Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2011.

Кж1 953/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 953/11
Дана 22.03.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са судијским помоћником Браниславом Муњић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 1 и 5 Кривичног законика, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Шапцу К.бр. 227/10 од 09.12.2010. године, у седници већа одржаној дана 22. марта 2011. године, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужилаштва у Београду, донео је

П Р Е С У Д У


УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Шапцу К.бр.227/10 од 09.12.2010. године, у погледу правне квалификације кривичног дела и одлуке о казни, тако што Апелациони суд у Београду, противправне радње окривљеног АА, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, правно квалификује као кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 1 Кривичног законика, и окривљеног АА, применом одредби члана 4, 42, 45, 54, 63 КЗ и члана 356 ЗКП, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 13 (тринаест) година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору, почев од 09.03.2010. године, до упућивања осуђеног у установу за издржавање казне, док се жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, у преосталом делу, и жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, ОДБИЈАЈУ као неосноване, а пресуда Вишег суда у Шапцу К.бр.227/10 од 09.12.2010. године, у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.



О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Шапцу К.бр.227/10 од 09.12.2010. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 1 у вези тачке 5 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору, од 09.03.2010. године, па надаље. Окривљени је обавезан да суду на име трошкова кривичног поступка плати износ од 241.966,00 динара, а на име судског паушала износ од 8.000,00 динара, све у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

-јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, због одлуке о кривичној санкцији, из члана 367 тачка 4 у вези члана 371 став 1 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду Вишег суда у Шапцу, у погледу одлуке о казни, тако што ће окривљеног АА, за кривично дело за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, осудити на казну затвора у дужем временском трајању;

-окривљени АА, из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду Вишег суда у Шапцу, тако што ће окривљеног огласити кривим за кривично дело убиство на мах и изрећи далеко блажу казну, или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно суђење;

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног законика и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду у погледу правне квалификације и одлуке о казни, тако што ће окривљеног АА огласити кривим за кривично дело убиство на мах из члана 115 КЗ и изрећи казну за то дело, уважавајући само олакшавајуће околности, јер отежавајућих околности нема, или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновни поступак и одлучивање, као и да према окривљеном укине притвор и наложи да се исти одмах пусти на слободу.

Апелационо јавно тужилаштво у Београду је, поднеском Ктж.бр.976/2011 од 03.03.2011. године, предложило да Апелациони суд у Београду уважи жалбу јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, изјављену против пресуде Вишег суда у Шапцу К.бр. 227/10 од 09.12.2010. године, и наведену пресуду преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеном АА изрећи казну затвора у дужем временском трајању, а одбити као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ.

Апелациони суд у Београду је у седници већа, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужилаштва у Београду, размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао и у смислу члана 380 ЗКП, па је по оцени навода и предлога у изјављеним жалбама и предлога Апелационог јавног тужилаштва у Београду, из напред цитираног поднеска, нашао:

Жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ су основане у погледу правне квалификације кривичног дела и одлуке о казни, док су жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, у преосталом делу, и жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, неосноване.

Испитујући првостепену пресуду по службеној дужности, у смислу члана 380 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду налази да првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 1, 5, 6 и 8 - 11 Законика о кривичном поступку, у односу на које повреде, поводом изјављене жалбе, другостепени суд првостепену пресуду испитује по службеној дужности.

Супротне жалбене наводе окривљеног и његовог браниоца, да је првостепена пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, да је изрека пресуде нејасна, у супротности са образложењем, да је само образложење пресуде контрадикторно и да нема разлога о одлучним чињеницама, Апелациони суд у Београду оцењује неоснованим, јер је по оцени овога суда, противно наводима у жалбама, пресуда јасна и разумљива, дати су довољни и правилни разлози о свим одлучним чињеницама, пресуда не садржи противречности, ни међусобне, ни у односу на садржину изведених доказа, а првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне и правилне разлоге за своју одлуку.

