Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2018.

Кж Пои 5/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж Пои 5/2018
04.10.2018. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Растка Поповића, председника већа, Верољуба Цветковића и Александра Вујичића, чланова већа, уз учешће самосталног саветника Богдана Јанковића, записничара, у поступку за привремено одузимање имовине, против окривљене АА и др, због кривичног дела примање мита из члана 367 став 1 Кривичног законика у вези члана 61 Кривичног законика, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за сузбијање корупције Пои.По4.бр.1/18 од 18.07.2018. године, у седници већа одржаној дана 04.10.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење за сузбијање корупције Пои.По4.бр.1/18 од 18.07.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење за сузбијање корупције Пои.По4.бр.1/18 од 18.07.2018. године, у ставу првом делимично је усвојен захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције ОИККО.бр.1/18 од 03.05.2018. године, па је од власника окривљене АА привремено одузет новчани износ и то 75.050 евра, 500 УСД и 190 хрватских куна, а која новчана средства су одузета од окривљене АА потврдом о привремено одузетим предметима 06/1-3996/17 од 07.03.2018. године. Управљање привремено одузетом имовином је поверено Министарству правде Републике Србије, Дирекцији за управљање одузетом имовином. Привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела ће трајати најдуже док суд не одлучи о захтеву за трајно одузимање имовине, с тим што ће суд најмање једном годишње, по службеној дужности, а до подношења захтева за трајно одузимање имовине, преиспитати одлуку о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела. У ставу другом, побијаног решења, делимично је одбијен захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције ОИККО.бр.1/18 од 03.05.2018. године да се од власника окривљене АА привремено одузме и то: 1. стан аа; 2. новац у висини од 22.256 евра који се налази депонован код Привредне банке Загреб ДД.бр.234000924420200564 отворен дана 03.08.2009. године; 3. предмети веће вредности пронађени приликом претреса стана чија је укупна вредност 176.000,00 динара (1.490 евра) и то: кожна јакна – бунда црне боје, кратка, марке “Patago”; кожна јакна – бунда црне боје, кратка, марке “Mona”; кожна бунда црне боје величине 3/4 без ознака; кожна бунда црно-браон боје са натписом “Imperiale”; кожни прслук – бунда, без рукава, црне боје, без ознака; кожни капут – бунда, браон боје, без ознака; кожна јакна, црно-браон боје, марке “Mona”; кожна јакна браон боје марке “Mona”; кожна јакна црне боје марке “Mona”; кожна јакна црне боје без ознаке; кожна јакна бордо боје са натписом “Elmas”; кожна јакна зелене боје са натписом “Elmas”; кожни капут црне боје марке “Mona”.

Против наведеног решења жалбу су изјавили:

-јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду – Посебно одељење за сузбијање корупције, због битне повреде одредаба кривичног поступка и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациoни суд у Београду донесе решење којим ће укинути решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције Пои.По4.бр.1/18 од 18.07.2018. године као неосновано и врати Вишем суду у Београду на поновно одлучивање или преиначи решење тако што ће у целости усвојити захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела и привремено одузети имовину како је то наведено у диспозитиву захтева;

-браниоци окривљене АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациoни суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду, у ставу првом изреке на поновно одлучивање, а да закаже седницу већа другостепеног суда о којој ће обавестити окривљену и њеног браниоца.

Апелациoни суд у Београду одржао је седницу већа у присуству заменика Апелационог јавног тужиоца Јована Крстића, окривљене АА и њених бранилаца, адвоката АБ и адвоката Селимира Антонића, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, које је на основу одредбе члана 467 став 1 ЗКП, испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

-жалбе су неосноване.

Наиме, у време подношења захтева, стања у списима предмета и ожалбеног решења произлази постојање основане сумње да је окривљена АА извршила кривично дело примање мита из члана 367 став 1 КЗ у вези члана 61 КЗ. Наведено кривично дело које је окривљеној стављено на терет прописано је чланом 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Истовремено, предмет захтева је имовина чија вредност прелази законски цензус од 1.500.000,00 динара.

