Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.01.2019.

Кж1 По1 12/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 12/18
14.01.2019. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија: Милимира Лукића, председника већа, Наде Зец, Бојане Пауновић, мр Сретка Јанковића и Мирјане Поповић, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Кристине Вуковић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези са ставом 2 Кривичног законика и др, одлучујући о жалби бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.187/16 од 14.03.2018. године, након одржане седнице већа, у одсуству уредно обавештеног Тужилаштва за организовани криминал, а у присуству окривљеног АА и браниоца адвоката АБ1, након већања и гласања дана 14.01.2019. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА се жалба бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, па се ДЕЛИМИЧНО УКИДА пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.187/16 од 14.03.2018. године у ставу I и II изреке и списи предмета у том делу враћају првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.187/16 од 14.03.2018. године окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези са ставом 2 Кривичног законика и кривичног дела преваре из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 у вези са чланом 61 Кривичног законика, па му је суд претходно утврдио појединачне казне затвора и то за кривично дело из члана 346 став 4 у вези са ставом 2 Кривичног законика казну затвора у трајању од 2 (две) године, а за продужено кривично дело из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 у вези са чланом 61 Кривичног законика казну затвора у трајању од 3 (три) године и новчану казну у износу од 5.000.000,00 динара. Првостепени суд је затим окривљеног АА применом одредбе члана 60 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци и новчану казну у износу од 5.000.000,00 динара коју је окривљени дужан да плати у року од три месеца од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Применом одредби члана 63 став 1 Кривичног законика окривљеном је у изречену јединствену казну затвора урачунато и време проведено у притвору по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебног одељења Кпп.По1.бр.32/16 од 25.10.2016. године који му се рачуна од 24.10.2016. године када је лишен слободе до 21.03.2017. године када му је притвор укинут. На основу одредбе члана 51 Кривичног законика одређено је да уколико окривљени не плати новчану казну у наведеном року суд ће је заменити казном затвора тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци, а ако је изречена новчана казна у износу већем од 700.000,00 динара казна затвора не може бити дужа од једне године. Применом одредби члана 258 став 4 ЗКП овлашћена лица предузећа “АА” д.о.о, “АА1” д.о.о. и “АА2” д.о.о. су за остваривање имовинскоправног захтева упућени на парницу. Истом пресудом, применом одредбе члана 91 и 92 Кривичног законика одлучено је да се од окривљеног одузме имовинска корист прибављена извршењем кривичних дела па је окривљени АА обавезан да на рачун буџета Републике Србије уплати износ од 15.854.987,40 динара у року од 15 дана од дана достављања правноснажне пресуде. Применом одредбе члана 264 став 1 и 3 у вези са чланом 261 ЗКП обавезан је окривљени да накнади трошкове кривичног поступка у износу од 17.500,00 динара на име трошкова ДНК вештачења, као и да плати трошкове судског паушала у износу од 50.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Истом пресудом, применом одредбе члана 422 тачка 1 ЗКП према окривљеном АА3 одбијена је оптужба да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези са ставом 2 Кривичног законика и кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 у вези са чланом 61 Кривичног законика. Применом одредби члана 258 став 3 ЗКП овлашћена лица предузећа “АА” д.о.о, “АА1” д.о.о. и “АА2” д.о.о. за остваривање имовинскоправног захтева су упућени на парницу а применом одредбе члана 265 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка у овом делу падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено су жалбу изјавили браниоци окривљеног АА, адвокат АА и адвокат АБ1, из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд донесе решење којим се укида пресуда Вишег суда у Београду и предмет враћа првостeпеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Тужилаштво за организовани криминал је поднеском Ктж.19/18 од 20.06.2018.године, предложило да Апелациoни суд у Београду, Посебно одељење одбије као неосновану жалбу бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, а да се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.187/16 од 14.03.2018. године потврди.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал је одржао седницу већа у одсуству уредно обавештеног Тужиоца за организовани криминал, а у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ1, на којој је размотрио списе, испитао побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, имао у виду жалбене наводе и предлоге и предлог Тужилаштва за организовани криминал, нашао:

Жалба је основана.

