Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.10.2013.

Кж2 4298/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 4298/13
Дана 10.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милимира Лукића, председника већа, Наде Зец и Снежане Савић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Мирјаном Јанковић-Недић, записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 67 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, одлучујући о жалби Јавног тужиоца Другог основног јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Другог основног суда у Београду К.бр. 309/05 – Кв.бр. 766/12 од 23.09.2013. године, у седници већа одржаној дана 10.10.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВА СЕ жалба Јавног тужиоца Другог основног јавног тужилаштва у Београду, па се УКИДА решење Другог основног суда у Београду К.бр. 309/05 – Кв.бр. 766/12 од 23.09.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Другог основног суда у Београду К.бр. 309/05 – Кв.бр. 766/12 од 23.09.2013. године утврђено је да је наступила апсолутна застарелост извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чување у здравственој установи која је окривљеном АА изречена решењем Општинског суда у Младеновцу К.бр. 309/05 од 30.12.2005. године, које је постало правноснажно дана 17.03.2006. године, то је одлучено да се поступак извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи обуставља.

Против наведеног решења жалбу је изјавио Јавни тужилац Другог основног јавног тужилаштва у Београду, због повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостeпеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

- жалба је основана.

Наиме, првостeпени суд је обуставио поступак извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, утврдивши да је у конкретном случају наступила апсолутна застарелост извршења наведене мере која је АА изречена решењем Општинског суда у Младеновцу К.бр.309/05 од 30.12.2005. године, које је постало правноснажно дана 17.03.2006. године а на основу одредбе члана 106 став 2 КЗ.

Основано се жалбом јавног тужиоца побија наведено решење због повреде кривичног закона јер у конкретном случају није било места доношењу побијаног решења. Ово стога јер је одредбом члана 106 став 2 КЗ предвиђено да застарелост извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи настаје када протекне пет година од дана правноснажности одлуке којом је та мера изречена, из чега произлази да би се ова законска одредба могла применити једино у ситуацији уколико се изречена наведена мера безбедности није спроводила у року од пет година, а за то време није било ниједне радње која се предузимала у циљу извршења ове мере, а што овде није случај.

Наиме, из списа предмета и побијаног решења произлази да се окривљени по изрицању мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи по решењу Општинског суда у Младеновцу К.бр.309/95 од 13.12.2005. године, која је постала правноснажна дана 17.03.2006. године, лечио у Специјалној затворској болници у Београду, а када је ова мера обустављена решењем истог суда К.бр.309/05 – Кв.бр.26/08 од 11.04.2008. године окривљеном је одређена мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи која не може трајати дуже од три године. Након тога, решењем Општинског суда у Младеновцу К.бр.309/05 – Кв.бр.427/09 од 06.03.2009. године окривљеном је мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи замењена мером безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи која се спроводила у Специјалној затворској болници у Београду, почев од 13.05.2009. године, а која мера је обустављена након три године лечења окривљеног АА у Специјалној затворској болници, те је донето решење Другог основног суда у Београду К.бр.309/05 – Кв.бр.477/12 од 10.07.2012. године, којим је одређена мера безбедности обавезног психијатријског лечења окривљеног на слободи, и то у Диспанзеру за ментално здравље ДЗ у _ где је окривљени започео лечење код психијатра др СС.

Даље се из списа предмета, и то дописа ДЗ Младеновац од 09.10.2012. године упућеном Другом основном суду у Београду, утврђује да код пацијента није примећено побољшање, односно да је лечење на слободи било неуспешно, те да су поменути психијатар и социјални радник, СС1, мишљења да је његов боравак у отвореној средини без адекватног старања и надзора у породици високо ризичан, због чега је предложено да се пацијент АА упути у одговарајућу установу, након чега је решењем Другог основног суда у Београду К.бр.309/05 – Кв.бр.766/12 од 30.11.2012. године мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи замењена мером безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, и то у Специјалној затворској болници у Београду, а које решење је постало правноснажно дана 17.01.2013. године.

Дакле, како из свега напред наведеног јасно произлази да су се изречене мере безбедности спроводиле како у Специјалној затворској болници у Београду тако и на слободи, то је погрешан закључак првостeпеног суда да је у конкретном случају рок застарелости извршења мере безбедности која је изречена решењем Општинског суда у Младеновцу К.бр.309/05 почео тећи од 17.03.2006. године када је поменуто решење постало правноснажно, односно да је апсолутна застарелост извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи наступила протеком пет година од дана правноснажности наведеног решења. Ово тим пре, јер апсолутна застарелосе извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи законом није предвиђена.

Из свих напред наведених разлога побијано решење је уважавањем жалбе јавног тужиоца морало бити укинуто ради извршења наведене мере безбедности.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП одлучено је као у изреци решења.

Записничар,       Председник већа – судија,
Мирјана Јанковић-Недић, ср    Милимир Лукић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)