Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.06.2015.

Кж2 787/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 787/2015
Дана 17.06.2015. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Мирјане Поповић, председника већа, Милене Рашић и Снежане Димитријевић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Јеленом Мијушковић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника власника - трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 – Кв.бр.4043/14 од 24.02.2015. године, након рочишта одржаног дана 17.06.2015. године у смислу одредбе члана 33 у вези члана 30 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у присуству заменика јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду Mарије Шушњевић и пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБЕ пуномоћника власника- трећег лица АА1, адвоката АБ, ПРЕИНАЧАВА СЕ решење Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 – Кв.бр.4043/14 од 24.02.2015. године, у ставу другом изреке, тако што се УСВАЈАЈУ приговор власника- трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, па се УКИДА одлука о привременом одузимање имовине проистекле из кривичног дела, од власника – трећег лица АА1, и то стана аа, чији је ванкњижни власник АА1, док се жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду ОДБИЈА као неоснована, а ожалбено решење у ставу првом изреке остаје неизмењено.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 – Кв.бр.4043/14 од 24.02.2015. године, у ставу првом, делимично су усвојени приговор власника – трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, па је укинуто привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, и то у делу у ком је од власника – трећег лица АА1 привремено одузет стан аа1, а чији је ванкњижни власник АА1. У ставу другом истог решења, делимично су одбијени приговор власника – трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, у делу у ком је од власника – трећег лица АА1 привремено одузет стан аа, а чији је ванкњижни власник АА1.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-Више јавно тужилаштво у Београду, због погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи решење Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 – Кв.бр.4043/14 од 24.02.2015. године, у делу у ком су усвојени приговор власника- трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, који је допуњен дана 02.06.2014. године и привремено одузме стан аа1, а чији је ванкњижни власник АА1;

-пуномоћник власника – трећег лица АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба поступка, због погрешно, односно непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду жалбу уважи, а ожалбено решење у побијаном другом ставу преиначи, тако што ће усвојити приговор власника трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављенe против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године и укинути привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела у целости;

Пуномоћник власника – трећег лица АА1, адвокат АБ, изјавио је одговор на жалбу Вишег јавног тужилаштва у Београду, са предлогом да Апелациони суд у Београду одбије жалбу тужилаштва, као неосновану.

Апелациони суд у Београду је дана 13.05.2015. године одржао седницу већа на којој је, одлучујући поводом жалбе Вишег јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, нашао да је побијано решење, којим су у ставу другом изреке делимично одбијени приговор власника – трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, у делу у ком је од власника – трећег лица АА1 привремено одузет стан аа, захваћено битном повредом одредаба поступка, обзиром да су у образложењу решења изостали разлози о одлучним чињеницама, док су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни, па да је с тим у вези и чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено.

Сходно наведеном, као и имајући у виду да је у овом предмету решење већ једанпут укинуто, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 33 став 5 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, ради отклањања наведених недостатака побијаног решења, донео одлуку да одржи рочиште пред другостепеним судом.

На рочишту одржаном пред Апелационим судом у Београду дана 17.06.2015. године, у присуству заменика јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника власника трећег лица, веће другостепеног суда је у доказном поступку извршило увид у списе предмета Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14, те прочитало писане доказе из списа, писани налаз и мишљење Комисије вештака са допунама и изјашњењима, као и изјаву власника – трећег лица АА1 од 15.06.2015. године, коју је њен пуномоћник предао суду, па је, испитујући побијано решење у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у изјављеним жалбама, донело одлуку као у диспозитиву решења.

Према оцени већа Апелационог суда у Београду, правилно је поступио првостепени суд када је усвојио приговор власника трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављене против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, те укинуо привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, и то непокретности ближе описане у ставу првом изреке побијаног решења, о чему је у образложењу своје одлуке дао јасне, довољне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и веће овог суда.