Основано се у изјављеној жалби бранилаца окривљеног АА истиче да је ожалбена пресуда, у делу одлуке о имовинско правном захтеву и мери одузимања имовинске користи, донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП с обзиром да је изрека ожалбене пресуде у ставу I и II изреке неразумљива, разлози пресуде противречни изреци, а дати разлози о чињеницама који су предмет доказивања нејасни и противречни, због чега није могуће испитати законитост и правилност ожалбене пресуде.

Изреком ожалбене пресуде утврђено је да је окривљени АА, свестан забрањености својих радњи чије је извршење хтео, по претходном договору са окривљенима АА1 и АА2, против којих је кривични поступак правноснажно окончан, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, контактирао власнике овлашћених мењачница, којом приликом се представљао као Јован, довео их у заблуду лажно приказујући да ће му дана 17.09.2015.године бити исплаћен динарски износ на име кредита, договорио размену динара за евре и предложио да се из безбедносних разлога трансакције обаве у експозитурама банака, са циљем придобијања поверења власника мењачница и запослених у мењачницама, на шта су они пристали, па је тако дана 17.09.2015.године обавио три размене новца са запосленима у мењачницама “АА” д.о.о., “АА1” д.о.о. И “АА2” д.о.о., да би дана 18.09.2015.године са власницима наведених мењачница уговорио нове трансакције о куповини девизних средстава само сада у много већем износу и тиме власнике мењачница навео да му на штету своје имовине исплате укупно 395.755,00 евра или 47.564.962,30 динара, на тај начин што је по претходном договору са окривљенима АА1 и АА2, у циљу остварења плана организоване криминалне групе формирао свежњеве новчаница, на начин како се пакује новац у банкама приликом исплате већих новчаних износа, како би оштећене довео у заблуду да се ради о такозваним “коцкама” са оригиналним новчаницама, тако што је на врху и дну свежња ставио по једну оригиналну новчаницу, док је у средину ставио одштампани папир у боји апоена који се налазио на лицу и наличју, а чије су ивице одштампане тако да имитирају дизајн оригинала, чију припрему је претходно осмислио, а затим и штампање организовао и платио, а потом је заједно са осуђенима АА1 и АА2 наведене свежњеве вакумирао у најлонске кесе, као и претходног дана и спаковао у три торбе у износима које је дана 18.09.2015.године договорио са власницима мењачница (са менаџером мењачнице “АА2” СС договорио куповину 116.425,00 евра; са менаџером мењачнице “АА1" СС1 договорио куповину 137.330,00 евра; са радником мењачнице “АА” договорио куповину 142.000,00 ера), које трансакције су обављене дана 18.09.2015.године на начин како је то ближе описано у изреци пресуде.

Разматрајући жалбене наводе браниоца, овај суд је имао у виду да у образложењу ожалбене пресуде на страни 60 првостепени суд наводи да је током поступка утврђен укупан износ за који су сва предузећа оштећена, тј.наведена да на штету своје имовине исплате, односно да је укупан износ новца коју је прибавила организована криминална група 395.755 евра или 47.564.962,30 динара, а што је уједно и имовинска корист коју су за себе прибавили припадници организоване криминалне групе и то окривљени АА и осуђени АА1 и АА2. Истовремено првостепени суд изреком пресуде утврђује да је окривљени АА са менаџером мењачнице “АА2” СС договорио куповину 116.425 евра, са менаџером мењачнице “АА1” СС1 договорио куповину 137.330 евра, као и да је са радником мењачнице “Авађо” договорио куповину 142.000 еура.

Код таквог утврђења првостепеног суда, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал, остало је нејасно из којих разлога је првотепени суд применио одредбу члана 258 став 4 Законика о кривичном поступку, према којој суд оштећеног са имовинско правним захтевом упућује на парницу само у случају ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење. У противном, суд је дужан да, када утврди висину штете, оштећеном који је поставио имовинско правни захтев, тај захтев и досуди, односно није на диспозицији суда да ли ће оштећеном досудити постављени имовинско правни захтев или ће оштећеног упутити на парницу, већ је у обавези да том захтеву удовољи, уколико је утврдио висину штете.

