Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.11.2018.

Кж-По1-Пои 8/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
за организовани криминал
Кж-По1-Пои 8/18
21.11.2018. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија: Синише Важића, председника већа, Драгана Ћесаровића и Александра Вујичића, чланова већа, са вишим саветником Јеленом Савић, као записничарем, у поступку привременог одузимања имовине од трећег лица АА, одлучујући о жалбама пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал Пои.По1.бр. 6/18 од 01.10.2018. године, на рочишту одржаном у смислу одредбе члана 30 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у присуству заменика ТОК Горана Марјановића, пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, а у одсуству уредно обавештеног трећег лица АА, након већања и гласања, дана 21. новембра 2018. године, једногласно је донео:


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал Пои.По1.бр. 6/18 од 01.10.2018. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал Пои.По1.бр. 6/18 од 01.10.2018. године, на основу члана 25 став 1 и члана 26 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела са изменама и допунама, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр. 21/17 од 25.07.2018. године, допуњен 24.08.2018. године и 26.09.2018. године, за привремено одузимање имовине, па се од трећег лица АА, са ближим подацима као у изреци решења, привремено одузима аа, чија вредност, према купопродајном уговору, износи 4.305.000,00 динара. Привремено одузимање у складу са чланом 34 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са изменама и допунама, траје најдуже док суд не одлучи о захтеву за трајно одузимање имовине, с тим што у складу са чланом 34 став 3 истог закона, суд најмање једном годишње, по службеној дужности, преиспитује донету одлуку и у оправданим случајевима може ту одлуку укинути или заменити мером забране располагања привремено одузетом имовином, при чему ће имовином, у складу члана 9 истог закона, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином.

Против наведеног решења, жалбе су благовремено изјавили:

- пуномоћник трећег лица АА, адвокат АБ због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укиине ожалбено решење и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, те је уз жалбу приложио налаз и мишљење вештака грађевинске струке од 08.10.2018. године и оверену изјаву продавца предметног стана од 09.10.2018. године.

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1 због битне повреде кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду, те је тражио да буде обавештен о рочишту које ће бити одржано пред другостепеним судом, а поводом одлучивање о жалби.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у смислу одредбе члана 30 Закона о одузимању имовине простекле из кривичног дела, одржао рочиште у присуству заменика ТОК Горана Марјановића, пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, а у одсуству уредно обавештеног трећег лица АА, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања, који су истакнути у изјављеним жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога нашао:

- жалбе су неосноване.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд поступио када је усвојио захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр. 21/17 од 25.07.2018. године, допуњен 24.08.2018. године и 26.09.2018. године за привремено одузимање имовине од трећег лица АА, о чему су у образложењу побијаног решења дати довољно јасни и аргументовани разлози, због чега су супротни жалбени наводи пуномоћника трећег лица и браниоца окривљеног, којима се оспорава правилност и законитост побијаног решења, оцењени као неосновани.

Жалбом пуномоћника трећег лица, адвоката АБ се истиче да је изрека побијаног решења нејасна и неразумљива, јер се из исте не види да ли се у конкретном случају ради о имовинској користи прибављеној кривичним делом или о имовини проистеклој из кривичног дела, о којој одлучној чињеници суд није дао довољно јасне и уверљиве разлоге у образложењу побијаног решења.

Међутим, по налажењу овог суда, овакви жалбени наводи пуномоћника оцењени су као неосновани. Наиме, по оцени овог суда, изрека побијаног решења је разумљива, садржи све чињенице и околности прописане одредбом члана 26 ства 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а у образложењу решења су о свим одлучним чињеницама дати правилни, довољни и јасни разлози.

С тим у вези, правилно је првостепени суд закључио да предметна непокретност може бити предмет привременог одузимања имовине у овом поступку, сходно одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, јер се, по оцени овог суда, не ради о непокретностима о којима се одлучује сходно одредби члана 91 КЗ, а како се то неосновано истиче у изјављеној жалби. Ово из разлога, јер је одредбом члана 91 КЗ прописано да се може одузети имовинска корист која је проистекла из конкретног кривичног дела, односно, где постоји узрочно-последична веза између конкретног кривичног дела и стечене имовинске користи, док се Законом о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела одузима имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла извршењем кривичних дела, описаних у тачки 2 закона, односно треба да постоји очигледна несразмера између прихода и расхода окривљеног и та разлика мора бити очигледна да упућује на основану сумњу да имовина проистекла извршењем кривичног дела окривљеног, а да је затим пренета на треће лице, због чега су супротни жалбени наводи пуномоћника трећег лица, којима се указује да је остало нејасно који је правни институт примењен у конкретном случају, оцењени као неосновани.

