Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.12.2011.

Кж1 2725/11

РЕПУБЛИКА 
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 2725/11
дана 21.12.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у кривичном предмету осуђеног АА, због кривичног дела шумска крађа из члана 146 став 1 тачка 1 у вези члана 20 Кривичног законика Црне Горе, одлучујући о жалби браниоца осуђеног АА, адвоката АБ, која је изјављена против пресуде Вишег суда у Ваљеву Кв.бр.82/10 од 18.03.2010.године, у седници већа одржаној дана 21.12.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба браниоца осуђеног АА, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Ваљеву Кв.бр.82/10 од 18.03.2010.године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Бијелом Пољу К.бр.105/2003 од 23.02.2007.године, правноснажна 02.09.2008.године, осуђени АА је оглашен кривим да је дана 22.09.2002.године учинио кривично дело шумска крађа из члана 146 став 1 тачка 1 у вези члана 20 КЗ ЦГ и осуђен на казну затвора од 30 дана. Истом пресудом осуђени АА је обавезан да, на име паушала, плати истом суду износ од 40 евра у року од 15 дана од правноснажности пресуде, а оштећена Дирекција шума Црне Горе – Пљевља је, сходно одредбама члана 108 став 2 ЗКП Црне Горе, упућена је на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Пресудом Вишег суда у Ваљеву Кв.бр.82/10 од 18.03.2010.године, на основу одредби члана 62 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, усвојена је замолница Основног суда у Бијелом Пољу ''X.br.177/09'' 'од 28.12.2009.године, па је осуђени АА оглашен кривим да је извршио кривично дело шумска крађа из члана 146 став 1 тачка 1 у вези члана 20 КЗ ЦГ и сходно одредбама чланова 4 став 2, 42, 45 и 54 Кривичног законика осуђен на казну затвора у трајању од 30 дана.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац осуђеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбену пресуду укине и предмет врати Вишем суду у Ваљеву на поновно одлучивање.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је, након разматрања списа предмета, исте вратио без мишљења, уз напомену да је у конкретном случају ''наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења''.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога као и навода из поднеска јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

- жалба је неоснована.

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона, на које Апелациони суд, као другостепени,  пази по службеној дужности, у смислу одредби члана 380 став 1 тачке 1 и 2 ЗКП.

Изрека првостепене пресуде је разумљива, није противречна сама себи,  стању у списима, ни разлозима пресуде. Из исте се може јасно утврдити шта је пресудом одлучено, а назначене су и чињенице и околности од којих зависи примена материјалних и процесних закона. Притом су дати одговарајући разлози о одлучним чињеницама, који су на одговарајући начин образложени, а из истих произилази да су закључци првостепеног суда правилни.

