Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.04.2011.

Кж1 833/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 833/11
07.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Соње Манојловић, председника већа, Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у кривичном предмету против окр. АА, због кривичног дела из члана 246 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама окривљеног АА и његовог браниоца адв.АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду К.бр.3521/10 од 18.06.2010. године, у јавној седници већа одржаној у смислу члана 375 ЗКП, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца, адв.АБ1 по заменичком пуномоћју, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца, дана 07.04.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адв.АБ, а пресуда Вишег суда у Београду К.бр.3521/10 од 18.06.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр.3521/10 од 18.06.2010. године, окривљени АА оглашен је кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 25.05.2010. године па надаље. Према окривљеном АА изречена је мера безбедности обавезног лечења наркомана која ће се извршити у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи и траје док постоји потреба за лечењем и може трајати најдуже три године. Време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора. На основу члана 246 став 7 Кривичног законика, у вези са чланом 87 Кривичног законика, према окривљеном АА изречена је и мера безбедности одузимања предмета и то: 458,98 грама опојне дроге хероина, мобилног телефона марке „Сони Ериксон“ Е-маил број _ са картицом 066/_ и мобилног телефона марке „ЛГ“ Е-маил број _ са картицом серијског броја _. На основу члана 196 став 4 ЗКП, окривљени АА ослобођен је обавезе да надокнади трошкове кривичног поступка и исти падају на терет буџетских средстава.

Виши суд у Београду је дана 17.01.2011. године донео решење о исправци пресуде Вишег суда у Београду К.бр.3521/10 од 27.10.2010. године, тако што у изреци пресуде у другом ставу, четвртом реду и образложењу у десетом ставу, шестом реду и четрнаестом ставу у трећем реду, уместо „од 25.05.2010. године“ треба да стоји „23.05.2010. године“, док у осталом делу напред наведена пресуда остаје неизмењена.

Против означене пресуде жалбу су изјавили:

-окривљени АА због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати на поновно суђење;

-бранилац окривљеног АА, адв.АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку или ожалбену пресуду преиначи тако што ће окривљеном изрећи блажу казну затвора. Бранилац је такође предложио да се одржи јавна седница на коју ће бити позван окривљени и бранилац.

Апелационо јавно тужилаштво у Београду доставило је поднесак Ктж бр.896/11 од 28.02.2011. године, у коме је предложило да Апелациони суд у Београду одбије жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адв.АБ као неосноване и побијану пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу члана 380 ЗКП, па је по оцени навода и предлога у изјављеним жалбама и предлога Апелационог јавног тужилаштва у Београду из цитираног поднеска, нашао:

Жалбе су неосноване.

У првостепеном поступку нису учињене нити првостепена пресуда садржи оне битне повреде одредаба кривичног поступка а ни повреде кривичног закона на које жалбени суд пази по службеној дужности, у смислу члана 380 ЗКП.

Побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка, окривљени АА у жалби истиче да је током поступка било повређено његово право на одбрану, да је према њему био одређен притвор и да је морао имати браниоца, а да је браниоца само формално имао, односно да његов бранилац није водио рачуна о интересима окривљеног, већ о сопственим интересима. У жалби се даље истиче да је и на претресу дана 27.10.2010. године било повређено његово право на одбрану, да је сам претрес трајао непуних пет минута, да њега нико ништа није питао на претресу и да је био збуњен када је судија наложио да га изведу из суднице и да га врате за петнаестак минута на изрицање пресуде.

Жалбени наводи окривљеног су оцењени као неосновани, јер из списа предмета јасно произилази да је окривљени током целог трајања поступка имао браниоца који је активно учествовао у поступку (присуствовао саслушањима окривљеног, изјављивао жалбе), због чега су жалбени наводи окривљеног да је током поступка повређено његово право на одбрану, оцењени као неосновани. Неосновани су и жалбени наводи окривљеног да је његово право на одбрану повређено и током главног претреса, јер из записника о одржаном главном претресу од дана 27.10.2010. године јасно произилази да је окривљени изнео своју одбрану, као и у претходном делу поступка, без измена и допуна, те да је тужилац прецизирао оптужницу, а да ни бранилац ни окривљени нису тражили рок за изјашњење, те да је у завршној речи окривљени у потпуности прихватио речи свог браниоца наводећи да нема ништа посебно да дода, осим да моли суд да ако је могуће да му помогну у одвикавању од дроге, не само физички и кроз лекове, већ и кроз разговор са стручним лицима.