Надаље, у изјављеним жалбама пуномоћника трећег лица, као и браниоца окривљеног се истиче да је првостепени суд паушално одбио наводе трећег лица АА и СС, њеног оца, који су потврдили да је предметни стан купљен искључиво средствима оца АА, односно његовом личном уштеђевином, а да је окривљени слао новац на име неплаћених алиментација, који новац је уложен у адапатацију стана и куповину намештаја, а што би се утврдило, да је у конкретном случају, током поступка, извршена финансијска истрага свих прихода породице у којој живи треће лице.

Међутим, овакви жалбени наводи су неосновани, будући да је првостепени суд током поступка испитао сведока СС, те у образложењу решења ценио његов исказ у делу у коме је навео да је купио својој ћерки АА предметну непокретност, при чему је имао у виду и изводе из банковног рачуна СС, као и уговоре о закупу пословног простора и решења о наслеђивању, те је правилно првостепени суд, на основу свих изведених доказа нашао да током поступка није учињено вероватним да је СС из сопствених средстава АА купио предметну непокретност, због чега су супротни жалбени наводи да суд није имао у виду приходе оца трећег лица, оцењени као неосновани.

Жалбама се даље истиче да је брак између окривљеног и трећег лица разведен пет година пре него што је купљен предметни стан, да је АА у моменту куповине стана живела са својим родитељима, који су имали довољно новца да јој купе стан, те се даје сопствена анализа изведених доказа истицањем да је отац дао новац за купопродајну цену и да је био присутан код јавног бележника.Такође, у образложењу су изостали разлози због чега у конкретном случају постоји опасност да ће предметна имовина бити отуђена, уништена, сакривена или на други начин измењена, те због чега би, евентуално касније трајно одузимање предметне имовине, било отежано или онемогућено, будући да треће лице са малолетним дететом живи у предметном стану.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, овакви жалбени наводи пуномоћника трећег лица и браниоца окривљеног, оцењени су као неосновани. Наиме, оценом свих изведених доказа, правилно је првостепени суд нашао да су у конкретном случају испуњени сви законски услови за привремено одузимање имовине - стана, чија вредност прелази износ од 1.500.000,00 динара, у смислу одредбе члана 25 став 2 тачка 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, будући да је према утврђеном чињеничном стању, треће лице АА предметни стан, према уговору о купопродаји купила 03.02.2017. године за купопродајну цену од 4.305.000,00 динара, да је иста фактички и књижни власник предметног стана, те је правилно првостепени суд, узимајући у обзир приходе трећег лица АА и приходе окривљеног АА1, сходно члану 2 закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, нашао да предметна непокретност нема покрића у њиховим законитим приходима, за који став је дао аргументоване и уверљиве разлоге, у образложењу побијаног решења.

Стоји чињеница која се истиче изјављеним жалбама - да је брак између окривљеног и трећег лица разведен пре него што је дошло до куповине предметног стана, међутим, по оцени овог суда, ова околност је без утицаја на другачију одлуку суда, а имајући у виду транскрипте пресретнутих разговора између окривљене и трећег лица, којима се несумњиво утврђује да су у периоду пре куповине предметног стана били у свакодневном контакту, да су разговарали о новцу којим ће купити стан, да јој је окривљени слао новац преко својих другова, те да га је иста, у телефонским разговорима, обавештавала о детаљима везаним за куповину предметног стана и уписа у катастар. Тако, између осталог, из разговора вођеног дана 23.12.2016. године у 23:42:59 се утврђује да разговарају о новцу којим ће купити стан, да АА1 каже: ако “Трафо” све позавршава, може се десити да буде још 10, а може да се деси да буде само 1.000, на шта АА одговара да: " није битно.., има их 30 унутра, охо-хо, 2 милиона...ооо...милион и по..трљам руке, то ми се свиђа..“, а затим АА1 одговара. ".. и ја се све ишчуђавам како сам брзо све то, како се окренуло....да је испало јефтино и квалитетно". Даље, АА потврђује да им је кренуло, да је пребројала новац и да је имала 200 евра по 20, а било је и 2 десетке. У разговору од 23.01.2017. године у 23:28:31 окривљени АА1 обавештава АА да је скупио паре за стан, да му је то било најважније, док у даљим разговорима АА1 каже АА да мисли да неће требати да узима од куће, да ће овако да скупи, те да он може тако да скупи у наредних два месеца и 2 милиона, и да јој можда претекне 400.000 да има за себе. У разговору од 26.01.2017. године у 23:28:00 АА га обавештава да њихов стан има око 55 квадрата, а из разговора од 02.02.2017. године у 15:08:16 АА1 пита АА “А где си спаковала у сеф, тамо” на шта АА одговара “Не, извукла сам из нашег, донела овде, спаковала у коверту и затворила, а коверту ставила код себе у торбу”. На дан куповине предметног стана 03.02.2017. године АА обавештава окривљеног да је купила стан, да су пошли да плате, да је све завршено, на шта АА1 пита “Оверили и исплатили” а АА потврђује “Све, све, ево за пола сата се вратимо да узмемо уговор и то је то”.

