Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.03.2017.

Кж1_233/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 233/17
Дана 15.03.2017. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милене Рашић, председника већа, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, чланова већа, са вишим саветником – записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ, решавајући по жалбама бранилаца окривљеног АА – адвоката АБ, АБ1 и АБ2, изјављеним против пресуде Вишег суда у Панчеву К.бр.35/16 од 27.12.2016. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП, у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, а у присуству његовог браниоца – адвоката АБ3 по заменичком пуномоћју за адвоката АБ, донео је дана 15.03.2017. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе бранилаца окривљеног АА – адвоката АБ до АБ2, а пресуда Вишег суда у Панчеву К.бр.35/16 од 27.12.2016. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Панчеву К.бр.35/16 од 27.12.2016. године окривљени АА је оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћна производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ па је осуђен на казну затвора у трајању од 3 године у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 06.09.2016. године од 27.12.2016. године и време проведено на издржавању мере забране напуштања стана од 27.12.2016. године до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе.

Првостепеном пресудом према окривљеном АА је на основу одредбе члана 246 став 7 КЗ у вези члана 87 КЗ изречена мера безбедности одузимања предмета и то 28 ПВЦ зип кесица са опојном дрогом марихуаном у укупној количини од 11,57 грама нето масе које се по правноснажности пресуде имају уништити. Окривљеном АА је на основу одредбе члана 151 ЗКП враћен привремено одузети предмет и то мобилни телефон марке “Samsung” типа C80300 са бројем картице _. Наведеном пресудом окривљени АА је обавезан да суду плати трошкове кривичног поступка у износу од 71.560,00 динара, а на име паушала износ од 5.000,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-браниоци окривљеног АА адвокти АБ и АБ1, из свих законом предвиђених разлога са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу, побијану пресуду преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе или да исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење. У жалби су браниоци ставили захтев да заједно са окривљеним буду обавештени о седници већа;

-бранилац окривљеног АА – адвокат АБ2 из свих законом пердвиђених разлога са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу, побијану пресуду преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе или исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони јавни тужилац у Београду је писаним поднеском Ктж.бр.241/17 од 01.03.2017. године предложио да се жалбе бранилаца окривљеног АА одбију као неосноване и да се првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа у смислу члана 447 ЗКП у одсуству уредно обавештеног заменика Апелационог јавног тужиоца и окривљеног АА који је обавештен у смислу одредбе члана 447 став 4 ЗКП, а у присуству његовог браниоца – адвоката АБ3, по заменичком пуномоћју за адвоката АБ на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и изјашњењем АЈТ-а у Београду, па након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

-жалбе су неосноване.

Жалбеним наводима бранилаца окривљеног АА побија се првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 ЗКП тако што се истиче да у побијаној пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама који су предмет доказивања, будући да нико од саслушаних сведока није имао сазнања да је окривљени држао у кући предметну марихуану, а такође приликом претреса стана код окривљеног није пронађена ни једна зип кесица, вагица, нити било какав новац, што би све несумњиво указивало да се окривљени бави продајом дроге, као и да предметна марихуана није била његова. Сем напред наведеног количина од 11,57 грама марихуане која је пронађена код окривљеног сигурно није количина која би сама по себи могла да буде доказ да је иста била намењена продаји, већ се напротив радило о малој количини марихуане која се свакако може потрошити у кратком временском периоду од стране само једног лица, тако да се у конкретном случају мора прихватити став одбране да се ради о кривичном делу неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1 КЗ.

Насупрот изнетим жалбеним наводима бранилаца окривљеног АА, Апелациони суд налази да је првостепени суд након свестране оцене и анализе изведених доказа, ценећи одбрану окривљеног АА, исказе саслушаних сведока и писане доказе, одлучне чињенице, као и чињенично стање како у погледу објективних, тако и у погледу субјективних околности дела у свему правилно и потпуно утврдио и за свој чињенично правни закључак дао јасне и аргуменоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду као другостепени, а који се жалбеним наводима бранилаца окривљеног, не доводе у сумњу.

