Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.01.2019.

Кж-По1-Тои 3/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж-По1-Тои 3/18
30.01.2019.
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија мр Сретка Јанковића, председника већа, Милимира Лукића и Наде Зец, чланова већа, са вишим саветником Кристином Вуковић, записничарем, у кривичном поступку према осуђеном АА, због кривичног дела из члана 208 став 4 у вези става 1 у вези члана 61 и 33 Кривичног законика, одлучујући о жалби пуномоћника осуђеног АА, адвоката АБ, изјављенoj против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1.бр. 3/18, К.По1.бр. 140/16 од 09.07.2018. године, на рочишту одржаном дана 30. јануара 2019. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба пуномоћника осуђеног АА, адвоката АБ, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1.бр. 3/18, К.По1.бр. 140/16 од 09.07.2018. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Тои-По1.бр. 3/18, К.По1.бр. 140/16 од 09.07.2018. године усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.бр. 22/09 од 09.05.2018. године за трајно одузимање имовине, па је имовина проистекла из кривичног дела учињеног од стране осуђеног АА, који је оглашен кривим пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 140/16 од 3.04.2017. године која је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду Кж.По1.бр. 26/17 од 05.03.2018. године због извршења кривичног дела из члана 208 став 4 у вези става 1 у вези члана 61 Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци, у коју му је урачунато време проведено у притвору и на мери забране напуштања стана од 13.11.2009. године до 24.04.2013. године и на новчану казну у износу од 1.000.000,00 динара, трајно одузета од власника АА и то стан аа и гаражно место аа1 и плац аа2. Истим решењем одређено је да одузетом имовином управља Дирекција за управљање одузетом имовином до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, а жалба не спречава дирекцију да поступи у складу са одредбом члана 46 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичлног дела. Осуђени АА обавезан је да сноси трошкове поступка трајног одузимања имовине о чијој висини ће суд одлучити накнадно након што прибави потребне податке.

Против наведеног решења благовремено је жалбу изјавила пуномоћник осуђеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјаног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење укине решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои-По1.бр. 3/18 од 09.07.2018. године и предмет врати на допуну доказног поступка или да исто преиначи и одбије захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине од осуђеног АА. Пуномоћник је у жалби тражила да и она и окривљени буду обавештени о седници већа Апелационог суда у Београду.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао рочиште у смислу члана 38 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Горана Марјановића, осуђеног АА и пуномоћника адвоката АБ, на коме је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, које решење је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Неосновано се жалбом пуномоћника осуђеног АА, адвоката АБ указује да је ожалбено решење донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка, с обзиром на то да првостепени суд није дао јасне и аргументоване разлоге за свој закључак да од осуђеног АА одузме имовину која је формално у његовом власништву.

Насупрот овако изнетим жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење правилно је првостепени суд током овог поступка извео доказе које је правилно ценио и на основу којих је утврдио чињенице које су одлучне за доношење правилне одлуке у овом поступку, у погледу којих је дао јасне и непротивречне разлоге, који су у свему прихватљиви и за овај суд.

Надаље се изјављеном жалбом ожалбено решење оспорава и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, у делу који се односи на трајно одузимање стана аа тако што се указује да је сведок СС прецизно објаснио да је предметни стан купио од АА пре 10 година, при чему је разумљиво да се сведок не може сетити свих детаља у погледу куповине непокретности услед протека наведеног периода, а суд је пропустио да утврди да је дана 20.06.2018. године СС поднео тужбу за утврђивање права својине, као и захтев за забележбу спора надлежном катастру непокретности, па је, по ставу пуномоћника, суд олако донео одлуку, без узимања у обзир да је непокретност која је предмет поступка прешла у својину трећег лица.

Међутим, насупрот овако изнетим жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно првостепени суд није прихватио наводе осуђеног АА да предметни стан са гаражним местом више није у његовом власништву, него у ванкњижном власништву СС, а који наводи су поновљени и у изјављеној жалби пуномоћника адвоката АБ. И по налажењу овог суда, наводи осуђеног у делу у коме је навео да је предметну непокретности отуђио по основу позајмица у укупном износу од 140.000 евра, су неуверљиви, те дати у циљу избегавања последица трајног одузимања имовине у овом поступку, при чему и по налажењу овог суда исти нису потврђени ни једним за суд прихватљивим доказом.

