Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2011.

Кж1 3607/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 3607/11
Дана 18.10.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Зорицом Аврамовић, као записничарем, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела увреда из члана 170 став 1 КЗ, одлучујући о жалбама окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ, изјављеним против пресуде Основног суда у Неготину К.бр. 39/11 од 23.03.2011. године, у седници већа одржаној у смислу члана 375 ЗКП-а, дана 18.октобра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ, а пресуда Основног суда у Неготину К.бр. 39/11 од 23.03.2011. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Неготину К.бр. 39/11 од 23.03.2011. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела увреде из члана 170 став 1 КЗ, за коју је осуђен на новчану казну у износу од 50.000,00 динара коју је дужан да плати у року од 3 (три) месеца рачунајући од правоснажности пресуде и истовремено је одређено да уколико окривљени наведену новчану казну не плати у датом року од 3 (три) месеца иста ће бити замењена казном затвора и то тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора. Окривљени АА обавезан је да суду на име паушала плати износ од 4.000,00 динара, као и приватном тужиоцу ББ на име трошкова кривичног поступка износ од 64.460,00 динара све у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Окривљени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене кривичног законика и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду по одржаној јавној седници укине пресуду Основног суд у Неготину К.бр. 39/11 од 23.03.2011. године у целости предмет врати на поновно суђење, те да окривљени и бранилац адвокат АБ буду обавештени о седници већа на којој ће бити разматрана жалба;

-Бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права, одлуке о кривичној санкцији, трошковима поступка и паушалу, са предлогом да Апелациони суд у Београду у смислу члана 377 став 1 у вези става 5 ЗКП-а закаже главни претрес пред другостепеним судом, на који ће позвати окривљеног и његовог браниоца адв. АБ, те да првостепену пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА, због непостојања кривичног дела ослободити од оптужбе, а приватног тужиоца обавезати на плаћање трошкове поступка.

Одговор на жалбу изјавио је приватни тужилац ББ у коме је предложио да другостепени суд одбије жалбу окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ, изјављене против пресуде Основног у Неготину К.бр. 39/11 од 23.03.2011. године, као неосноване, те да првостепену пресуду потврди.

Одговор на жалбу изјавио је и пуномоћник приватног тужиоца адв. БА, у коме је предложио да другостепени суд жалбу окривљеног АА у конкретном случају у целости одбије као неосновану, те да првостепену пресуду у целости потврди.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа у смислу члана 375 ЗКП, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и одговорима на жалбу, па је по оцени жалбених навода и предлога, а испитујући првостепену пресуду по службеној дужности у смислу одредби члана 380 ЗКП-а, нашао:

Жалбе су неосноване.

Испитујући првостепену пресуду по службеној дужности, у смислу члана 380 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду налази да иста не садржи битне повреде одредаба Законика о кривичном поступку из члана 368 став 1 тачка 1, 5,6, и 8 до 11 ЗКП-а, и да на штету окривљеног није повређен кривични закон, а у односу на које повреде поводом изјављених жалби, другостепени суд првостепену пресуду испитује по службеној дужности.

  Првостепена пресуда не садржи ни битне повреде одредаба кривичног поступка на које се указује жалбом окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ.

Окривљени и бранилац побијају ожалбену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, наводећи да је изрека пресуде нејасна и неразумљива, да су разлози о одлучним чињеницама међусобно контрадикторни, те да су и разлози који су дати нејасни и неразумљиви.

Изнете жалбене наводе Апелациони суд у Београду оцењује као неосноване, будући да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге о свим одлучним чињеницама у конкретној кривично-правној ствари, при чему је изрека побијане пресуде јасна и разумљива, није противречна сама себи и датим разлозима и садржи све чињенице и околности од којих зависи примена закона, док образложење побијане пресуде садржи разлоге о одлучним чињеницама из који се поуздано закључује да је окривљени извршио кривично дело за које је оглашен кривим, како и радње које је предузео приликом извршења истог. Поред тога првостепени суд је на основу изведених и правилно оцењених доказа, ближе означених у образложењу ожалбене пресуде, а у склопу изнете одбране окривљеног, као и осталих доказа, правилно утврдио све одлучне чињенице, како оне које чине објективна обележја кривичног дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу субјективног односа окривљеног према учињеном делу, при чему су дати јасни и уверљиви и не противречни разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд као другостепени. Такође супротно жалбеним наводима побијана пресуда је јасна и разумљива, садржи разлоге о одлучним чињеницама из којих се поуздано закључује да је окривљени извршио кривично-правне радње, док се из разлога датих у образложењу пресуде види који докази потврђују одлучне чињенице и како је првостепени суд ценио изведене доказе и одбрану окривљеног, а што је у складу са садржином доказа на којима се заснива првостепена пресуда, па се неосновано у изјављеним жалбама истиче супротно.