Првостепени суд је чињенично стање, ближе описано у изреци првостепене пресуде, утврдио на основу оцене свих изведених доказа и на основу одбране окривљеног који није спорио да је код њега критичном приликом пронађена кеса са 28 ПВЦ кесица марихуане, при чему је током поступка био категоричан у својој одбрани да није уживалац опојних средстава, нити их је икада користио, а у вези са извештајем хемијско-токсиколошке анализе ВМА и резултатима исте у којој се наводи да је у његовом узорку урина, који је дао критичног дана доказано присуство амфетамина, објаснио је да то вероватно потиче од препарата које је користио у то време, будући да се бавио интезивно боди билдингом, а иначе се ради о разним сагоревачима и стероидима. Доводећи у вези овај део одбране окривљеног са налазом и мишљењем судског вештака неуропсихијатра који код окривљеног није утврдио постојање зависности од опојних дрога, нити других средства, при чему нађена концетрација амфетамина у урину и опис понашања нису од форензички релевантног значаја, суд је у овом делу одбрану окривљеног прихватио као веродостојну. С друге стане наводе одбране окривљеног да не зна порекло наведене дроге, већ да је исту пронашао у кеси испред улазних врата стана и да не зна одакле та кеса потиче и ко ју је на том месту оставио, суд није прихватио као логичну и веродостојну, а исто тако није прихватио ни наводе окривљеног да је покушао да уништи наведену дрогу тако што је бацио у WC-шољу, плашећи се од полиције, будући да је овако објашњење окривљеног у вези порекла предметне марихуане и разлога за покушај да исту уништи неприхватљиво, јер напротив све околности догађаја указују да је предметну дрогу држао ради продаје, а на овај начин је уствари покушао да се отараси кесе као компромитујућег материјала, због чега је у овом делу одбрану окривљеног оценио као његов покушај за избегавање кривице. Првостепени суд је имајући у виду све напред наведено за утврђено чињенично стање у побијаној преуди дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, као другостепени.

  По оцени Апелационог суда имајући у виду утврђено чињенично стање, првостепени суд је у побијаној пресуди, а насупрот жалбеним наводима бранилаца окривљеног, дао довољне и јасне разлоге због чега је нашао да се у радњама окривљеног не стичу елементи кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1 КЗ, већ елементи кривичног дела неовлашћна производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ за које дело га је применом одредбе члана 22 КЗ огласио кривим. Ово са разлога што је окривљени током поступка био категоричан у својој тврдњи да није уживалац опојних дрога, нити их је икада користио, додатно имајући у виду начин паковања, количину и бројност кесица будући да је марихуана била упакована у 28 ПВЦ кесица, приближно исте количине.

Апелациони суд у Београду је побијану пресуду, сходно одредби члана 451 став 2 ЗКП испитао у делу одлуке о кривичној санкцији будући да се жалбама бранилаца окривљеног АА побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због повреде кривичног закона, па налази да је првостепени суд приликом одлучивања о висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном имао у виду све околности из члана 54 КЗ које су од утицаја да висина кривичне санкције буде правилно одмерена, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио, пре свега, чињеницу да се ради о младој особи, имао у виду његове породичне, социјалне и материјалне прилике, чињеницу да је рано остао без родитеља, да је незапослен и без редовних материјалних примања, као и његов ранији живот, односно чињеницу да до сада није осуђиван, док отежавајућих околности на страни окривљеног није било, па је имајући у виду напред наведене олакшавајуће, а у одсуству отежавајућих околности окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 3 године у коју казну му је сходно одредби члана 63 КЗ урачунао време проведено у притвору и на мери забране напуштања стана, налазећи, а имајући у виду степен повреде заштићеног друштвеног добра, те степен кривице окривљеног, да ће се казном затвора на коју је окривљени осуђен у потпуности остварити сврха кажњавања прописана одредбом чланом 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

По оцени Апелационог суда, надаље, правилна је одлука првостепеног суда којом је према окривљеном у смислу одредбе члана 246 став 7 КЗ, а у вези члана 87 КЗ изрекао меру безбедности одузимања предмета као у изреци побијане пресуде, а такође је правилна одлука и да се окривљеном у смислу одредбе члана 151 ЗКП врати привремено одузети предмет - мобилни телефон, који је такође ближе наведен у изреци побијане пресуде заједно са картицом, о чему је првостепени суд у побијаној пресуди дао јасне и аргуменоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, као другостепени.

