Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.12.2011.

Кж2 4782/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 4782/10
Дана 08.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Николе Мићуновића и Александре Златић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир, као записничара, у кривичном предмету сада покојног осуђеног АА и др., због више кривичних дела убиства из члана 47 став 1 КЗ РС и др., одлучујући о жалби Републичког јавног правобраниоца, изјављеној против решења Вишег суда у Пожаревцу Кв.бр.117/10 од 06.10.2010. године, у седници већа одржаној дана 08.02.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

Поводом жалбе Републичког јавног правобраниоца, ПРЕИНАЧАВА СЕ решење Вишег суда у Пожаревцу Кв.бр.117/10 од 06.10.2010. године, па се ОДБИЈА као неоснован захтев за предају посмртних остатака сада покојног АА, над којим је извршена смртна казна на основу правоснажне пресуде Окружног суда у Пожаревцу К.бр.66/77 од 11.11.1977. године, због више кривичних дела убиства из члана 47 став 1 КЗ РС и убиство у покушају из члана 47 став 1 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СФРЈ, поднет од стране мајке сада покојног осуђеног - ББ.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Пожаревцу Кв.бр.117/10 од 06.10.2010. године, усвојен је захтев за предају посмртних остатака сада покојног АА, над којим је извршена смртна казна на основу правоснажне пресуде Окружног суда у Пожаревцу К.бр.66/77 од 11.11.1977. године, те је одређено да ће се предаја посмртних остатака сада покојног осуђеног АА подносиоцу захтева, његовој мајци ББ, извршити преко Управе за извршење кривичних санкција у Београду.

Против наведеног решења жалбу је изјавио Републички јавни правобранилац Одељења у Пожаревцу, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд укине првостепено решење и предмет врати на поновно разматрање и одлучивање.

Поднеском Ктр.I бр.4095/10 од 28.12.2010. године, Апелациони јавни тужилац у Београду предложио је да Апелациони суд уважи жалбу Републичког јавног правобраниоца.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у жалби Републичког јавног правобраниоца, те мишљења надлежног тужиоца, Апелациони суд у Београду је нашао да у конкретном случају није било места усвајању захтева мајке сада покојног осуђеног АА, поднетог преко пуномоћника дана 26.07.2007. године.

Првостепени суд је нашао да је смртна казна над осуђеним, сада покојним АА, извршена по Закону о извршењу кривичних санкција, који је ступио на снагу 01.07.1977. године, а одредбом члана 228 став 3 наведеног Закона предвиђено је да се посмртни остаци осуђеног над којим је извршена смртна казна не предају његовој породици. Касније донетим Законом о извршењу кривичних санкција, који је ступио на снагу 01.01.1998. године и то чланом 174. прописано је да се дозвољава предаја посмртних остатака и личних ствари породици осуђеног.

Међутим, као што основано наводи Јавни правобранилац, одредбом члана 45 новог Кривичног законика, који је ступио на снагу 01.01.2006. године, прописано је да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може изрећи казна затвора од 30-40 година, те како истим Законом није прописана смртна казна, то нови Закон о извршењу кривичних санкција, који је ступио на снагу 2006. године, није ни регулисао основ за предају посмртних остатака осуђених лица над којима је извршена смртна казна. Првостепени суд је усвојио захтев примењујући принцип најповољнијег закона, налазећи да је најповољнији закон у конкретном случају Закон о извршењу кривичних санкција из 1998. године. Међутим, као што правилно наводи Јавни правобранилац, закон се не може примењивати ретроактивно, па се Закон о извршењу кривичних санкција из 01.01.1998. године може односити само на лица која су осуђена у периоду од 01.01.1998. године, па до укидања смртне казне ступањем на снагу новог Кривичног законика 01.01.2006. године. И по налажењу овог суда, у конкретном случају, не може се применити одредба члана 5 став 2 КЗ, те применити закон који је „најповољнији по учиниоца“, будући да је одредба Закона о извршењу кривичних санкција која је важила до 1998. године, а наиме, да се посмртни остаци лица над којим је извршена смртна казна не предају његовој породици, заправо представљала правну последицу осуде на смртну казну, који став је измењен у Закону о извршењу кривичних санкција од 1998. године, а након тога доношењем закона из 2006. године-Кривичног законика и Закона о извршењу кривичних санкција па у моменту подношења захтева 26.07.2007. године, заправо није ни постојао правни основ за подношење оваквог захтева.

С друге стране, како овај суд налази, одредба Закона о извршењу кривичних санкција о немогућности предаје посмртних остатака осуђеног над којим је извршена смртна казна његовој породици суштински регулише једну од правних последица осуде и то ону која се односи на забрану стицања одређеног права (предају посмртних остатака осуђеног на смртну казну његовој породици). Стога, породици покојног осуђеног преостаје могућност да покрене поступак за престанак правних последица осуде, у смислу одредбе члана 101 КЗ.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је на основу члана 401 став 3 одлучио као у изреци.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Барбир Слободан Рашић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)