Пре свега, и по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, осуђени АА током овог поступка није пружио ниједан адекватан доказ у прилог тврдњи да се предметни стан и гаража више не налазе у његовом него у власништву СС, имајући у виду да Уговор о купопродаји предметног стана и гараже закључен између АА као продавца и СС као купца, који је током поступка достављен од стране пуномоћника осуђеног АА није оверен, што по правилном налажењу првостепеног суда, није подобан да буде основ за стицање права својине непокретности. Поред чињенице да у конкретном случају не постоји ваљан правни основ за наводна стицања власништва на предметним станом и гаражом, нејасно је да СС, по сопственим наводима датим приликом испитивања у овом поступку, од 2009. године када је купио стан није ни покушао да овери предметни уговор, нити да укњижи стан, већ је тек у јуну 2018. године поднео тужбу против АА којом је тражио или новац или стан. Правилно је првостепени суд, ценећи исказ сведока СС, нашао да је исти неуверљив, у делу у коме је сведок објашњавао како је 2009. године ушао у посед предметног стана, а који исказ је и по налажењу овог суда дат искључиво у циљу пружања безрезервне помоћи осуђеном АА, при чему је у образложењу ожалбеног решења првостепени суд навео недоследности и разлике у наводима осуђеног АА и сведока СС у погледу тога на који начин је СС ушао у посед предметног стана. У прилог оваквом закључку првостепеног суда, иде и то да је осуђени АА у свом исказу на рочишту поводом предлога за привремено одузимање имовине дана 22.03.2011. године, приликом изјашњења у погледу предметног стана, описивао на који начин је купио наведени стан, објашњавајући да је у посед тог стана требао да уђе тек након његовог завршетка и након исплате уговорене цене, при чему је навео да је у том тренутку стан још увек био у изградњи. Дакле, у исказу који је осуђени АА дао 22.03.2011.године, није споменуо да је стан продао СС 2009. године ( 2 године раније), а које наводе је осуђени АА први пут споменуо тек 2018. године у поступку трајног одузимања имовине, а што све управо говори у прилог закључку да током поступка није доказано да се стан и гаража који су предмет захтева за трајно одузимање имовине више не налазе у имовини осуђеног АА. Другим речима, указивање на наводно отуђење предметног стана тек у поступку трајног одузимања имовине који је започет 2018. године, а које је наводно извршено још 2009. године, по оцени овог суда, усмерено је на то да се осујети трајно одузимање имовине која је предмет овог поступка.

Надаље је у изјављеној жалби истакнуто да првостепени суд није на правилан начин ценио ни документацију Привредног друштва “АА” из Црне Горе чији је сувласник био АА с обзиром на то да из експертизе вештака економско-финансијске струке од 19.06.2018. године, којег вештака је ангажовала одбрана, произлази да је сходно уделу АА и годишњем промету привредног друштва од момента његовог оснивања 1998. године па до 01.09.2009. године остварена добит АА износила 1.444.864 евра, што представља више него довољан приход за стицање својине на ове две поменуте непокретности. Стога, по ставу пуномоћника адвоката АБ, првостепени суд је неосновано одбио предлог да се у допуни доказног поступка изведе као доказ поменути налаз вештака, а то је релевантно за пресуђење у овој правној ствари, с тим да је одуговлачење поступка од месец дана стављено испред правичности и права на слободно уживање права својине и права на одбрану осуђеног, који није исцрпео сва расположива средства како би доказао да је на законити начин стекао непокретности које му се одузимају.

  Међутим, по налажењу Апелациoног суда у Београду, Посебно одељење, правилно је првостепени суд ценио наводе одбране а који су сада поновљени и у изјављеној жалби и то да је осуђени АА у време стицања предметних непокретности и права коришћења, остваривао приходе као суоснивач фирме у Црној Гори који су му својом висином омогућили стицање истих, али је нашао да је овакав навод одбране осуђеног неприхватљив, с обзиром на то да о истим током поступка од стране осуђеног нису пружени поуздани докази, при чему је насупрот тога тужилац пружио доказе и то јавне исправе о законитим приходима који су у периоду стицања предметне имовине, а и пре тога остварили осуђени АА и његова тадашња супруга АА1, а чија висина је вишеструко мања од вредности стечене имовине.

