Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.05.2011.

Кж2 1211/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 1211/2011
Дана 20.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д,
ул. Немањина бр.9



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Славке Михајловић, председника већа, Савке Гогић и Гордане Петковић, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, у кривичном предмету окривљеног АА и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4 у вези става 3 и става 1 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама окривљеног АА и његових бранилаца: адвоката АБ, адвоката АБ1 и адвоката АБ2, изјављеним против решења Вишег суда у Београду К.бр.3593/2010 од 23.03.2011.године, у седници већа одржаној дана 20.04.2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног АА и бранилаца окривљеног АА, адвоката: АБ, адвоката АБ1 и адвоката АБ2, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду К.бр.3593/2010 од 23.03.2011.године и предмет упућује првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду К.бр.3593/2010 од 23.03.2011.године одбијен је предлог окривљеног АА за пуштање на слободу уз полагање јемства у износу од 534.996,98 евра.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

- окривљени АА због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи и ''притвор му замени јемством'' у понуђеном износу или да исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање,

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно примене материјалног права са предлогом да Апелациони суд у Београду укине ''ожалбено'' решење и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1 због ''погрешне примене одредаба кривичног поступка'', са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и преиначи побијано решење тако што ће одредити понуђено јемство у новчаном износу од 534.996,98 евра као меру за обезбеђење присуства окривљеног АА у кривичном поступку К.бр.3593/10 и укидање притвора,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ2, због повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијано решење тако што ће окривљеном АА укинути притвор и пустити га на слободу уз полагање јемства у износу од 534.996,98 евра или да уважи жалбу, укине побијано решење и предмет врати суду на поновни поступак.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду, је, у поднеску Ктр.I бр.999/2011 од 11.04.2011.године, изнео мишљење да је решење Вишег суда у Београду К.бр.3593/10 од 23.03.2011. године правилно, те да жалбе окривљеног и његових бранилаца треба одбити.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбама, испитао побијано решње у границама жалбених навода и по службеној дужности у смислу одредбе члана 401 став 5 ЗКП, па је по оцени жалбених навода из предметних жалби, као и мишљења јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

-жалбе су основане.

У жалбама окривљеног АА и његових бранилаца: адвоката АБ, адвоката АБ1 и адвоката АБ2 се основано наводи да првостепено решење садржи битне повреде одредаба кривичног поступка. Наиме, у образложењу истог нису дати ваљани разлози на којима се заснива одлука да се одбије предлог окривљеног АА за пуштање на слободу уз полагање јемства, а они који су дати, нису на одговарајући начин изложени и образложени, нити су правилно и на адекватан начин цењени. Наиме, није у потпуности јасно на основу којих конкретних чињеница првостепени суд изводи закључке које је дао у побијаном решењу, јер нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а они који су наведени потпуно су нејасни, односно у знатној мери противречни.

Из образложења побијаног решења произилази да је првостепени суд ценио околности и чињенице које су битне приликом одлучивања о примени процесне мере притвора због разлога из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП, да је закључио да и даље стоје разлози за примену процесне мере притвора по том основу и да сматра да не постоји новчани еквивалент који би могао да буде довољна гаранција да окривљени, ако би био пуштен на слободу не би био у бекству, те да због тога у конкретном случају нема места примени процесне мере јемства па стога није ни разматрао вредност имовине која је понуђена као јемство, нити остале чињенице прописане одредбом члана 138 ЗКП.

Члан 137 ЗКП прописује јемство као блажу меру за обезбеђење присуства окривљеног током поступка и то уместо процесне мере притвора и уз услов да постоји разлог за притвор из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП – опасност од бекства. Даље, члан 133 став 1 ЗКП прописује мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка, али и обавезу суда да се придржава услова одређених за примену појединих мера и да води рачуна да се не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом мером, као и обавезу да се и по службеној дужности укину мере када престану разлози због којих су исте предузете, односно да се изврши одговарајућа замена блажом мером када за то наступе услови. Члан 138 ЗКП у ставу 1, између осталог прописује да јемство увек гласи на новчани износ који се одређује обзиром на тежину кривичног дела, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање лица које даје јемство, а у ставу 3 да ће се решењем одредити да вредност дата као јемство припада правосудном буџету ако окривљени побегне.