Дакле, код напред изнетог, као и осталих разговора, које је првостепени суд детаљно интерпретирао на странама 7. и 8. образложења решења, а имајући у виду законите приходе окривљеног АА1 у периоду од 2012. до 2017. године, као и законите приходе трећег лица, те да из уговора о купопродаји непокретности произлази да је АА стекла право власништва над двособним станом аа за купопродајну цену од 4.305.000,00 динара, то је по оцени овог суда, правилан закључак првостепеног суда да током поступка није учињено вероватним да је предметни стан купљен од уштеђевине оца трећег лица, будући да из пресретнутих телефонских разговора између окривљеног и трећег лица, произлази основана сумња да је окривљени учествовао у куповини стана, да је окривљени трећем лицу слао новац у предметном периоду у више наврата, преко својих пријатеља, те да постоји основана сумња да је предметна непокретност проистекла из кривичног дела и да је иста пренета на треће лице - АА.

  Надаље, по налажењу овог суда, нису основани ни жалбени наводи којима се указује да се телефонски разговори односе на новац који је окривљени дуговао трећем лицу на име неисплаћених алиментација, а који су уложени у адаптацију стана.

  Наиме, имајући у виду законите приходе окривљеног и трећег лица, износ алиментације на који је окривљени обавезан (25.000 динара), а потом и вредност купљеног стана (која вишеструко превазилази претходни износ - 4.305.000,00 динара), те имајући у виду транскрипте преслушаних разговора из којих произлази да су окривљени и треће лице пре куповине предметног стана у свакодневном контакту, да разговарају о новцу, да окривљени преко својих другова шаље новац трећем лицу, у више наврата, у различитим износима и у новчаницама различитих апоена, те да је окривљени упознат са свим детаљима куповине предметног стана, при чему је АА у свом исказу навела да у предметном периоду није радила, те да не зна да ли је њен супруг био у радном односу током брака, а да је њен отац остваривао приходе од изнајмљивања локала, у месечном износу од 1500 евра, то је правилно првостепени суд, код напред изнетог, нашао да постоји основана сумња да је предметна имовина проистекла из кривичног дела, односно да се ради о имовини која је у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног и трећег лица.

Такође, неосновани су и жалбени наводи пуномоћника трећег лица да у конкретном случају не постоји опасност од отуђења предметне имовине, будући да треће лице са дететом, живи у том стану, а имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени АА1 извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 КЗ у стицају са кривичним делом злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, те узевши у обзир висину прописане казне за кривична дела која се окривљеном стављају на терет, правилно је првостепени суд нашао да је оправдана потреба за привременим одузимањем имовине, односно да постоји вероватноћа да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, и то у ситуацији уколико би треће лице као власник, располагало својом имовином, што би отежало даљи поступак привременог, односно трајног одузимања имовине, нарочито ако се има у виду чињеница да се предметна имовина релативно лако може отуђити.

Имајући у виду све напред наведено, Апелaциони суд у Београду, Посебно одељење је на основу одредбе члана 32 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, као и одредбе члана 467 ЗКП, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар-саветник       Председник већа-судија
Јелена Савић,с.р.        Синиша Важић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)