Даље, у предметној жалби се такође се неосновано истиче да је у првостепеној пресуди погрешно примењено материјално право. По налажењу овог суда, првостепени суд је у конкретном случају правилно применио право када је усвојио замолницу Основног суда у Бијелом Пољу ''X.br.177/09'' од 28.12.2009.године и АА огласио кривим за извршење кривичног дела шумска крађа из члана 146 став 1 тачка 1 у вези члана 20 КЗ ЦГ и осудио на казну затвора од 30 дана (на колико је и био осуђен пресудом Основног суда у Бијелом Пољу К.бр.105/03 од 23.02.2007.године, правноснажна 02.09.2008.године). При томе је правилно применио како законске одредбе члана 62 Закона о међународној правној помоћи, тако и одредбе чланова 2, 16, 17 Уговора између Републике Црне Горе и Републике Србије о међусобном извршењу кривичних санкција, те одредбе члана 4 став 2, 42, 45 и 54 Кривичног законика. Наиме, из списа предмета произилази да је Министарство правде Републике Србије дана 10.02.2010.године, Вишем суду у Ваљеву, под бројем 713-02-0743/2010-08, доставило замолницу Основног суда у Бијелом Пољу којом се моли признање извршења у Републици Србији пресуде тог суда К.бр.105/03 од 23.02.2007.године, правноснажна 02.09.2008.године. У складу са одредбама члана 61 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, уз предметну замолницу је достављено и мишљење да су испуњене законске претпоставке из члана 7 став 1 тачка 4 и 5 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Даље, извршење кривичних пресуда између Републике Црне Горе и Републике Србије, регулисано је Уговором о међусобном извршењу судских одлука у кривичним стварима потписаним 29.05.2009.године, а Виши суд у Ваљеву је у свему испоштовао и одредбе тог уговора. Притом је правилно утврдио да осуђени АА има пребивалиште у Републици Србији - Лајковцу, да је кривично дело због кога је оглашен кривим наведеном пресудом Основног суда у Бијелом Пољу и по закону Републике Србије прописано као кривично дело - у члану 275 став 2 КЗ, да се у конкретном случају не ради о кривичном делу обухваћеном амнестијом, или помиловањем, нити се за исто води поступак пред домаћим судом, нити је исти правноснажно окончан поступак, нити је кривична санкција у потпуности извршена, те да у моменту одлучивања по замолници по домаћем закону није наступила застарелост извршења предметне казне. Стога, првостепени суд је правилно закључио да су у конкретном случају испуњене све законске претпоставке из члана 2 Уговора између Србије и Црне Горе о међусобном извршењу судских одлука у кривичним стварима и чланова 56 до 64 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, те да су се тако стекли сви услови да се призна и изврши кривична пресуда Основног суда у Бијелом Пољу К.бр.105/03 од 23.02.2007.године, правноснажна 02.09.2008.године.

Имајући у виду напред наведено наводи из жалбе браниоца осуђеног АА нису основани. Тако, у жалби браниоца окривљеног се неосновано истиче да предметна одлука није правилна јер је приликом одлучивања о замолници Основног суда у Бијелом Пољу Виши суд у Ваљеву имао само пресуду тог суда, а не целокупне списе предмета. Према одредбама члана 61 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима Министарство надлежно за правосуђе доставља надлежном суду замолницу и оверени препис стране кривичне пресуде, као и мишљење о испуњености претпоставки из члана 7 став 1 тачке 4 и 5 и члана 63 тачка 4 овог законика. Дакле, у предметном закону није ни прописано да се суду који одлучује о замолници доставља целокупан препис списа предмета који се води пред судом у другој држави, већ само замолница, оверени препис стране кривичне пресуде и мишљење о испуњености претпоставки из горе наведених чланова. Поред тога, по налажењу овог суда, на правилност првостепене пресуде нису од утицаја ни наводи из жалбе браниоца везани за наводне недостатке у поступку који се водио пред Основним судом у Бијелом Пољу -  да тај поступак није спроведен по закону, да нису цењене све околности које су нужне за доношење ваљане одлуке, да му је у том поступку ускраћено право на одбрану, јер је ''погрешно поучен'' да му није потребан бранилац, да никада лично није примио предметну пресуду Основног суда у Бијелом Пољу, јер би на исту у сваком случају изјавио жалбу обзиром да му је изречена казна затвора, те да је пред Основним судом у Бијелом Пољу осуђени АА био дискриминисан јер се, иако је држављанин Републике Црне Горе, изјашњава као Србин. Међутим, сходно одредбама члана 63 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, замолница се може решењем одбити у случају да нису биле испуњене претпоставке правичног суђења, али ако се основано може закључити да је лице осуђено због расне, верске или националне припадности, или политичког уверења, или ако је пресуда донета у одсуству осуђеног. Предметна пресуда није донета у одсуству осуђеног АА, а одбрана није у довољној мери аргументовала да се у конкретном случају са основом може закључити да је АА осуђен само због тога што се декларише као Србин, а не због тога што је предузео конкретне противправне радње. Са друге стране, испитивање тих услова није у надлежности суда који одлучује о замолници већ, сходно одредбама члана 61 поменутог закона, мишљење о томе даје Министарство надлежно за правосуђе. На крају, у жалби се неосновано истиче да је у моменту доношења пресуде Вишег суда у Ваљеву којом је усвојена поменута замолница и призната судска одлука Основног суда у Бијелом Пољу, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења за предметно кривично дело. Кривично дело за које је осуђени АА оглашен кривим и осуђен, у нашем кривичном законодавству је прописано као кривично дело из члана 275 став 2 КЗ, а за исто је запрећена новчана казна, или казна затвора до три године. Одредбама члана 103 став 1 тачка 6 КЗ прописано је да застарелост кривичног гоњења за кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора преко једне године наступа у року од три године од извршења кривичног дела, а апсолутна застарелост, сходно одредбама члана 104 став 6, када протекне двоструко време потребно за застарелост, односно шест година од извршења кривичног дела. Обзиром да је предметно кривично дело извршено 22.09.2002.године, то је апсолутна застарелост кривичног гоњења по нашем праву наступила 22.09.2008.године. Међутим, пресуда Основног суда у Бијелом Пољу К.бр.105/03, донета је 23.02.2007.године, а постала је правноснажна 02.09.2008.године, односно пре наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Даље, одредбама члана 105 став 1 тачка 7 КЗ прописано је да застарелост извршења казне наступа у року од две године од осуде на казну затвора до једне године, а одредбама члана 107 став 1 тачка 6 КЗ прописано је да застарелост извршења казне настаје у сваком случају када протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост извршења казне. Обзиром да је у конкретном случају осуђени АА осуђен на казну затвора у трајању од 30 дана, да је пресуда којом је осуђен на ту казну постала правноснажна 02.09.2008.године, то застарелост извршења предметне казне наступа 02.09.2012.године тако да у конкретном случају није наступила ни застарелост извршења предметне казне. Обзиром на то, предметна жалба је у целости оцењена као неоснована. 