Полазећи од чињенице да је првостепени суд у побијаној пресуди изменио чињенични опис радње извршења кривичног дела за које је окривљеног огласио кривим тако што је из описа радње изоставио радњу продаје једне кесице марихуане СС, првостепени суд је стао на становиште да за ту радњу у овом кривично-правној ствари није било доказа, обзиром да СС који је у овом поступку саслушан као сведок, такве наводе оптужбе није потврдио, тврдећи да спорну кесицу марихуане није купио од окривљеног АА већ да ју је претходно набавио у Београду.

Доносећи одлуку да се СС у овој правној ствари саслуша као сведок, а не да се његов исказ из поступка који је вођен пред Основним судом у Вршцу у предмету К 187/15 прочита, како је то јавни тужилац и предлагао, а што је иначе и предвиђено у одредби члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП, првостепени суд се позвао на члан 6 став 3 тачка д Европске конвенције о људским правима, затим на члан 33 став 5 Устава Републике Србије и члана 68 став 1 тачка 10 ЗКП у којим одредбама је прописано да окривљени има право да непосредно испитује сведоке, те да би читање исказа СС из тог поступка представљало кршење наведених права окривљеног.

У вези са изнетим ставом првостепеног суда, а код неспорне чињенице да се то право окривљеног мора поштовати, Апелациони суд у Београду указује првостепеном суду на учињене пропусте које је тај суд учинио када је супротно одредбама ЗКП, донео решење о раздвајању поступка према окривљеном СС, а затим и о упућивању тако раздвојеног поступка на суђење Основном суду у Вршцу као стварно надлежном суду.

Наиме, неспорно је да су и окривљени АА и окривљени СС били оптужени истом оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву и то окривљени АА за кривично дело из члана 246 став 1 КЗ, а окривљени СС за кривично дело из члана 246а став 1 КЗ, у којој оптужници је окривљеном АА поред радње држања марихуане ради продаје, било стављено на терет и да је критичног дана окривљеном СС продао једну кесицу марихуане коју је окривљени СС од њега набавио за сопствену употребу.

Доносећи одлуку о раздвајању кривичног поступка у односу на окривљеног СС, првостепени суд је поступио супротно одредби члана 30 став 2 ЗКП којом је прописано да се јединствени кривични поступак може спровести у случају када је више лице окривљено за више кривичних дела, али само ако између извршених кривичних дела постоји међусобна веза и ако постоје исти докази, те да је сходно ставу 3 исте законске одредбе у ситуацији ако је за нека од тих кривичних дела надлежан нижи, а за нека виши суд, за спровођење јединственог кривичног поступка надлежан је виши суд.

Када је реч о раздвајању кривичног поступка у односу на поједина кривична дела или пак против појединих окривљених, у члану 31 став 1 ЗКП је прописано да ће се то учинити из разлога правичности, разлога целисходности или пак других важних разлога.

  Сходно цитираним законским одредбама Апелациони суд у Београду налази да је Виши суд у Панчеву у конкретном случају доносећи одлуку о раздвајању кривичног поступка у односу на окривљеног СС због кривичног дела из члана 246а став 1 КЗ поступио супротно одредби члана 30 и 31 ЗКП, јер је у конкретној кривично-правној ствари управо било услова за вођење јединственог поступка против оба окривљена будући да између извршених кривичних дела постоји међусобна веза и исти докази, а раздвајање поступка ни у ком случају нису налагали ни разлози правичности, нити целисходности.

Следствено реченом, да је Виши суд у Панчеву у овој кривично-правној ствари спровео један јединствен кривични поступак против оба окривљена, тада би сваки од окривљених био у ситуацији да поставља питања другом окривљеном, а по потреби и да буде суочен са њим, како је то и прописано у одредби члана 399 ЗКП, те у таквој ситуацији не би ни могло да се расправља и полемише о евентуалном кршењу права окривљеног прописаних у цитираним члановима Европске конвенције о људским правима, Уставу Републике Србије и ЗКП, а све у контексту става првостепеног суда да је одредба члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП у супротности са наведеним прописима.

Како у конкретном случају сем жалби бранилаца окривљеног, АА жалбе тужиоца није било, то је Апелациони суд у Београду, као другостепени напред наведено само констатовао.

Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар – саветник    Председник већа - судија
Тања Славковић,с.р.    Милена Рашић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)