суда у Београду, основано је изјављеним жалбама оспорен цитирани закључак првостепеног суда, и он се, за сада, још увек не може прихватити као правилан и законит, будући да првостепени суд није на правилан и потпун начин утврдио све чињенице важне за доношење правилне и законите одлуке у овој правној ствари.

Одредбом члана 43 став 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано да ако је захтев за трајно одузимање имовине усмерен на имовину трећег лица, јавни тужилац износи доказе да је правни следбеник наследио имовину проистеклу из кривичног дела, односно да је имовина пренета на треће лице без накнаде или уз накнаду, која очигледно не одговара стварној вредности у циљу осујећења одузимања. Правни следбеник, односно треће лице и њихови пуномоћници се на рочишту изјашњавају о наводима јавног тужиоца.

Дакле, трећа лица - власници доказују постојање својих прихода и на тај начин супротстављају доказе онима које је тужилаштво суду презентовало. При том, према налажењу овог суда, а супротно изнетим закључцима првостепеног суда, не може се прихватити као правилан став о томе да су једино подаци званичних државних органа доказ о постојању прихода власника.

Наиме, у изјављеној жалби пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ се понавља теза из првостепеног поступка о томе да је АА1 од 03.09.2007. године до 02.09.2010. године радила у Компанији “АА”, те да је била на боловању од 02.09.2010. године до 10.08.2011. године, у ком периоду је остваривала зараду тј накнаду зараде за време боловања, а од којих срестава је (поред позајмице од 11.000,00 Евра) купила стан. Докази о томе су суду презентовани у виду преписа писма препоруке председника компаније од 02.03.2018. године, са радним распоредом по бродовима на којима је АА1 радила, те оверен препис медицинске документације о упућивању на лечење и закључењу боловања. Првостепени суд је на страни 13. образложења побијаног решења, из ових доказа и сам закључио да је треће лице –АА1 у овом периоду радила, а затим била на боловању. Међутим, како треће лице –АА1, није могла да пружи доказ о висини својих примања, то првостепени суд ценећи и чињеницу да је она, поред прихода, морала имати и расходе који се односе на трошкове живота, закључио да нема доказа о томе да је треће лице АА1 пре и у време стицања непокретности остварила било какве приходе.

Према ставу овог суда, основано је изјављеном жалбом указано на то да су овако дати разлози нејасни и противречни сами себи, будући да је код прихватања доказа о томе да је треће лице АА1, била запослена, првостепени суд био у обавези да извођем доказа које је АА1 суду предлагала, утврди да ли је зараде за рад у периоду од годину, тј накнаде зараде на боловању у периоду од такође годину дана, било, те уколико јесте, која је је висина зараде била. Иако о постојању зараде не постоје писани докази, основано је изјављеном жалбом указано на, у изнетом смислу, непотпуно утврдио чињенично стање, будући да је суд одбио све доказне предлоге трећег лица АА1, односно њеног пуномоћника, адвоката АБ, о томе да је АА1 за време рада у овој компанији остваривала приходе. Како треће лице –АА1 наводи да је новац добијала у кешу или да је исти био уплаћиван на привремене рачуне који су се гасили одмах након завршетка периода ангажмана, при чему је радећи као конобарица на палуби брода добијала и бакшиш, то је суд у циљу правилног и потпуног утврђења чињеничног стања могао да саслуша сведока СС1 до СС4, будући да према наводима трећег лица АА1, ови сведоци имају непосредна сазнања на околност висине остварене месечне зараде и начина њеног исплаћивања те зараде за време рада на крузеру трећег лица АА1, те да након оцене тих доказа утврди да ли постоји очигледна несразмера између вредности стечене имовине и законито стечених прихода АА1, а како је то основано указано у изјављеној жалби.

Такође је првостепени суд утврдио да се треће лице АА1 касније, након куповине предметног стана, поново запослила на броду, у другој компанији “АА”, те да је датум пријаве у луци био 06.03.2014. године, а суду је презентован доказ о томе да је тада примала плату. Како је АА1 пред судом тврдила да је новац у износу од 11.000 евра позајмила од пријатељице, те да је радом на крузеру зарађени новац, тој пријатељици и вратила, то је у овом смислу такође предложено саслушање сведока, али је првостепени суд и овој доказни предлог одбио, и на тај начин онемогућио треће лице АА1 да доказује чињенице за које тврди да постоје, а које су различите од навода ТОКа, а како је то основано указано изјављеном жалбом.

Поред реченог, првостепени суд је одбио и предлог пуномоћника трећег лица малолетне АА1, адвоката АБ1, да се у доказном поступку испита сведок СС5 на околност куповине и порекла новца од ког су наводно купљене непокретности које су од малолетне АА2 одузете, налазећи да се саслушањем овог сведока ништа не би добило у доказном квалитету, јер је из изведених доказа утврђено да је имовина која је предмет захтева за трајно одузимање имовине, и поред тога што се води на трећа лица, уствари проистекла из кривичног дела осуђеног АА. Основано изјављеном жалбом указано на то да је на овај начин ономогућено трећем лицу малолетној АА2 да доказује да имовина није проистекла из кривичног дела, а која могућност власнику, сходно одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, мора бити дата. Суд ће након извођења овог доказа, исти оценити, те изнети закучак о томе да ли је малолетна АА2 доказала постојање законито стечених прихода којима су непоретности купљене или се из овако изведеног доказа, то не може са основом закључити.

Како је суд у обавези да са једнаком пажњом цени како доказе тужилаштва тако и доказе власника имовине која је предмет поступка за трајно одузимање, то је у циљу утврђења постојања очигледне несразмере између вредности имовине и законито стечених прихода, дужан да правилно и свестрано утврди све чињенице битне за доношење правилне и законите одлуке, па како то у конкретном случају није, усвајањем жалби пуномоћника трећих лица је првостепено решење у ожалбеном делу укинуто и предмет је упућен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање сходно одредби члана 48 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

У поновљеном поступку суд ће полазећи од навода из овог решења извести доказе на које је овим решењем указано, по потреби ће извести и друге доказе у циљу правилног и потпуног утврђења чињеничног стања, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку за коју ће дати јасне и логичне разлоге које ће овај суд у свему моћи да прихвати.

На основу свега реченог, Апелациони суд у Београду је, на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку донео одлуку као у изреци овог решења.

Записничар-саветник,      Председник већа-судија,
Јелена Каличанин Војновић, с.р.   Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)