Како у предметној жалби бранилац осуђеног првостепену пресуду побијао и због повреда кривичног закона, то је овај суд по службеној дужности, сходно одредбама члана 383 ЗКП, испитао правилност дела побијане одлуке у коме је садржана одлука о кривичној санкцији. У првостепеној одлуци су индивидуализовани и конкретизовани разлози за кажњавање окривљеног због наведеног кривичног дела. Наиме, приликом изрицања кривичне санкције и одмеравања казне окривљеном, првостепени суд је, сходно одредбама члана 54 КЗ, узео у обзир све околности које утичу на врсту и висину кривичне санкције, правилно је ценио све олакшавајуће и отежавајуће околности, истима дао адекватан значај и за своју одлуку о кривичној санкцији је дао јасне и недвосмислене разлоге, које у свему прихвата и овај суд. Притом је правилно утврдио да у случају АА нема отежавајућих околности, а као олакшавајуће околности је ценио чињенице да је породичан човек (пошто се у међувремену оженио), неосуђиван, а тренутно је без запослења, узевши правилно у обзир и тежину датог кривичног дела, јачину угроженог добра, те држање окривљеног након инкриминисаног догађаја, па га је правилно за кривично дело из члана 146 став 1 тачка 1 у вези члана 20 КЗ ЦГ осудио на казну затвора од 30 дана (на колико је и био осуђен пресудом Основног суда у Бијелом Пољу К.бр.105/03 од 23.02.2007.године, правноснажна 02.09.2008.године).

По налажењу овог суда, наведене околности оправдавају изрицање предметне казне. Изречена затворска казна у трајању од 30 дана је сразмерна тежини извршеног кривичног дела, околностима под којима је предметно кривично дело извршено, последицама истог и степену кривице окривљеног, истовремено нужна и довољна за остварење сврхе изрицања кривичних санкција прописане чланом 4 КЗ, као и сврхе кажњавања прописане чланом 42 КЗ, тако да је у конкретном случају одговарајућа и са аспекта специјалне и са аспекта генералне превенције.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је сходно одредбама члана 388 ЗКП донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Жак Павловић          Славка Михајловић

ОМЈ/ЖП
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)