Бранилац окривљеног АА, адв.АБ, побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка указује да се конкретно ради о битној повреди из тачке 10 члана 368 став 1 ЗКП, односно да се пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама овог законика не може заснивати, тј да је прочитан налаз и мишљење вештака Националног криминалистичко-техничког центра, Одсек у Нишу, од 24.05.2010.године, који је прибављен на незаконит начин, односно да вештачење није наложио истражни судија, сходно одредби члана 238 став 3 ЗКП, према којој одредби органи унутрашњих послова могу одредити вештачење за кривично дело за које је прописана казна затвора до 10 година, а што овде није случај, јер се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора до 12 година.

Жалбени наводи браниоца окривљеног су оцењени као неосновани. Наиме, вештачење у овом предмету је урадила квалификована установа и на налаз и мишљење након извођења тог доказа на главном претресу није било сумњи нити примедби, нити предлога да се обави ново вештачење, па овај суд налази да се не ради о недозвољеном доказу. Наиме, по налажењу овог суда стоји чињеница да је доказ, односно налаз и мишљење вештака Националног криминалистичко-техничког центра, Одсек у Нишу, број 234-725/10 од 24.05.2010. године, на коме се, између осталих доказа заснива судска одлука, прибављен супротно одредби члана 238 став 3 ЗКП, јер се у конкретном случају ради о кривичном делу за које је запрећена казна затвора од 3 до 12 година, дакле, прописана је казна дужа од 10 година, те да је вештачење требало обавити по налогу истражног судије, а не радника органа Министарства унутрашњих послова. Међутим, овај суд налази да се у конкретном случају не ради о апсолутно битној повреди одредаба кривичног поступка, већ о релативно битној повреди која у конкретном случају није од утицаја на правилно пресуђење. Ово стога што је вештачење обављено од стране референтне и стручне установе и на такав налаз и мишљење, након што је прочитан на главном претресу од 27.10.2010. године, није било примедби, нити у је том смислу било предлога за ново вештачење, а што се види из самог записника о одржаном главном претресу. Дакле, на такав налаз којим је утврђено да је супстанца одузета од окривљеног по свом саставу смеша опојне дроге хероина са разблаживачима – кофеином, парацетамолом и фруктозом, није било никаквих примедби у погледу квалитета и стручног мишљења вештака установе, када је у питању квалитет налаза, што је определило овај суд да повреду одредбе члана 238 став 3 ЗКП у конкретном случају не цени као апсолутну, већ као релативну повреду одредаба кривичног поступка која није од утицаја на правилно пресуђење.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца окривљеног којима првострепену пресуду побија због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП. Бранилац у жалби побијајући првостепену пресуду по овом основу истиче да о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде и садржини самих тих исправа, те да се наведена битна повреда огледа у томе што је суд у изречену казну затвора у трајању од 5 (пет) година, окривљеном АА урачунао и време проведено у притвору, али не од 23.05.2010. године, када је окривљени лишен слободе, како стоји у списима, већ од 25.05.2010. године, како то стоји у изреци пресуде, као и у образложењу.

И овај жалбени навод браниоца окривљеног је оцењен као неоснован. Наиме, стоји чињеница да је у изреци пресуде као и у образложењу наведено да се окривљеном урачунава време проведено у притвору од 25.05.2010. године, али је председник већа дана 17.01.2011. године донео решење о исправци побијане пресуде, која је исправљена у делу урачунавања притвора, тако да уместо датума 25.05.2010. године, треба да стоји датум 23.05.2010. године, док је у осталом делу наведена пресуда остала неизмењена. Дакле, наведеним решењем о исправци отклоњена је очигледна омашка, тако да је окривљеном у казну урачунато и време које је провео у притвору од 23.05.2010 године, због чега је и овај жалбени навод браниоца окривљеног оцењен као неоснован.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, окривљени АА у жалби наводи да је пресуда практично заснована на његовом признању у истражном поступку, али да је приликом давања исказа током истражног поступка био у апстинентској кризи и под седативима, тако да је његов говор био конфузан, што је довело до неразумевања и погрешног тумачења изговореног, те да је у пресуди нетачно утврђено да је и раније превозио дрогу ради новчане надокнаде, као и да је тврдња да му деца студирају у Америци, неистинита.

