Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.10.2014.

Кж1 По1 18/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 18/14
Дана 10.10.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић и Наде Зец, чланова већа, са вишим судијским сарадником Игором Рмандићем, као записничарем, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела давања лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал Кто.бр. 18/14 од 02.07.2014. године, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 45/14 од 17.06.2014. године, у седници већа одржаној у присуству вишег тужилачког сарадника Тужиоца за организовани криминал Саше Милића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, донео је већином гласова, дана 10.октобра 2014. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована, жалба Тужиоца за организовани криминал Кто.бр. 18/14 од 02.07.2014. године, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 45/2014 од 17.06.2014. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 45/14 од 17.06.2014. године, на основу одредби члана 423 тачка 2 ЗКП, окривљени АА се ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

На основу члана 265 став 1 ЗКП, трошкови кривичног поступка у ослобађајућем делу падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал Кто.бр. 18/14 од 02.07.2014. године и то због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 тачка 1 у вези са чланом 438 став 2 тачка 2 ЗКП, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 тачка 3 у вези са чланом 440 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Тужиоца за организовани криминал, укине пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 45/14 од 17.06.2014. године и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал благовремено је поднео бранилац окривљеног АА адвокат АБ са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Тужилаштво за организовани криминал је у свом поднеску Ктж.бр. 20/14 од 22.07.2014. године предложило да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Тужиоца за организовани криминал, укине пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 45/14 од 17.06.2014. године и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење.

Разматрајући списе предмета и побијану пресуду, а по оцени навода изјављених у жалби и одговору на жалбу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење у седници већа одржаној дана 10.10.2014. године, у смислу одредбе члана 448 ЗКП-а, а у присуству вишег тужилачког сарадника Саше Минића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АА, је нашао:

-Жалба тужиоца за организовани криминал је неоснована.

Побијајући првостепену пресуду Тужилац за организовани криминал у својој жалби указује, да је првостепени суд у побијаној пресуди извео три погрешна закључка и то први, да су пресуде којима су осуђени ББ, ББ1 и ББ2 оглашени кривим што су продали жестока пића окривљеном АА, донете на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, други погрешан закључак да је признање осуђених да је окривљени АА куповао жестока алкохолна пића од "АА" неистинито, и трећи погрешан закључак, да је тачан исказ окривљеног АА дат у истражном поступку који се водио против ових осуђених, да никога од осуђених не познаје и да од њих и од фирме није куповао ма какав жестоки алкохол. Оспоравајући првостепену пресуду, Тужилац за организовани криминал у својој жалби такође указује да је закључак првостепеног суда да окривљени АА није куповао алкохолна пића од ББ, ББ1 и ББ2, јер за тако нешто не постоји нити један доказ изведен у току главног претреса, погрешан, те да је последица погрешно утврђеног чињеничног стања.

У прилог оваквом ставу, Тужилац за организовани криминал указује, да је на страни 5 побијане пресуде наведено да је у доказном поступку суд извршио увид и у истражни спис Ки.По1 бр. 309/10 који је саставни део предмета Посебног одељења Вишег суда у Београду број К.По1 25/11 те да су докази да је окривљени АА куповао алкохолна пића, наведени на странама 76 и 77 истражног списа, Ки.По1 бр. 309/10, а у којим списима се налази и материјал добијен пријемном мера надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникације који је настао на основу наредби истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду. Тужилац у својој жалби наводи да се на странама 1171 и 1211 регистратора истражног списа Ки.По1 бр. 309/10 налазе транскрипти 32 обављена разговора и СМС порука из којих се може закључити да је окривљени АА куповао алкохолна пића и да познаје осуђеног ББ1 и да у појединим разговорима окривљени АА директно уговара количину и начин испоруке жестоког алкохолног пића. Тужилац се у својој жалби позива на налазе вештака Градског завода за вештачење од 16.03.2010. године као и на записник о саслушању осумњиченог ББ1 од 19.09.2010. године, а који докази су такође изведени у предмету Ки.По1 бр. 309/10, а о чему се првостепени суд не изјашњава.

Закључак је жалбених навода Тужиоца за организовани криминал свестраном анализом наведених доказа несумњиво произилази, да је окривљени АА у предмету Ки.По1 бр. 309/10, а у ком су се утврђивале чињенице продаје жестоког алкохолног пића од стране “АА”, у ком поступку је био сведок дао објективно неистинит исказ који није био у складу са стварношћу и животним догађајем у коме је сам учествовао, а докази за то се налазе у списима предмета Ки.По1 бр. 309/10 у које је првостепени суд извршио увид на главном претресу, и извео као доказ, а ово тим пре што је по ставу Тужиоца за организовани криминал, пресуда донета на основу споразума о признању кривице, иста по свом квалитету и по својим обавезама у односу на сваку пресуду која је донета после контрадикторног поступка, те су правне чињенице утврђене у њој правно релевантне за правни саобраћај.