На овај начин, првостепени суд је учинио битну повреду одредаба кривичног поступка, с обзиром на то да је изрека ожалбене пресуде неразумљива и противречна сама себи и истовремено је противречна разлозима који су дати у образложењу пресуде, имајући у виду да првостепени суд утврђује тачан износ новца који је свако од оштећених предузећа на штету своје имовине исплатило, а истовремено оштећене упућује на парницу, наводећи да подаци изнети у овом поступку нису пружили довољно основа да суд о њима одлучи, те да би тачно утврђивање имовинско правних захтева, водило само одуговлачењу овог кривичног поступка, а што, према ставу овог суда, једно друго искључује. Када се има у виду да је првостепени суд у изреци и разлозима навео да је утврдио тачан износ новца за који су оштећене мењачнице “АА2”, “Авађо” и “АА1”, онда се не може прихватити закључивање да подаци из списа не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење у погледу имовинско-правног захтева.

Надаље, првостепени суд је применио и одредбе члана 91 и 92 Кривичног законика и обавезао окривљеног АА да на име прибављене имовинске користи стечене извршењем кривичног дела плати износ од 15.854.987,40 динара, наводећи на страни 69 у другом пасусу да је несумњиво утврђено да је извршењем наведеног кривичног дела окривљени прибавио противправну имовинску корист у наведеном износу.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал, основано се изјављеном жалбом бранилаца окривљеног АА указује да је изрека ожалбене пресуде и у овом делу неразумљива. Наиме, првостепени суд у образложењу ожалбене пресуде на страни 60 наводи да је током поступка утврђено да је укупан износ новца коју је прибавила организована криминална група, односно укупан износ за који су сва оштећена предузећа наведена да на штету своје имовине исплате новац 395.755,00 еура или 47.564.962,30 динара, а што је уједно и имовинска корист коју су за себе прибавили припадници организоване криминалне групе и то окривљени АА и осуђени АА1 и АА2. Имајући у виду наведено, првостепени суд у образложењу ожалбене пресуде за овакву своју одлуку није дао било какве разлоге.

Првостепени суд је био у обавези да да јасне разлоге у погледу тога на који начин је утврдио висину имовинске користи од 15.854.987,40 динара, на који износ је окривљеног АА обавезао да на основу члана 91 и 92 Кривичног законика уплати у корист буџета Републике Србије. Насупрот томе, првостепени суд у образложењу ожалбене пресуде за овакву своју одлуку није уопште дао разлоге, осим законске формулације и позивања на одредбе закона, а на шта се основано жалбом бранилаца окривљеног указује, због чега другостепени суд и није био у могућности да испита ожалбену пресуду у том делу.

Истовремено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал указује првостепеном суду да уколико постоји лице које је непосредно оштећено кривичним делом, а у конкретном случају би то била предузећа “АА”, “АА1” и “АА2”, њихови интереси имају предност у односу на меру одузимања имовинске користи стечене кривичним делом. У том случају није могуће истовремено одузимање имовинске користи, применом члана 91 и 92 КЗ, односно мера одузимања имовинске користи је, у односу на захтев оштећеног, супсидијарног карактера. Осим тога одредба члана 93 КЗ експлицитно прописује да ако је у кривичном поступку усвојен имовинскоправни захтев оштећеног, суд ће изрећи одузимање имовинске користи само уколико она прелази досуђени имовинскоправни захтев оштећеног у том износу.

Имајући у виду све напред изнето, Апелациони суд у Београду Посебно одељење за организовани криминал налази да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП ЗКП-а, на коју се основано жалбом бранилаца окривљеног АА адвоката АБ и АБ1 указује, због чега је усвојио жалбу, побијану пресуду укинуо у ставу I и II изреке и предмет у том делу вратио првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити битну повреду одредаба кривичног поступка, на коју је овим решењем указано, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку, за коју ће дати јасне и убедљиве разлоге.

На основу свега наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 458 став 3 Законика о кривичном поступку, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар        Председник већа-судија
Кристина Вуковић,с.р.      Милимир Лукић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)