Следом изнетог, жалбени наводи браниоца окривљене АА, адвоката АБ, којима се истиче да је првостепени суд пропустио да прибави Оптужницу ВЈТ у Београду КТОКО бр.16/18 од 01.06.2018. године, којом је чињенично стање потпуно другачије у односу на оно из Наредбе о спровођењу истраге ВЈТ у Београду, Посебног одељења за сузбијање корупције КТИКО бр. 2/18 од 09.03.2018. године, који акт је био основ за подношења захтева за одузимање имовине, а пре свега имајући у виду преквалификацију кривичног дела које је окривљеној стављено на терет, су оцењени као неосновани. Наиме, поступак за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела је посебна врста поступка, за чије покретање је довољно и постојање Наредбе о спровођењу истраге, у погледу кривичних дела која су таксативно наведена у члану 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Другим речима, фазе кривичног поступка, које се односе на, евентуалне, кривичноправне и чињеничне преквалификације, а које и даље испуњавају услове из члана 2, поменутог закона, нису од утицаја на одлучивање приликом утврђења висине прихода, расхода и њихове, евентуалне, несразмере, поготово што је нејасно о којој оптужници од 01.06.2018. године говори бранилац, када у списима постоји само оптужница од 20.07.2018. године, која је подигнута након доношења ожалбеног решења.

С тим у вези околност да је окривљеној АА наведеним оптужним актом стављено на терет да је прибавила противправну имовинску корист у износу од само 450 евра, а како то у жалби наводи њен бранилац, није од утицаја на одлуку у погледу привременог одузимања имовине, а пре свега имајући у виду члан 3 став 1 тачка 2 предметног закона, којим је прописано да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Следом изнетог, а супротно жалбеним наводима браниоца окривљене АА, адвоката АБ, првостепени суд је правилно приликом утврђења законитих прихода окривљене АА, ценио извештај Јединице финансијске истраге из којег произлази да је окривљена у периоду од 2003. до 2017. године остварила укупну зараду исказану у еврима у износу од 91.532 евра. Укупни расходи које је имала окривљена АА и то пре свега на име куповине непокретности и потрошачке корпе, као и новчана средства која су пронађена код исте у стану и на рачунима као и на име куповине бунди укупно износи око 200.000 евра, те и по оцени друогстепеног суда, а како то правилно закључује првостепени суд, постоји очигледна несразмера која је и више него очигледна, односно разлика између прихода и расхода је око 105.000 евра, а што упућује на закључак да постоје основи сумње да је део имовине који је предмет захтева за привремено одузимање од окривљене АА проистекао извршењем кривичног дела.

По оцени овог суда, неосновани су жалбени наводи браниоца окривљене АА, адвоката АБ, којима се истиче да је првостепени суд погрешно ценио приходе, које су окривљеној обезбедили њени родитељи, а што је свакако било од утицаја на доношење правилне одлуке.

Наиме, правилно је првостепени суд имао у виду и све наводе браниоца окривљене о пореклу стицања имовине, који се, пре свега, односе на куповину стана окривљене АА у Београду и то наводе да је АА новчана средства на име куповине стана добила од свог оца и мајке, а на које околности су достављени докази у виду имовине коју је поседовао отац АА сада покојни АА1 заједно са својом супругом, али да су ти наводи без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари. Новчана средства која су родитељи окривљене остварили од своје пензије, продаје трактора, од обављања пољопривредне делатности и од експропријације, не могу се искључиво третирати и ценити као приход који је имала окривљена АА. Ово из разлога, јер уколико би се искључиво као приход ценила новчана средства која је поседовао покојни АА1 заједно са својом супругом, са друге стране би се морали ценити и расходи које је окривљени АА1 остварио са својом породицом те би се морало испитати порекло новчаних средстава покојног АА1, а која лица у овом поступку нису обухваћена као трећа лица. Такође, из оставинског решења покојног АА1 је утврђено да је исти имао значајну имовину те би се морао утврдити и начин на који је исту стекао, те да ли је евентуално имао расход на име куповине исте. Такође, окривљена АА има још две сестре које су својим овереним изјавама истакле да су оне раније обезбеђене у погледу стамбеног питања, јер су се раније удале, што би се такође морало ценити као расход родитеља окривљене.