По налажењу Апелационог суда у Београду, неосновано се жалбом окривљеног и његовог браниоца побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Ово стога што је првостепени суд на основу изведених и свестрано и правилно оцењених доказа и одбране окривљеног, како појединачно, тако и у међусобној вези правилно, поуздано и у потпуности утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите одлуке у конкретној кривично-правној ствари, а зашта је у образложењу пресуде дао јасне и уверљиве разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Чињенично стање првостепени суд је утврдио на основу исказа приватног тужиоца ББ, те на основу писмених доказа који су изведени током поступка, за свој закључак да су веродостојни докази као и исказ приватног тужиоца првостепени суд је дао довољне, правилне и детаљне, а за Апелациони суд потпуно прихватљиве разлоге.

Чињенично стање првостепени суд је утврдио пре свега на основу исказа приватног тужиоца ББ који је навео да је у кривичном поступку окривљени поступао као судећи судија, а да је он присуствовао главном претресу у својству браниоца окривљеног, те да је на том претресу окривљени изнео своју одбрану и хтео да да додатна објашњења у вези шуме и како је дошло до наведеног догађаја, када је он као његов бранилац својим питања такође хтео да допринесе да се чињенично стање у целости разјасни, али да окривљеног који је у наведеном предмету био поступајући судија није интересовало шта се у ствари догађало, па је већину питања коју је он као бранилац поставио, окривљени као поступајући судија одбио и све време коментарисао постављена питања и давао своја објашњења, те да се једног тренутка током главног претреса њему лично обратио речима „јебала те дрва и шумска крађа“, те да је након тога он инсистирао да се то унесе у записник, да се је инсистирао да се у записник унесе и псовка коју му је окривљени као поступајући судија упутио, те а због таквог понашања окривљеног поднео тужбу јер му се тако нешто никада раније није догодило не само у судници, него ни на улици ни у кафани, а да се због наведеног понашања окривљеног осећао депримирано месецима, па је чак и престао да заступа странке које су имале поступке код окривљеног као поступајућег судије, а из разлога јер се плашио да се наведена ситуација не понови, плашећи се и своје реакције на такво понашање.

Суд је напред цитирани исказ приватног тужиоца у потпуности прихватио и нашао да се током главног претреса окривљени приватном тужиоцу лично обратио речима „јебала те дрва и шумска крађа“, а што је констатовао у записнику са главног претреса, па је правилно првостепени суд прихватио исказ приватног тужиоца налазећи да је он потврђен садржином доказа изведених током доказног поступка, а пре свега списима предмета К.бр. 279/09 сада К. 322/10 (2009). Из списа наведених предмета првостепени суд је правилно утврдио да је у поменутом кривичном предмету поступао као судећи судија сада окривљени АА, па је на основу записника са главног претреса од 17.07.2009.г одине утврђено да је заиста на 10-ој страни наведеног записника констатовано да је адвокат ББ, који је иначе главном претресу присуствовао у својству браниоца окривљеног, инсистирао да се у записник унесу речи псовке „јебала те дрва и шумска крађа“ што је су и учинио, а након чега је од стране адвоката ББ затражено изузеће поступајућег судије, а који предлог је касније усвојен решењем председника Општинског суда у Неготину и предмет је додељен у рад другом судији.

Наиме, правилно је првостепени суд утврдио чињенично стање и нашао да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела увреда из члана 170 став 1 КЗ, правилно налазећи да речи упућене приватном тужиоцу по оцени суда представљају изјаву омаловажавања приватног тужиоца и нарушавање његове части, угледа и достојанства не само са аспекта како су исте доживљене од стране приватног тужиоца, већ и само по објективном значењу и схватању друштвене средине, при чему је суд имао у виду да се околност да ли су изјаве или поступци неког лица увредљиви цени објективно по њиховој садржини, начину и околностима под којима се врше као и међусобном односу учиниоца и лица на које се увреда односи, а све полазећи и ценећи према објективним критеријумима и друштвеног вредновања заштите части и угледа, те схватања и обичаја средине где се догађај одиграо.