Ценећи жалбене наводе окривљеног и његовог браниоца, којима се првостепена пресуда побија због погрешно утврђеног чињеничног стања, Апелациони суд у Београду оценио је неоснованим, из разлога што је првостепени суд, приликом доношења побијане пресуде, правилно и потпуно утврдио чињенично стање, када је нашао да је окривљени АА, у току ноћи између 21. и 22. новембра 2009. године, у Шапцу, у аа, дозволио сада покојном ББ да уђе у двориште и одвео га у помоћну кућу, дао му да пије ракију, а потом дозволио да спава у овој кући, па када је сада покојни ББ већ био у алкохолисаном стању и распремио се и легао у кревет, окривљени је отишао у гаражу, одакле је узео мању секиру, вратио се у собу, пришао кревету на којем је лежао сада покојни ББ, не очекујући напад, па је тупим делом секире и оштрицом секире сада покојном ББ задао више удараца у пределу главе и леђа, како би тиме истог лишио живота, тако што је наведеним ударцима сада покојном ББ нанео тешке телесне повреде опасне по живот, у виду оштећења важних можданих центара и искрварења из пресечених крвних судова врата и главе, услед којих је дошло до наступања смрти, да би након тога леш сада покојног ББ умотао у постељину, ставио у пртљажник возила и одвезао до језера тзв. „Табановачка шљункара“, где је леш бацио у воду, како би прикрио извршење кривичног дела, а потом уништио предмете и трагове кривичног дела, тако што је бацио секиру којом је дело извршено, исекао и спалио кревет на коме је лежао сада покојни Златко ББ у моменту лишења живота, опрао трагове крви у помоћној кући и аутомобилу и спалио гардеробу у којој је сада покојни ББ код њега дошао, при чему је био свестан свог дела и његове забрањености, па је извршење кривичног дела хтео.

Утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно засновао, првенствено на одбрани окривљеног датој у предкривичном поступку, у којој је окривљени пред радницима полиције детаљно описао радње које је критичном приликом предузео, начин лишења живота сада покојног ББ, средстава која је употребио, као и накнадно поступање са лешом и траговима кривичног дела. Оваква одбрана окривљеног сагласна је са налазом и мишљењем судског вештака, специјалисте судске медицине др.ВВ, као и са обдукционим записником у погледу начина настанка повреда и употребљеног оруђа. Такође, оваква одбрана окривљеног сагласна је и са пронађеним материјалним траговима који су констатовани у записнику о увиђају и криминалистичко-техничкој документацији и то траговима крви сада покојног ББ у соби и у пртљажнику путничког возила, проналаску тела у „Табановачкој шљункари“, као и одећи у којој се налазио сада покојни ББ, а што је потврђено и вештачењем биолошких трагова ДНК анализом појединих материјалних трагова од стране Биолошког факултета у Београду.

Правилно је првостепени суд на основу одбране окривљеног, као и на основу исказа сведока ГГ, ДД, ЂЂ ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ, утврдио да су окривљени АА и његова породица имали проблема са сада покојним ББ, који их је често узнемиравао и од њих тражио новац. По налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд исказима наведених сведока поклонио веру, јер су исти у погледу односа сада покојног ББ са окривљеним и његовом породицом, дали логичне и међусобно сагласне исказе, при чему су се наведени сведоци изјашњавали о својим сазнањима која су имали, или непосредно, или од самог окривљеног, а која се односе на узнемиравање и претње од стране сада покојног ББ, при чему ови сведоци имају сазнања о појединачним догађајима, а њихови искази о агресивном и узнемиравајућем односу сада покојног ББ су међусобно сагласни, па их је стога првострепени суд правилно прихватио као објективне. Одбрана окривљеног у наведеном делу, као и искази напред наведених сведока, поткрепљени су и писменим доказима изведеним током поступка и то извештајем прекршајног суда Шабац, из којег се види да је против сада покојног ББ вођено неколико прекршајних поступака, због прекршаја из области Закона о јавном реду и миру, између осталог и један поступак у коме се појављује и окривљени АА, што и по ставу овога суда, како то правилно налази првостепени суд, указује на постојање међусобног конфликта између ових лица, а што је такође утврђено и из исказа сведока СС, који је као адвокат заступао сада покојног ББ у оставинском поступку, у коме је као непосредни учесник била и супруга окривљеног АА, ЗЗ, који исказ је првостепени суд правилно ценио као логичан и објективан, и сагласан са доказима који се односе на личност и раније понашање покојног ББ, правилно прихватајући исказ овог сведока у потпуности као објективан.