Насупрот оваквим жалбеним наводима, веће Апелационог суда у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд ценећи све изведене доказе у току првостепеног поступка, како посебно тако и у њиховој међусобној повезаности, правилно закључио да у конкретном случају нема доказа да је окривљени АА извршио кривично дело давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, због чега га је на основу одредби члана 423 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе.

Наиме, окривљеном АА се ставља на терет да је дана 21.12.2010. године у Београду у улици Устаничкој број 29, као сведок, дао лажни исказ пред судом у кривичном поступку, свестан забрањености давања лажног исказа чије је казивање и хтео, и то тако што је по том истражном поступку који се водио против окривљеног ББ, ББ1 и ББ2 пред Вишим судом у Београду, Посебно одељење, под службеним бројем Ки.По1 бр. 309/10, где је на почетку давања исказа упозорен у смислу одредбе члана 102 став 2 и члана 100 Законика о кривичном поступку, иако је био свестан да је његов исказ лажан, у односу на тврдње које износи пред судом објективно одговарају стању онога на шта се његов исказ односи, дао исказ где је изјавио “да никог од окривљених не познаје и да није од њих или од наведених фирми у другој половини 2009. године и у првој половини 2010. године куповао ма какав жестоки алкохол”, а наведени исказ је у потпуној супротности са битним чињеницама утврђеним у правноснажној пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр.83/11 од 06.12.2011. године, К.По1 бр. 84/11 од 06.12.2011. године и К.По1 бр. 87/11 од 06.12.2011. године, којом је завршен кривични поступак који се водио против окривљених ББ, ББ1 и ББ2, у којима је утврђено да су окривљени ББ, ББ1 и ББ2 у периоду од 03.02.2010. године па до 08.04.2010. године продали 4.200 литара разног жестоког алкохолног пића произведеног у "АА", у паковању од 1 литре са залепљеном акцизном маркицом, купцу “АА1”, власништво АА.

Полазећи од чињенице да је окривљеном АА стављено на терет извршење кривичног дела давање лажног исказа из чл. 355. ст. 3 у вези са ставом један, тј. да се окривљеном ставља на терет да је извршио кривично дело давањем лажног исказа у кривичном поступку и то тако што је дао лажни исказ који је у потпуној супротности са битним чињеницама утврђеним у правноснажној пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр.83/11 од 06.12.2011. године, К.По1 бр. 84/11 од 06.12.2011. године и К.По1 бр. 87/11 од 06.12.2011. године, првостепени суд је сходно начелу контрадикторности, изводио доказе како би могао да утврди да ли такав исказ окривљеног по својој садржини не одговара стварности, односно да ли је исти у супротности са чињеничним стањем, утврђеним у наведеним пресудама.

У циљу утврђивања чињеничног стања у овој кривично правној ствари првостепени суд је саслушао окривљеног АА, који је изјавио да не признаје извршење кривичног дела, те да у поступку у предмету Ки.По1 бр. 309/10, ништа није лагао и да све што је рекао истражном судији представља истину, при томе наводећи је да предузеће “АА1” чији је био власник и директор, отуђио дана 26.05.2008. године, за шта је као доказ приложио оверен у суду, извод из Агенције за привредне регистре о промени власника у предузећу “АА1” и уговор о преносу удела и иступању из Друштва са ограниченом одговорношћу који је закључен дана 04.04.2008. године, између АА и СС. Окривљени такође наводи да се након отуђења предузеће “АА1”, није интересовао шта се дешава са тим предузећем и чиме се оно бави, нити је био упознат са пословањем тог предузећа.

Из наведеног уговора о преносу удела и иступању из Друштва са ограниченом одговорношћу “АА1” који је закључен дана 04.04.2008. године, између АА и СС, који је првостепени суд извео као доказ, утврђује се да су се уговорне стране сагласиле да привредно друштво Предузеће за унутрашњу и спољну трговину “АА1”, основано одлуком о оснивању Друштва са ограниченом одговорношћу од 21.03.2002. године, уписано у регистар код тадашњег Привредног суда у Београду, регистарски уложак аа буде пренето стицаоцу даном закључења тог уговора, те да из друштва иступа оснивач – члан АА, а истовремено друштву приступа СС као нови оснивач – члан постаје и директор друштва. Такође уговором је предвиђено да стицалац удела постаје оснивач – члан друштва даном закључења овог уговора са свим правима и обавезама, тако да је преносилац удела ослобођен било какве даље одговорности по основу пословања друштва. Уговор о преносу удела и иступању из Друштва са ограниченом одговорношћу “АА1” је оверен пред Општинским судом у Ваљеву под Ов.бр.6738/08.