По правилном налажењу првостепеног суда у конкретном случају приватни тужилац је својим понашањем одмах показао да га је изјава окривљеног увредила будући да је због тога одмах затражио изузеће окривљеног као поступајућег судије, а након тога поднео и приватну кривичну тужбу, при чему је правилно првостепени суд нашао да је такву упућену псовку приватни тужилац доживео као изјаву омаловажавања и нарушавања његовог угледа и достојанства, као и да се за постојање кривичног дела увреде не тражи да је код учиниоца постојала намера омаловажавања, већ само да изјава по свом објективном значењу и схватања друштвене средине представља омаловажавање приватног тужиоца и нарушавање његове части и угледа, а што у конкретном случају по правилној оцени првостепеног суда јесте псовка коју је окривљени као поступајући судија упутио приватном тужиоцу, адвокату у току суђења и по свом објективну значењу и схватању друштвене средине представља изјаву омаловажавања приватног тужиоца и повреде његове части и угледа.

Правилно првостепени суд одбрани окривљеног, у којој је негирао да је извршио наведено дело и да је изговорио наведене речи, није поклонио веру имајући у виду да је на основу записника о главном претресу од 17.07.2009. године управо утврђено да је окривљени наведене речи изговорио, при чему је правилно одбрану окривљеног оценио као неприхватљива с обзиром да је просто несхватљиво и недопустиво да судија у записник уноси нешто што се на суђењу није догодило и да се уносе речи које он или неко од учесника поступка није изговорио, а за који свој став је у образложењу пресуде дао јасне и за овај суд прихватљиве разлоге.

Све изведене доказе током поступка првостепени суд је детаљно интерпретирао, анализирао и ценио у образложењу ожалбене пресуде, при чему је дао јасне, аргументоване и уверљиве разлоге, због чега је одређене доказе прихватио, а одбрану окривљеног није, као и на основу чега је утврдио чињенично стање како је то већ наведено, а које разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Имајући у виду све напред наведено, неосновано се изјављеним жалбама оспорава правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд дао јасне и уверљиве разлоге у образложењу пресуде за свој закључак. При томе, Апелациони суд у Београду ценио је и остале наводе из изјављених жалби, али није нашао да се истима доводе у питање правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела увреде из члана 170 став 1 КЗ, о чему су у ожалбеној пресуди дати довољни и правилни разлози.

Побијајући првостепену пресуду у делу одлуке о казни окривљени наводи да је суд приликом утврђивања висине и врсте казне ценио кривицу, друштвену опасност дела, те друге околности, те да је учинио велику грешку у вези одлучних чињеница јер није навео друге околности, а које су таксативно наведене у члану 54 КЗ-а и исте није образложио, те да је суд као отежавајућу околности узео чињенице које се не могу третирати као отежавајуће околности јер представљају елементе кривичног дела.

Насупрот изнетим жалбеним наводима окривљеног и његовог браниоца, првостепени суд је правилно утврдио све околности које су од значаја за одмеравање казне у смислу члана 54 КЗ-а односно околности које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одбрана, а њена висина правилно одмерена, па је правилно ценио олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног, које је навео на страни 9 образложења ожалбене пресуде, па је окривљеног за извршено кривично дело осудио на новчану казну у износу од 50.000,00 динара, налазећи да је новчана казна са једне стране довољна, али и неопходна као би са њоме у потребној мери утицало на окривљеног да убудуће не врши оваква, а ни друга кривична дела, те како би се истом остварила сврха кажњавања предвиђена чланом 42 КЗ-а, при чему је суд правилно окривљеном није изрекао новчану казну у дневним износима, већ у смислу члана 51 КЗ-а новчану казну у одређеном износу јер није био у могућности да утврди висину дневног износа новчане казне ни на основу слободне процене, а прибављање таквих података знатно би продужило трајање кривичног поступка, при чему је правилно окривљени упозорен да уколико новчану казну не плати у остављеном року од 3 (три) месеца иста ће бити замењена казном затвора тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора.

По налажењу Апелационог суда у Београду овако изречена новчана казна окривљеном нужна је да изрази друштвену осуду за кривично дело, али и довољна за остваре у члану 4 и 42 КЗ-а прописане сврхе изрицања кривичних санкција и сврхе кажњавања, па су стога жалба браниоца и окривљеног оцењене као неосноване.

Правилно је првостепени суд донео одлуку о трошковима и паушалу, на основу одредбе члана 193 и 196 ЗКП-а а коју одлуку је образложио на страни 10 образложења ожалбене пресуде.

Имајући у виду све напред наведено, на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорица Аврамовић     Соња Манојловић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)