По налажењу Апелационог суда у Београду правилно је првостепени суд закључио када није прихватио одбрану окривљеног дату на главном претресу, у којој је навео да је потпуно изгубио разум и да се ничега не сећа, као и да је у својој одбрани датој у предкривичном поступку само потврђивао оно што су га радници полиције питали, будући да је оваква његова одбрана у супротности са изјашњењем судског вештака психијатра др.ВВ1, из кога је правилно првостепени суд утврдио да тотално несећање критичног догађаја није карактеристично, посебно из разлога што код окривљеног нису констатоване психопатолошке појаве које би евентуално могле бити узрок несећања, док је окривљени свој исказ пред полицијом дао у присуству браниоца, при чему је записник о саслушању својеручно потписао, па је стога, и по налажењу Апелационог суда у Београду, како то правилно закључује првостепени суд, окривљени овако измењеном одбраном настојао да умањи своју кривицу, због чега првостепени суд правилно његову одбрану у наведеном делу није прихватио.

Такође, правилан је закључак првостепеног суда да не прихвати одбрану окривљеног у делу у коме је исти навео да је сада покојни ББ боловао од хепатитиса Ц, будући да о тој чињеници нико од испитаних сведока није имао сазнања, а исто није евидентирано ни у медицинској документацији за сада покојног ББ, нити у служби психијатрије Опште болнице у Шапцу, Специјалној затворској болници у Београду и КПЗ Шабац, тј. у установама где се оштећени ББ налазио и где му је пружана медицинска помоћ.

Правилно је првостепени суд прихватио исказ сведока СС1, да је сада покојни ББ боравио код њега када је, дана 20.11.2009. године, изашао из затвора, да је код њега био све до следећег дана око 18,30 часова, када је саопштио да иде да види нешто у вези стана, а да је након тога у току ноћи дошао код овог сведока, видно пијан и тражио од њега цигаре и рекао му да се помирио са окривљеним АА, а затим да је отишао назад код окривљеног. Правилан је закључак првостепеног суда да исказ овог сведока прихвати као објективан и логичан, будући да овај сведок није имао никакав интерес у овом поступку, а његов исказ у сагласности је са исказом сведока СС2 који је потврдио да му је СС1 све то следећег дана на исти начин испричао.

Апелациони суд у Београду је у потпуности прихватио став првостепеног суда у погледу одбране окривљеног и оцене свих изведених доказа и то исказа саслушаних сведока и оцене осталих изведених доказа, будући да је првостепени суд за такав свој став дао јасне, недвосмислене и за Апелациони суд у Београду у свему прихватљиве разлоге, и на тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио кривични закон, када је нашао да су се у радњама окривљеног АА стекла сва битна обележја кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 1 Кривичног законика.

Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да је окривљени критичном приликом поступао на подмукао начин, будући да је оштећеног ББ лишио живота прикривено, под околностима када оштећени не очекује да ће бити лишен живота, а чињеницу да оштећени ББ није очекивао да ће бити лишен живота и да се није осећао угроженим, потврђује управо то што је оштећени ББ отишао у собу, распремио се и легао у кревет, не осећајући никакав страх, нити угроженост од присуства окривљеног, а што потврђује и налаз вештака судске медицине др.ВВ, да код сада покојног ББ нису констатоване повреде које би се могле означити као одбрамбене. При том је окривљени критичном приликом био свестан чињенице да је сада покојни ББ отишао у собу и легао у кревет, па се стога није могао осећати угроженим, већ је злоупотребио поверење и сачекао да се сада покојни ББ распреми и легне, а након тога дошао у собу и секиром га лишио живота. Дакле, у конкретном случају, доминантна околност јесте управо злоупотреба поверења, јер је окривљени критичном приликом био свестан да сада покојни ББ не очекује напад и да се у таквим околностима осећа сигурним, па је управо искористио такве околности да би га лишио живота. Стога су супротни жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца, да окривљени сада покојног ББ није лишио на подмукао начин, оцењени као неосновани.