Обзиром на то није јасно на основу чега је првостепени суд донео закључак о непостојању новчаног еквивалента који би могао бити гаранција да окривљени неће бити у бекству ако се пусти на слободу, јер се закључак о томе не може правдати и образлагати ''неутврђеним чињеницама'' везаним за то на који начин је окривљени успевао да буде недоступан правосудним органима све до добровољне предаје, где је за то време боравио итд., посебно што се у побијаном решењу и закључује да је окривљени користио своје право да те чињенице суду не открије. Примена процесне мере јемства не може се условљавати откривањем тих чињеница а да се при том закључује да окривљени има право да их не открије јер таква констатација чини првостепено решење у том делу противречним.

Из садржине побијане одлуке, како се то основано у жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 истиче, произилази закључак да првостепени суд сматра да у конкретном случају нема места примени института јемства, јер постоје околности које указују да ће окривљени, ако се нађе на слободи, побећи, крити се и тако бити недоступан правосудним органима, те на тај начин ометати судски поступак, односно да су испуњени услови из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП за примену процесне мере притвора. Међутим, законски услов да се јемство као блажа процесна мера у одређеном случају примени зарад обезбеђивања присуства окривљеног у кривичном поступку и несметано вођење истог јесте постојање разлога из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП. Јемство се може дати када је процесна мера притвора примењена због разлога из тога члана и служи управо у поменуте сврхе, а као гаранција да ће окривљени присуствовати кривичном поступку и да неће бекством и сакривањем ометати његово несметано вођење, служи имовина која је дата као јемство. При томе закон не искључује право на јемство ниједној категорији окривљених (осим уколико је због тежине кривичног дела притвор обавезан), с тим што је на суду да оцени све релевантне околности конкретног случаја које су везане за примену предметне процесне мере. Уз то, закон није експлиците одредио ни минималне ни максималне износе јемства, већ само одређује мерила која ће се узети у обзир приликом одређивања износа истог, стим да висина јемства мора да буде таква да отклони сваку сумњу да ће окривљени побећи. Како је првостепени суд навео да ''нема новчаног еквивалента'' који би био довољна гаранција да окривљени неће побећи након пуштања на слободу, није јасно на основу којих чињеница је дошао до тог закључка, ако уопште није разматрао оно што је, сходно одредбама члана 138 ЗКП требао да цени - тежину дела, личне и породичне прилике окривљеног, имовно стање окривљеног, висину понуђеног јемства, имовно стање лица која су понудили своју имовину као јемство у овом случају итд. Обзиром на то, јасно је да првостепени суд, приликом доношења предметне одлуке уопште није ценио чињенице које је требао да цени приликом одлучивања да ли ће или не усвојити предлог за примену института јемства већ је фактички елаборирао разлоге за примену процесне мере притвора из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП у конкретном случају.

Даље, из садржине побијаног решења произилази да првостепени суд не само што није разматрао чињенице и околности које је требао да цени приликом доношења првостепене одлуке већ је то експлиците и навео истичући: ''по оцени већа у конкретном случају нема места одређивању јемства, то ни предмети понуђеног јемства, нити висина и одређивање истог у смислу законских овлашћења суда у смислу члана 138 ЗКП нису разматрани''. Како је у изреци побијаног решења наведено да се ''одбија предлог оптуженог АА за пуштање на слободу уз полагање јемства у износу од 534.996,98 евра'', првостепено решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а разлози који су дати у образложењу истог, обзиром на то шта је у изреци наведено као одлука – одбијање предлога за пуштање на слободу уз полагање јемства, нису адекватни.