Жалбени наводи окривљеног АА су оцењени као неосновани. Наиме, када су у питању наводи окривљеног у изјављеној жалби да је он током давања одбране пред истражним судијом био у апстинентској кризи, односно да је био под седативима, те да је његово признање самим тим мањкаво, овај суд налази да су изнети наводи неосновани и неприхватљиви, јер према стању у списима предмета окривљени је први пут изведен пред истражног судију 25.05.2010. године, када је искористио своје законско право да се брани ћутањем, након чега му је одређен притвор, да би потом био саслушан тек 16.06.2010. године пред истражним судијом, када је веома детаљно и након обављеног поверљивог разговора са својим браниоцем, изнео одбрану у којој је до детаља објаснио како је набавио хероин, а како је то и утврђено побијаном пресудом, а на конкретно питање судије објаснио је да му се двоје деце налазе на студирању у Сједињеним Америчким Државама, као и да је раније због новчане надокнаде обављао курирске послове везане за превоз дроге, да је разведен и да је у све ово ушао да би експериментисао, иако је знао за запрећену казну, што се види из записника од 16.06.2010. године, који записник је окривљени потписао без примедби, а због чега су и његови супротни жалбени наводи оцењени као неосновани, посебно и зато што је при оваквој својој одбрани, окривљени остао и на главном претресу, што произилази из записника од 27.10.2010. године.

Побијајући првостепену пресуду због одлуке о кривичној санкцији, бранилац у жалби наводи да суд олакшавајућим околностима није дао значај који оне заслужују и да је због тога изрекао престрогу казну, док је жалба окривљеног цењена и у погледу одлуке о кривичној санкцији, у смислу члана 383 ЗКП.

Насупрот наводима у изјављеној жалби, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном, имао у виду све околности из члана 54 Кривичног законика, које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана, а њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног суд је узео у обзир држање током поступка, да је ожењен, да је отац двоје пунолетне деце, док је од отежавајућих околности суд нашао да је раније осуђиван, при чему је имао у виду врсте осуда и протек времена.

Имајући у виду све напред наведене, како олакшавајуће тако и отежавајуће околности, првостепени суд је окривљеног АА огласио кривим и осудио га на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 23.05.2010. године, правилно налазећи, а имајући у виду степен повреде заштићеног добра, те степен кривице окривљеног да ће се изреченом казном затвора у потпуности остварити сврха кажњавања предвиђена одредбом члана 42 Кривичног законика, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 став 2 Кривичног законика.

Првостепени суд је такође правилно, сходно одредби члана 78, 79, 80 и 83 Кривичног законика, окривљеном АА изрекао и меру безбедности обавезног лечења наркомана, која ће се извршити у заводу за извршење казне или у одговарајућој здравственој установи или другој специјализованој установи и трајаће док постоји потреба за лечењем, с тим што не може трајати дуже од три године, при чему се време проведено у установи за лечење урачунава у казну затвора. Наведену меру безбедности првостепени суд је правилно изрекао, имајући у виду налаз и мишљење судског вештака др ВВ, из ког произилази да постоји озбиљна опасност да окривљени почини исто или слично кривично дело, због чега је и предложено суду да му се изрекне мера безбедности обавезног лечења наркомана у одговарајућој здравственој установи.

Првостепени суд је такође правилно тумачећи одредбу члана 246 став 7 Кривичног законика и члана 87 Кривичног законика, окривљеном АА изрекао и меру безбедности одузимање предмета, те је од окривљеног одузета опојна дрога и то 458,98 грама хероина и два мобилна телефона, с обзиром да се ради о предметима који су били намењени извршењу кривичног дела.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци.


Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Александар Багаш Соња Манојловић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)