Такође, жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца, када је у питању психички однос окривљеног према предузетим кривичноправним радњама, оцењени су као неосновани. Наиме, чланом 22 КЗ, ставом 1 прописано је да кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено, док је ставом 2 истог члана прописано да је кривично дело учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико закон то изричито предвиђа. Чланом 23 КЗ, ставом 1 прописано је да није кривично дело оно дело које је учињено у стању неурачунљивости, ставом 2 истог члана прописано је да неурачунљив онај учинилац који није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености, док је ставом 3 истог члана прописано да учиниоцу кривичног дела чија је способност да схвати значај свог дела или способност да управља својим поступцима била битно смањена услед неког стања из става 2 овог члана (битно смањена урачунљивост), може се ублажити казна.

Дакле, по налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд, ценећи изведене доказе, а првенствено налаз и мишљење комисије лекара Специјалне затворске болнице у Београду, утврдио да је код окривљеног АА постојало стање континуиране емоционалне напетости, као и осећање бојазни и стрепње за телесни интегритет чланова породице, која емоционална напетост је осцилирала у свом интензитету, а критичном приликом након вербалног конфликта код окривљеног је дошло до наглог пораста већ присутне емоционалне напетости, чији психолошки садржај чини афекат беса средњег интензитета, који је код окривљеног компромитовао психичке функције, како сазнајно-интелектуалне, тако и вољно-нагонске, и то тако да су му способности схватања значаја дела, као и могућности управљања поступцима у критичном тренутку биле смањене до степена битног, али не и битно. Стога је правилан закључак првостепеног суда да је окривљени био у могућности да управља својим поступцима и да је код окривљеног постојала свест и воља да искористи околност што је сада покојни ББ легао у кревет и није могао очекивати напад, правилно налазећи да је окривљени критичном приликом поступао у стању урачунљивости, с обзиром да повишен ниво беса у конкретном случају код окривљеног није утицао на постојање његове свести и воље, при чему стање смањене урачунљивости не искључује његову кривицу, али је она у конкретном случају дошла до изражаја приликом одмеравања казне.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано се жалбама окривљеног и његовог браниоца истиче да је доношењем првостепене пресуде, првостепени суд погрешно применио Кривични законик, када је нашао да су се у радњама окривљеног АА стекла сва битна обележја кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 1 у вези тачке 5 КЗ.

Наиме, неспорно је током поступка утврђено да су је супруга окривљеног АА, ЗЗ, имала нерешене имовинско-правне односе са оштећеним сада покојним ББ, поводом расправљања заоставштине иза смрти родитеља оштећеног – оца ОО1 и мајке ОО2. Међутим, по уверењу овога суда, одлуку о лишењу живота оштећеног, окривљени је формирао управо у тренутку када је дошао у сукоб са оштећеним, а што произлази из судско-психијатријског вештачења од стране вештака Специјалне затворске болнице у Београду, из кога је утврђено да је код окривљеног постојало стање континуиране емоционалне напетости, које је услед вербалног конфликта нагло порасло, па је, користећи ситуацију када је покојни ББ легао да спава, не очекујући било какву, чак ни непријатност, злоупотребио то поверење и, да покојни ББ незна, отишао у гаражу и узео мању секиру, а затим се вратио у собу и пришао кревету, значи потајно и по уверењу овога суда свестан да злоупотребљава поверење сада покојног ББ, истог лишио живота на начин наведен у изреци првостепене пресуде. Стога је у конкретном случају очигледно да је окривљени АА на подмукао начин лишио живота покојног ББ, који начин у конкретном случају представља квалификаторну околност предметног кривичног дела.