  Имајући у виду приложене доказе, правилно првостепени суд врши анализу истих, када налази да не постоји ни правни ни временски след у виду преноса имовине, односно новчаних средстава са родитеља на окривљену АА. Првостепени суд је имао у виду и чињеницу да између родитеља и деце постоје породични односи, те да није нужно да постоји правни промет у виду преноса новчаних средстава или других уговора о поклону између родитеља и деце, али из целокупног стања у списима и на основу свих изведених доказа се не може сматрати да предметни стан искључиво проистиче од новчаних средстава која су обезбедили родитељи АА. Ово посебно из разлога, јер су достављени докази на околност продаје моторних возила, затим депонованих новчаних средстава код банке и подизање тих новчаних средстава које је имао АА1, дакле ради се о доказима који се односе на различит период од 2002. па до 2009. године, затим ради се о незнатним новчаним средствима која су депонована код Привредне банке Загреб од стране АА1 и приходима које је остварио од пољопривредне делатности, а окривљена АА је предметни стан купила у јануару 2013. године, дакле не постоји ни непосредна временска повезаност.

Такође, ни новчани износ од 4.000 евра који је мајка окривљене АА подигла дана 09.08.2013. године се не може сматрати као новац који је употребљен за куповину стана, имајући у виду да је новац подигнут у августу и да из уговора о купопродаји стана произлази да је целокупна купопродајна цена исплаћена у јануару 2013. године када је и закључен уговор што упућује на закључак да тај новац није могао бити употребљен за куповину стана.

Такође и по оцени Апелационог суда у Београд, неосновани су наводи да је окривљена остварила приходе од продаје имовине коју је наследила након смрти оца и стекла уговором о доживотном издржавању који је имала закључен са мајком. Неспорно је да је окривљена АА део имовине добила решењем о наслеђивању иза свог оца АА1 као и да је закључила са својом мајком уговор о доживотном издржавању где је предмет уговора имовина коју је њена мајка поседовала, а претходно наследила од свог супруга. Међутим, правилно првостепени суд није прихватио наводе одбране да је АА продајом тих непокретности остварила приход.

Наиме, приликом правне анализе и оцене предуговора о куповини и продаји некретнина у којим је окривљена АА продала наслеђену имовину у Републици Хрватској, правилно је првостепени суд заузео став да исти није оверен, већ само потписан од стране уговарача, затим да је исти закључен у јуну 2017. године, а да је чланом 3 истог уговора прописано да ће се главни уговор закључити у року од годину дана од дана закључивања предуговора, након укњижбе права сусвојине по основу решења о наслеђивању уговора о доживотном издржавању. И по оцени другостепеног суда протеком рока за закључивање главног уговора, предуговор је изгубио правно дејство. Такође, не могу се прихватити ни наводи да је даном закључивања предуговора, купац исплатио део купопродајне цене од 35.000 евра продавцу АА (укупна купопродајна вредност је 60.000 евра). Наиме, на околност исплате дела купопродајне цене није сачињена признаница нити постоји банкарска трансакција о промету, а што је обавезна радња приликом правног промета непокретности, између купца и продавца, посебно када се ради о значајном новчаном износу по неовереном уговору, те није животно да се већа сума новца преда без писаног трага.

Међутим, правилно првостепени суд наводи да и поред очигледне несразмере између прихода и расхода, имајући у виду законите приходе, које је окривљена АА остварила кроз своју зараду, иста је могла на законит начин да стекне део своје имовине. Наиме, окривљена АА је према извештају Јединице за финансијске истраге, остварила зараду од 2003. до 2017. године у износу од 91.531 евра, а за исти период нужни трошкови на име потрошачке корпе су износили 25.601 евро те преостаје разлика од 65.931 евра. За преостала новчана средства у наведеном износу окривљена је могла да стекне део имовне при чему се ту ради најпре о покретним стварима, односно гардероби, јакнама и капутима који су предмет захтева за привремено одузимање имовине. Ово из разлога, јер се ради о одевним предметима, те је животно да је окривљена од својих законитих средстава прибавила себи наведене одевне предметне и поред тога што се ради о већем броју капута и јакни, односно 15 комада, и по оцени другостепеног суда наведена одећа је проистекла из законитих и легалних прихода окривљене АА.

Даље, првостeпени суд је утврдио да када се од зараде одузме потрошачка корпа и новчана средства која је вештак утврдио као вредност предметних одевних средстава (1.490 евра) окривљена је остварила позитивну зараду у износу од 64.441 евро за који износ је такође могла стећи део своје имовине. Одлучујући о томе који део имовине је окривљена могла да стекне, првостепени суд је правилно пошао од околности које иду у корист окривљене, те је нашао да стан који је окривљена купила 2013. године за износ од 77.500 евра потиче из законито и легално стечених средстава. Наиме, ради се о непокретности која је у власништву окривљене, а у коме иста и борави те је животно да је окривљена која је рођена у Хрватској и доселила се у Београд од својих законитих и легалних прихода обезбедила своје стамбено питање. Правилно је првостепени суд закључио да када се од законитих прихода одузме потрошачка корпа и новац потребан за куповину одевних предмета који су предмет захтева за привремено одузимање имовине, а након тога и куповину стана, постоји негативна разлика од 13.050 евра, али је нашао да и поред те негативне разлике у односу на куповину предметног стана не постоји основана сумња да је стан проистекао из кривичног дела.

Супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду кроз које се инсистира на прецизној математичкој рачуници новчаних средстава, правилан је став првостeпеног суда да приликом утврђивања законитих прихода и расхода, није нужно да постоји математички обрачун који би приходе и расходе доводио до апсолутне једнакости, већ је потребно да постоји сразмера са законитим приходима и расходима, а уколико постоји несразмера иста не сме бити очигледна и таква да упућује да је имовина проистекла из кривичног дела. У конкретном случају, разлика од 13.000 евра не представља очигледну несразмеру приликом куповине стана окривљене АА. Наиме, првостепени суд није прихватио наводе да су родитељи окривљене све приходе које су имали дали својој кћерки АА, али је прихватљиво и животно да су окривљеној родитељи пружили материјалну помоћ у износу од око 13.000 евра на име куповине стана и евентуалног опремања истог.

Сходно наведеном, у односу на део имовине (стан аа, кожне јакне и бунде које су власништво окривљене), правилно је првостепени суд нашао да нису испуњени сви кумулативно прописани услови прописани одредбом члана 25, односно не постоји основана сумња да та имовина проистиче извршењем кривичних дела, јер у односу на исте постоји сразмера између законитих и легалних прихода и расхода на име стицања исте. Имајући у виду наведено, неосновани су жалбени наводи којима се истиче да је суд морао да одузме и предметне ствари од окривљене.

  Међутим, правилно првостепени суд налази да у односу на део имовине постоји очигледна несразмера са законитим приходима окривљене АА, а ради се о новчаним средствима која су обухваћена захтевом за привремено одузимање имовине, и то у односу на она средства која су по потврди о привремено одузетим предметима одузета од окривљене. И по оцени другостепеног суда, у овој фази поступка, у односу на та средства, има места примени института привременог одузимању имовине, јер на основу приложене документације произлази да постоји очигледна несразмера у односу на наведена новчана средства која су пронађена код окривљене и њених законитих прихода, што уз остале законом прописане услове захтев тужилаштва за привремено одузимање имовине у том делу чини основаним. Како се ради о значајно великом новчаном износу који је притом пронађен у стану окривљене, а за који из списа предмета нема доказа о пореклу те имовине то и поред чињенице што је предметни новац одузет потврдом о привремено одузетим предметима до окончања кривичног поступка, правилан је став да предметну имовину треба одузети у поступку за привремено одузимање имовине. Ово из разлога, јер се ради о новчаним средствима која су при томе пронађена код окривљене у стану, односно иста нису депонована на рачуну код банке или неке друге финансијске организације која би могла евентуално контролисати промет тих новчаних средстава или привремено забранити располагање истима, напротив, уколико би током поступка, тај део новчаних срестава био враћен окривљеној, иста би била у поседу наведених новчаних средстава и са истима би могла располагати, те у овој фази поступка постоје оправдани разлози који указују да би окривљена могла осујетити даљи поступак.

Дакле, у односу на новчана средства која су одузета по потврди о привремено одузетим предметима, у овој фази поступка испуњени су сви кумулативно прописани услови из члана 25 Закона о одузимању имовинине проистекле из кривичног дела, при чему ће се у даљем току поступка, утврдити да ли та новчана средства проистичу из кривичног дела које се окривљеној ставља на терет у поступку који је покренут наредбом о спровођењу истраге Кти.КО.бр.2/18 од 09.03.2018. године, те ће се даље, евентуално, одлучити да ли та имовина треба бити одузета кроз институт противправне имовинске користи или ће исти бити предмет, евентуалног, трајног одузимања имовине.

Овај суд је ценио и остале жалбене наводе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоца окривљене АА, адвоката АБ, али је нашао да нису од утицаја на другачију одлуку суда.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП, Апелациoни суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења.

Записничар-самостални саветник    Председник већа-судија
Богдан Јанковић с.р.       Растко Поповић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)