Из Уговора о купопродаји предметног стана и гараже који је оверен дана 11.03.2009. године утврђено је да је укупна купопродајна цена износила 304.100 евра (у динарској противредности на дан овере уговора према средњем курсу Народне банке Србије 28.614.958,52 динара) а из Уговора о промету предметног права коришћења овереног дана 05.04.2007. године је утврђено да је АА постао носилац права коришћења за износ од 5.000 евра ( у динарској противредности на дан овере уговора према средњем курсу Народне банке Србије 398.250,00 динара), што значи да је укупна уговорена цена ових непокретности 309.100 евра (према средњем курсу Народне банке Србије на дан овере уговора 29.013.208,52 динара). Са друге стране на основу уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 24.08.2010. године, 20.11.2009. године и од 20.06.2011. године, као из извештаја Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Одељења матичне евиденције од 21.06.2011. године, извештаја Пореске управе Београд, Сектора за контролу од 21.06.2011. године утврђено је да су АА и његова тадашња супруга АА1 у периоду од 1996. године до 01.01.2010. године остварили укупне приходе од 3.187.382,60 динара.

И по налажењу овог суда, од стране осуђеног и његовог пуномоћника током поступка није пружена оригинална документација о пословању привредног друштва "CNL International” па ни књиговодствена документација друштва у било којој форми, као ни ниједан други документ са снагом јавне исправе који би доказивао постојање и пословање привредног друштва. По правилној оцени већа првостепеног суда, чињеница да је осуђени АА евентуално био оснивач са уделом од 51% почев од оснивања привредног друштва дана 06.05.1998. године и да је то привредно друштво евентуално остваривало добит у пословању, саме по себи у недостатку било каквих других поузданих доказа, чињеница или околности из којих би произилазо да је таква добит и расподељена члановима друштва, не указују да је осуђени АА лично остваривао приходе на начин како је то покушао да представи током поступка.

С тим у вези правилно је веће првостепеног суда одбило предлог пуномоћника осуђеног АА да суд одреди економско-финансијско вештачење, управо имајући у виду околност на коју је вештачење предложено, а наиме, исто је предложено на околност утврђивања добити Привредног друштва “АА” почев од 1998. године када је основано, па до времена извршења кривичног дела од стране осуђеног. И по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, извођење економско финансијског вештачења је у конкретном случају сувишно, с обзиром да није усмерено на доказивање чињеница од значаја за одлучивање у овој правној ствари, односно чињеница које се односе на законите приходе осуђеног АА и њихову сразмерну вредност и стечену имовину, тим пре што од стране осуђеног није достављена књиговодствена документација привредног друштва или друга подобна финансијска документација на којој би судски вештак евентуално могао засновати свој налаз и мишљење.

Овај суд је имао у виду и да је у поступку привременог одузимања имовине цењен извештај Министарства финансија РС – Управе за спречавање прања новца од 18.03.2010. године и извод о стању и променама средстава на рачуну овог предузећа отвореном код “Комерцијалне банке” у Будви за период од 31.01.2009. године до 31.03.2011. године, а на које писмене доказе се у својој речи на рочишту пред овим судом позивао осуђени АА, али је нашао да из наведених доказа произлази да је предузеће “CNL International” регистровано 13.08.2007. године, те да су као оснивачи наведени окривљени АА и Сс1 дакле након што је окривљени од предузећа “Алтро интер техник” купио стан у Јужном булевару, те да су на текућим рачунима овог предузећа забележена два прилива и то 21.09.2007. године у износу од 35.358 евра и 14.11.2007. године од 38.380 евра, стим што су истовремено забележени и одливи, али без ближег описа трансфера, те да су у току 2009. године уплаћена два износа и то 2.724,12 и 1.849,05 евра. Имајући увиду наведено, односно датум оснивања наведеног предузећа, те датум куповине предметног стана и гараже, по налажењу овог суда наводи осуђеног да је он знатне приходе остваривао по основу добити у предузећу “АА” из Будве нису од значаја приликом доношења одлуке, из разлога што се ради о промету новца након што је осуђени АА купио предметне непокретности.