Када је у питању користољубље, по налажењу Апелационог суда у Београду, у контексту односа између окривљеног и његове породице, са једне стране, и покојног ББ, са друге стране, исто може евентуално представљати мотив који је постојао код окривљеног, а што не представља битно обележје кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 1 Кривичног законика, за које је окривљени АА оглашен кривим. Апелациони суд у Београду налази да ни један доказ изведен током поступка не указује да је окривљени лишио живота покојног ББ ради прибављања било какве користи за себе или другога, па је, уз правилну примену закона, преиначио првостепену пресуду у погледу правне оцене радњи окривљеног, како је то наведено у изреци ове пресуде. Ово тим пре када се има у виду да је окривљени ААА, сада покојном ББ, док се исти налазио у затвору, помагао тако што му је доносио новац, одевне предмете и цигарете, а по изласку из затвора му такође давао новац и пронашао стан за који је плаћао закупнину и све рачуне, што произлази како из одбране окривљеног, коју је суд прихватио, тако и из исказа свих саслушаних сведока, којима је суд поклонио веру.

По налажењу Апелационог суд у Београду, основано се жалбама окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ оспорава првостепена пресуда у делу одлуке о казни.

Наиме, првостепени суд је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио његове породичне прилике, односно чињеницу да је ожењен човек, отац двоје деце, од којих је једно малолетно, да је од своје зараде издржавао породицу, чињеницу да до сада није чинио кривична дела и да није осуђиван, а такође је као олакшавајућу околност на страни окривљеног ценио и стање смањене урачунљивости окривљеног у тренутку извршења кривичног дела, које се огледало кроз повишену емоционалну напетост, са афектом беса средњег интензитета, што је било проузроковано понашањем сада покојног ББ, док је као отежавајућу околност на страни окривљеног, суд ценио јачину угрожавања заштићеног добра, упорност коју је окривљени исказао тиме што је сада покојном ББ нанео најмање осам удараца секиром, као и држање окривљеног после учињеног кривичног дела, односно низ међусобно повезаних радњи које су биле усмерене на уклањање тела и уништавање трагова и предмета кривичног дела.

Међутим, првостепени суд је као отежавајућу околност на страни окривљеног ценио да је окривљени својим радњама остварио два квалификаторна елемента кривичног дела и то користољубље и подмуклост, налазећи да оваква кумулација квалификаторних елемената представља повећан степен угрожавања заштићеног добра, па како је Апелациони суд у Београду нашао да је окривљени предметно кривично дело извршио на подмукао начин, док је користољубље као квалификаторни елемент кривичног дела отклонио, то је, уважавањем жалби окривљеног и његовог браниоца, овај суд првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о казни, тако што је окривљеног АА, за кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 1 Кривичног законика, применом одредби члана 4, 42, 45, 54 и 63 КЗ и члана 365 ЗКП, осудио на казну затвора у трајању од 13 (тринаест) година, у коју му је урачунао време проведено у притвору, налазећи да је овако изречена казна нужна и довољна мера кривичноправне заштите, и да ће се једино ефективном казном затвора, у наведеном трајању, у довољној мери утицати на окривљеног да убудуће не врши кривична дела, чиме ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 Кривичног законика, ценећи при том степен кривице окривљеног, побуде из којих је дело учињено, јачину повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, као и личност окривљеног.

Стога су супротни жалбени наводи јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Шапцу, да су приликом одмеравања казне, прецењене олакшавајуће околности на страни окривљеног и да га је требало осудити на казну затвора у дужем временском трајању, оцењени као неосновани, а тужилац у жалби није навео ни једну околност која није цењена од стране првостепеног суда, а која би довела до строжијег кажњавања окривљеног.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде, применом одредби члана 388 и 391 став 1 Законика о кривичном поступку.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА Бранислава Муњић, с.р. Соња Манојловић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)