Правилан је закључак првостепеног суда када прихвата горе наведене доказе, тим пре јер је исказом сведока СС у потпуности потврђена чињеница да је фирма “АА1” преузета од АА након чега је пререгистрована на сведока - СС још 2008. године, будући да је овај исказ у потпуној сагласности са материјалним доказима – уговором о вредности удела и иступању из Друштва са ограниченом одговорношћу, као и решењем Агенције за привредне регистре, а као и са исказом окривљеног АА. С обзиром на напред наведено правилно првостепени суд прихвата одбрану окривљеног АА у делу у коме је исти навео да није власник предузећа “АА1” од 2008. године и да није упознат са пословањем тог предузећа.

Имајући у виду напред наведено, правилно првостепени суд приликом оцене одбране окривљеног АА у делу у коме је у потпуности потврдио исказ који је дао пред истражним судијом у предмету Ки.По1 бр. 309/10, када је испитан у својству сведока и на главом претресу, да не познаје ББ, ББ1 и ББ2, те да од њих није куповао алкохолна пића, будући да ниједан доказ изведен током главног претреса не указује на супротно.

Неосновано се жалбом ТОК-а наводи да су изреке правноснажних пресуда донете након усвајања споразума о признању кривице правно обавезујуће према свима, и да оне представљају несумњив доказ да су окривљени ББ, ББ1 и ББ2 у периоду од 03.02.2010. године па до 08.04.2010. године продали 4200 литара разног жестоког алкохолног пића произведеног у "АА" купцу “АА1”, власништво АА. Ово стога јер би у том случају сваки исказ сведока који је у поступцима који су резултирали доношењем судске одлуке после споразума о признању кривице, а који исказ је у супротности са битним чињеницама утврђеним у пресудама донетим након споразума о признању кривице, представљао кривично дело давање лажног исказа из чл. 355 ст. 3 у вези са ставом 1 КЗ. Уколико би се прихватио такав став, поставило би се и питање потребе вођења контрадикторног поступка уколико се ради о исказима датим у поступку који је окончан закључењем споразума о признању кривице, јер би сваки исказ који је у супротности са садржином споразума, ab initio представљао кривично дело из чл. 355 ст. 3 у вези са ставом 1 КЗ. Самим тим би у поступцима, а произашлим из споразума о признању кривице било довољно као доказ читањем садржине споразума, чиме би се у питање довела сама контрадикторност кривичног поступка.

Следом изнетог правилно првостепени суд у образложењу побијане пресуде налази да остале чињенице које не обухватају субјективне и објективне елементе кривичних дела за која су лица која су сачинила споразум о признању кривице оглашени кривим, а које се користе у неком другом кривичном поступку, морају у сваком случају бити поткрепљене и другим доказима, а не само садржином пресуде донете након усвојеног споразума о признању кривице.

Наиме правна природа споразума о признању кривице и чињеница да сам окривљени слободном вољом прихвате услове понуђене од стране тужиоца у погледу кривичног дела и казни, као и друге елементе које предвиђа закон (чињеница да споразум закључује окривљени заједно са јавним тужиоцем, а која чињеница за последицу има и право окривљеног да у кривичном поступку говори истину али и право окривљеног да не говори истину, зарад одређених бенефита – најчешће блаже казне), обавезује суд да у поступку који се води против било ког окривљеног, па и у поступку против окривљеног АА, због извршења кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, кривицу окривљеног поткрепи и утврди другим доказима, осим пресуда донетих након усвојеног споразума о признању кривице, те имајући у виду да је првостепени суд а након свих изведених доказа у овом кривичном поступку то нашао да нема доказа да је окривљени АА извршио кривично дело које му се ставља на терет, правилно га је применом одредби чл. 423 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе.

Следом изнетог, код пресуда којом се усваја споразум о признању кривице, чињенична утврђења изреке се морају рестриктивно тумачити и користити, ово тим пре јер је контрадикторни поступак изостао, због чега се битним чињеницама могу сматрати само оне које се односе на битне елементе кривичног дела за које је окривљени у споразуму о признању кривице оглашен кривим.

Када су у питању наводи Тужиоца за организовани криминал да првостепени суд није ценио доказе у предмету Ки.По1 бр. 309/10 и то, који докази по ставу тужиоца указују да је окривљени АА куповао алкохолна пића, те да су исти наведени на странама 76 и 77 истражног списа Ки.По1 бр. 309/10, у ком спису се налази и материјал добијен применом мера надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникације, који је настао на основу наредби истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду, овај суд налази да су исти неосновани. Ово стога што из списа предмета произилази да је Тужилац за организовани криминал својим поднеском од 19.05.2014. године изричито навело да одустаје од извођења доказа-аудио разговора, како се наводи у допису Тужиоца за организовани криминал, из предмета Ки.По1 бр. 309/10, па самим тим исти нису ни могли предмет оцене првостепеног суда.

Из изнетих разлога, на основу одредби члана 467 став 4 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донело одлуку као у изреци пресуде.

Записничар – саветник      Председник већа – судија
Игор Рмандић       Верољуб Цветковић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)