У конкретном случају као јемство је, како то произилази из списа предмета, дата имовина како окривљеног АА, тако и чланова његове породице – АА1, АА2 и АА3, те пријатеља ББ и ББ1. Даље, из списа предмета произилази да се ради о непокретностима у вредности од 534.996,98 евра и да би средства обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку у конкретном случају требало да буде упис хипотеке на истима, при чему би, сходно одредбама члана 138 став 3 ЗКП та имовина, уколико би окривљени побегао, припала правосудном буџету. Стога је првостепени суд, да би донео закључак да ли је та имовина довољна гаранција да окривљени неће побећи ни крити се требао да да и оцену имовног стања окривљеног и именованих лица, тежину дела, личне и породичне прилике окривљеног, а да потом те околности и чињенице цени у међусобној повезаности и на основу тога донесе закључак да ли се у конкретном случају сврха због које се према окривљеном АА примењује процесна мера притвора може постићи и применом процесне мере јемства у горе наведеној висини, или не. Истицање закључка да не постоји новчани еквивалент који би био гаранција да окривљени неће побећи, без јасне и конкретне оцене ових чињеница, уз детаљно образложење чињеница и околности због којих се примењује процесна мера притвора, није довољна. Са друге стране, то је предметну одлуку учинило и неразумљивом пошто није јасно на основу чега је првостепени суд дошао до тог конкретног закључка. При свему томе, првостепени суд је, сходно овлашћењима из члана 138 ЗКП, поред вредности наведене имовине, имао овлашћење и да цени личне и породичне прилике окривљеног, па тиме и то да ли непокретности које се предлажу као гаранција да окривљени неће побећи представљају непокретности у којима живе лица која јемство дају, те да ли се у случају тзв. ''пропадања јемства'', доводи у питање смештај лица које у тим непокретностима живе. На крају, предметне чињенице првостепени суд је требао да цени и у контексту висине противправне имовинске користи за коју постоји основана сумња да је прибављена и последице у случају тзв. ''пропадање јемства'' по имовину која је дата као гаранција, последице по породицу окривљеног и његове сроднике уколико би имовина била одузета, али и у вези са чињеницама да се окривљени сам пријавио органима гоњења, да је исказао јасан став да жели да му се суди на територији Републике Србије, те да је дао обећање да се неће крити током трајања предметног кривичног поступка. Из образложења побијаног решења произилази да првостепени суд уопште није узео у обзир породичне прилике окривљеног, његово имовно стање и имовно стање његове породице као ни то где је центар животних активности окривљеног, где му живи породица (из списа предмета произилази да му супруга живи у Београду и да имају троје деце од којих двоје малолетно – редовни ученици школе у Београду). Тек је на основу свеукупне и одговарајуће анализе свих тих чињеница првостепени суд могао да на правилан и законит начин закључи да ли се у конкретном случају сврха која је огледа у обезбеђењу присуства окривљеног у кривичном поступку и несметаном спровођењу истог може остварити само притвором, или евентуално и неком другом мером.

Обзиром на изнето, у конкретном случају, доношењем првостепеног решења, првостепени суд је погрешно применио одредбе члана 133, 137 и 138 ЗКП што је утицало на правилност и законитост истог. Уз то, обзиром на противречност самог решења и недостатак разлога о одлучним чињеницама којима се суд руководио приликом доношења предметне одлуке, у предметном решењу су садржане и битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити уочене недостатке, поступити по примедбама из овог решења, посебно узети у обзир одредбе члана 138 ЗКП и анализирати и ценити чињенице које су релевантне за одлуку о процесној мери јемства, као и остале наводе из жалби (којима се овај суд није посебно бавио, обзиром на разлоге због којих је првостепена одлука укинута), испитати могућност прихватања предлога за примену блаже законске мере за обезбеђење присуства окривљеног у поступку, а потом донети правилну и на закону засновану одлуку, за коју ће дати јасне, недвосмислене и на правилан начин образложене разлоге о одлучним чињеницама.

Имајући у виду наведено Апелациони суд у Београду је одлучио као у диспозитиву решења, а на основу одредбе члана 401 став 3 ЗКП-а.

Записничар Председник већа-судија
Жак Павловић Славка Михајловић

ОМЈ/ЖП

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)