Имајући у виду све напред наведено, правилан је закључак првостепеног суда да је укупно уговорена и плаћена вредност предметне имовине коју је осуђени стекао у време извршења кривичног дела за које је оглашен кривим 309.100 евра (29.013.208,52 динара), а са друге стране да су осуђени АА и његова тадашња супруга АА1 у периоду од 1996. године до 01.01.2010. године остварили укупне приходе од 3.187.382,60 динара, то је и по ставу овог суда, Тужилаштво за организовани криминал, у недостатку других поузданих доказа, чињеница и околности које би оповргле овако утврђене чињенице, доказало околности које указују на постојање очигледне несразмере између вредности имовине и законито стечених прихода, што заједно са чињеницом да је АА правноснажно осуђен да је у периоду од јануара 2004. године до 13. новембра 2009. године у оквиру кога је стекао и предметну имовину доводећи у заблуду оштећену у циљу остваривања противправне имовинске користи прибавио имовинску корист у укупном износу од 410.916.957,50 динара, указује на околности да се ради о имовини проистеклој из кривчног дела.

Пуномоћник адвокат АБ, надаље указује у изјављеној жалби да је првостепени суд доношењем ожалбеног решења погрешно применио материјално право, с обзиром на то да се правноснажно осуђујућа пресуда у односу на АА односи искључиво на кривично дело превара из члана 208 Кривичног законика, а у време извршења кривичног дела до 11.09.2009. године је важио Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (“Службени гласник РС” број 97/08) чија је примена почела 01. марта 2009. године, а чланом 2 наведеног закона је дефинисано на која дела се исти примењује, чиме је под тачком 1 става 1 члана 2 обухваћен организовани криминал. Кривично дело превара које је и у тада важећем Кривичном закону било инкриминисано у оквиру члана 208 КЗ није обухваћена чланом 2 закона, те се на то кривично дело, по ставу адвоката АБ, наведени закон није могао применити, с обзиром на то да је кривично дело превара из члана 208 КЗ као дело на основу кога се може трајно одузети имовина проистекла из кривичног дела је уведена тек Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (“Службени гласник РС” број 32/13 и 94/16) којим је у члану 84 прописано да члан 2 ступа на снагу 15. априла 2013. године. По ставу пуномоћника одбијањем оптужбе за кривично дело из члана 346 став 1 КЗ отпао је и основ за трајно одузимање имовине од осуђеног АА.

Међутим, насупрот овако изнетим жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд имао у виду да је захтев за трајно одузимање имовине поднет суду дана 09.05.2018. године, када је на важности већ био Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (“Службени гласник РС” број 32/13 и 94/16), из чега произилази да се и поступак трајног одузимања имовине од власника осуђеног АА има спровести по одредбама наведеног закона, који у одредби члана 2 предвиђа да се закон примењује између осталих и на кривично дело превара из члана 208 став 4 Кривичног законика за које је АА правноснажно оглашен кривим, односно да је у конкретном случају остварен предуслов за вођење и окончање поступка трајног одузимања имовине.

И по налажењу овог суда не може се прихватити становиште пуномоћника осуђеног да суд мора применити закон који је блажи по учиниоца, с обзиром да би на тај начин била прекршена императивна одредба о временском важењу примене закона, те принципи важења закона прописани Закоником о кривичном поступку, чија сходна примена је предвиђена чланом 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, при чему је по правилном налажењу већа првостепеног суда моменат за који се везује могућност подношења захтева за трајно одузимање имовине правноснажна осуда за извршење кривичног дела, која још увек није ни постојала у време важења закона на који се позива пуномоћник осуђеног.

Такође ни чињеница да је предметна имовина претходно била привремено одузета од окривљеног АА и то дана 18.08.2011. године, не доводи до другачијег закључка, имајући у виду да су и важећи и закон који је престао да важи познавали и уређивали две одвојене врсте поступка одузимање имовине – привремено и трајно одузимање, који су по својој правној природи и дометима, те у словима за одузимање имовине, али и функционалној надлежности за одлучивање различити, а свакако нису међусобно условљени јер није нужно да имовина која је предмет трајног одузимања претходно била привремено одузета, што значи да се не ради о јединственом поступку са поступним фазама, па се, како је то правилно нашао првостепени суд, на наведени поступак трајног одузимања предметне имовине од власника осуђеног АА има применити Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (“Службени гласник РС” број 32/13 и 94/16), по чијим одредбама је започео, а након чијег спровођења је и одлучено у ожалбеном решењу.

  Са свега напред изнето, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци решења сходно одредби члана 467 став 4 ЗКП.

Записничар        Председник већа-судија
Кристина Вуковић,с.р.      мр Сретко Јанковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)