Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.10.2015.

Кж2 1768/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 1768/15
Дана 07.10.2015. године
Б Е О Г Р А Д, Немањина бр. 9

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Оливере Анђелковић, председника већа, Гордане Петковић и Слаке Михајловић, чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела неовлашћено организовање игара на срећу из члана 352 став 1 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика и др, одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.9/10, Кв.бр.1275/15 од 09.06.2015. године, у седници већа одржаној дана 07.10.2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.9/10, Кв.бр.1275/15 од 09.06.2015. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем одбијен је приговор ВЈТ у Београду Оик.бр.2/10 од 08.04.2015. године изјављен против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.9/10 од 27.03.2015. године, као неоснован.

Против наведеног решења жалбу је изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд преиначи побијано решење или исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе заједно са побијаним решењем и то у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП, па је, имајући у виду наведено, нашао:

жалба је неоснована.

По налажењу овога суда, правилно је првостепени суд доносећи побијано решење одбио приговор ВЈТ у Београду Оик.бр.2/10 од 08.04.2015. године који је изјављен против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.9/10 од 27.03.2015. године.

Наиме, првостепени суд је одлучујући о приговору ВЈТ у Београду, изјављеном против означеног решења, правилно поступио када је најпре извршио анализу вредности имовине за коју је предложено привремено одузимање од окривљених АА1 и АА2, као и од трећих лица – власника АА3 и АА4 и тај податак довео у везу са законитим приходима наведених лица како би утврдио да ли је предметна имовина тих лица у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима, односно да ли се иста може сматрати имовином проистеком из кривичног дела у смислу одредбе члана 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Поступајући на тај начин, првостепени суд је, полазећи од свих доказа изведених током овог поступка, а нарочито од извештаја јединице за финансијске истраге од 29.06.2010. године, прво утврдио вредност имовине за коју је предложено привремено одузимање од окривљених АА1 и АА2, као и трећих лица – власника АА3 и АА4, а који подаци изјављеном жалбом нису доведени у питање.

Након тога, првостепени суд је извршио анализу законитих прихода окривљених АА1 и АА2, као и трећих лица – власника АА1 и АА4, при томе узимајући у обзир све законите приходе за наведена лица, а не само приходе по основу њихове остварене зараде у посматраном периоду. Према томе, a насупрот наводима изнетим у изјављеној жалби, првостепени суд је најпре правилно утврдио да законити приходи окривљеног АА, које је исти остваривао у континуитету од 1998. године до доношења побијаног решења, превазилазе износ од 50.000 евра из чега очигледно произлази да ти приходи вишеструко превазилазе вредност имовине коју поседује окривљени АА и треће лице – власник АА4. Првостепени суд је у прилог наведеном оправдано ценио чињеницу да је део новчаних средстава, који су предмет захтева за одузимање имовине окривљеног АА и трећег лица – власника АА4, стечен пре периода који је означен у оптужном акту као период предузимања инкриминисаних радњи окривљеног АА.

У односу на окривљеног АА2 и треће лице – власника АА3 првостепени суд је такође извршио анализу њихових законитих прихода истоветно узимајући у обзир све њихове законите приходе, а не само приходе по основу њихове остварене зараде у означеном периоду. У том смислу првостепени суд је из свих доказа изведених током поступка правилно утврдио да је окривљени АА2 у периоду од 2001. до 2007. године остварио пријављене приходе у укупном износу од 1.107.158,99 динара, као и да је остварио значајне приходе по основу affiliate уговора и уплата које је примао по основу реклама на интернет сајтовима и уплате по основу рада са страним партнерима и то у периоду од 01.07.2004. године до 01.04.2006. године у укупном износу од око 10.918,22 USD и 22.119,60 евра. Имајући у виду наведено, првостепени суд је правилно утврдио да је окривљени АА2, остварујући означене приходе у наведеном периоду, могао да поседује новчана средства на рачуну трећег лица – власника АА3 у износу од 109,95 USD и новчана средства на својим рачунима код банака у укупном износу од 19.103,78 евра, 1.658,46 USD и 8,26 GBP, као и да је из тих прихода могао да стекне путничко моторно возило марке “_” регистарских ознака _, година производње 2003.

Првостепени суд је такође правилно поступио када је прихватио исказе окривљеног АА2 и трећег лица – власника АА3 у погледу стицања власништва над станом аа, односно да су исти новац за куповину предметног стана стекли из законитих прихода и по основу уштеђевине њихових родитеља, као и новца који потиче из кредита мајке окривљеног АА2, па се изјављеном жалбом неосновано истиче супротно.

Према томе, и овај суд налази да у конкретној ситуацији није доказано постојање очигледне несразмере између свих законито стечених прихода окривљених АА и АА2, као и трећих лица – власника АА3 и АА4 у описаном периоду и вредности имовине која је предмет захтева јавног тужиоца за привремено одузимање. Другим речима, стављајући у однос новчане износе на банкарским рачунима вредност путничких возила који су предмет захтева за одузимање поднетог од стране јавног тужиоца (_, година производње 2007. и _ година производње 2003) са једне стране и свих означених законитих прихода окривљених и наведених трећих лица са друге стране, и то како оних стечених по основу зараде тако и законитих прихода који нису евидентирани код надлежног органа, као и поклона, уз уважавање процењених расхода на страни окривљених и трећих лица, првостепени суд је правилно нашао како није доказано постојање несразмере између вредности имовине која је предмет захтева за одузимање и стварних законитих прихода окривљених и трећих лица, те да посебно нема доказа да је та насразмера очигледна.

Следствено томе, неосновани су супротни жалбени наводи јавног тужиоца којима се оспорава законитост и правилност побијаног решења, имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда које у свему као правилне прихвата и овај суд. При томе, Апелациони суд у Београду је имао у виду наводе из изјављене жалбе којима се указује да се приходи окривљених стечени по основу аffiliate уговора и уплата које су исти имали по основу реклама на интернет сајтовима, а пре периода оптужења, не могу сматрати законитим приходима окривљених јер су исти стечени на идентичан начин као и приходи који су последица инкриминисаних радњи које су им стављене на терет. Међутим, изнети жалбени наводи су неосновани јер се ни јавни тужилац у изјављеној жалби не позива на било који доказ који указује на незаконитост таквих прихода окривљених стечених пре периода оптужења, већ само паушално упућује на сличност начина стицања тих прихода са приходима који проистичу из инкриминисаних радњи које су им стављене на терет. У прилог наведеном је цењено и то што су окривљени неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду Кпо.бр.359/10 од 04.02.2015. године ослобођени од оптужбе да су извршили кривична дела која су им у овом поступку стављена на терет, што у овом тренутку, у одређеној мери, доводи у питање и постојање услова из члана 25 став 1 тачка 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а у сваком случају није доказано постојање услова из члана 25 став 1 тачка 2 цитираног закона, тј. да постоји основана сумња да је имовина власника проистекла из кривичног дела, односно да је у очигледној несразмери са законитим приходима.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 33 став 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у диспозитиву решења.

Записничар       Председник већа-судија
Вукашин Сарајлић, с.р.     Оливера Анђелковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)