Наиме, на основу писаних доказа у списима предмета кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду је утврдило да је АА1, мајка окривљеног АА, коме се оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.бр.587/10 ставља на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, била у сталном радном односу као дактилограф и административни калкулант од 1947. године до 01.11.1979. године, када је пензионисана и од када је редовно примала пензију, затим да је од 05.11.1984. године остваривала накнаду за туђу негу и помоћ у виду редовних месечних прихода, као и да је остваривала право свог оца на накнаду за национализовано грађевинско земљиште, која јој је утврђена решењем Петог општинског суда у Београду од 22.12.1980. године, те да је од 27.03.1963. године до пунолетства свог сина АА, дана 27.04.1972. године примала алиментацију од бившег супруга, за његово издржавање. Осим тога, утврђено је да је на основу Уговора о купопродаји непокретности закљученог дана 15.05.1995. године, АА1 продала родитељски стан аа2, за износ од 70.000 ДЕМ, који износ је примила даном потписивања уговора. Имајући у виду наведене приходе које је АА1 остваривала, као и узимајући у обзир новчане износе на штедним књижицама које су имале АА1 и њена мајка АА2, из допунског економско-финансијског вештачења Друштва за судско вештачење „Експертиза“ ДОО од 18.04.2012. године и 11.10.2012. године, као и изјашњења од 20.11.2012. године утврђено је да је у периоду од 01.01.1979. године до 28.08.2008. године располагала укупним новчаним средствима од 121.099 евра. Истовремено, на основу наведеног економско финансијског вештачења утврђено је да је АА1 имовину која је предмет захтева тужилаштва за привремено одузимање, и то стан аа1 платила у целости у износу од 40.000 евра, а да је стан у аа платила у целости у износу од 4.683.669,10 динара, што одговара противвредности од 58.000 евра, па да су оба стана, дакле, плаћена укупно 98.000 евра.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је, по налажењу Апелационог суда у Београду, првостепени суд у поновном поступку закључио да нису испуњени услови прописани чланом 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела за привремено одузимање од АА1 непокретности у Београду, аа1, а чији је ванкњижни власник АА1, имајући у виду да нема доказа о постојању основане сумње да наведена непокретност проистиче из кривичног дела у смислу члана 3 став 1 тачка 2 наведеног закона , будући да из приложених доказа у списима предмета произилази да је, обзиром на приходе које је остваривала по напред наведеним основима, АА1 била у могућности да у моменту куповине стана располаже законито стеченим приходима који су у сразмери са вредношћу предметне непокретности.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано се жалбом пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, истиче да је погрешно првостепени суд одбио приговор власника – трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављене против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године и закључио да су у конкретном случају испуњени законом прописани услови за одузимање од власника – трећег лица АА1 имовине проистекле из кривичног дела, и то непокретности аа, а чији је ванкњижни власник АА1, образлажући овакав свој став наводима да постоји основана сумња да је окривљени АА, син власника – трећег лица АА1, извршио кривично дело из члана 234 став 3 тачка 1 КЗ, које му је у предмету Вишег суда у Београду К бр. 26/14 стављено на терет оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.бр.587/10, затим да постоји основана сумња да је имовина власника – трећег лица АА1, и то стан аа, проистекла из кривичног дела, будући да нема доказа да је АА1 након само две године од куповине стана аа1, купила стан у Београду, у улици Петроварадинској бр.9, површине 63м2, за износ од 4.683.669,10 динара, од законито стечених новчаних средстава, па да стога постоји очигледна несразмера између вредности наведене непокретности и законито стечених прихода власника – трећег лица АА1, као и да у конкретном случају постоје разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине, услед постојања реалне опасности да власник – треће лице АА1 исту отуђи и тако спречи или отежа њено одузимање.

Наиме, како је, да би се применио институт привременог одузимања имовине из члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, између осталог, неопходно да се докаже постојање основане сумње да имовина проистиче из кривичног дела, односно да је вредност имовине која је предмет захтева у очигледној несразмери са законитим приходима власника имовине, то се, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано жалбом пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, истиче да у конкретном случају јавни тужилац није изнео доказе који несумњиво указују на постојање основане сумње да имовина у власништву трећег лица АА1 – непокретност аа, проистиче из кривичног дела које се њеном сину АА у предмету Вишег суда у Београду К.бр.26/14 ставља на терет.

Наиме, из писаних доказа у списима предмета, и то пре свега из Уговора о купопродаји непокретности закљученог дана 27.06.2005. године, Анекса наведеног уговора закљученог дана 30.05.2006. године, Уговора о купопродаји непокретности овереног пред Петим општинским судом у Београду дана 24.09.2007. године, Анекса наведеног уговора овереног од стране Првог основног суда у Београду дана 08.07.2010. године, извештаја Јединице за финансијске истраге – Управе криминалистичке полиције, Службе за борбу против организованог криминала МУП-а РС од 07.07.2011. године, извештаја Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за Град Београд од 20.02.2012. године, Уговора о купопродаји непокретности закљученог дана 15.05.1995.године и Решења Петог општинског суда у Београду бр.1140/80 од 22.12.1980.године, а које писане доказе је овај суд у потпуности прихватио, обзиром да је реч о документацији издатој од стране надлежних државних органа и уговорима потврђеним потписима уговорних страна и овереним печатом овлашћених лица, као и из допунског налаза и мишљења економско-финансијског вештачења Друштва за судско вештачење „Експертиза“ ДОО од 18.04.2012. године и 11.10.2012. године, као и изјашњења од 20.11.2012. године, које је овај суд такође у потпуности прихватио као јасне, детаљне, довољно образложене и дате од стране стручног лица, утврђено је најпре да је АА1 стан аа1 платила у целости у износу од 40.000 евра, а стан у улици Петроварадинској бр. 9 у целости у износу од 4.683.669,10 динара, што одговара противвредности од 58.000 евра, па да су оба стана плаћена, дакле, 98.000 евра. Осим тога, утврђено је да је са даном отплате последње рате за стан аа АА1 располагала следећим новчаним средствима: накнадом за национализовано грађевинско земљиште у износу од 5.945 евра, динарским штедним улозима на својој и штедној књижици мајке АА2 у износу од 3.332 евра, новчаним износом од 35.751 евра по основу продаје родитељског стана аа2, примањима у виду личне пензије од 01.11.1979. године у износу од 59.399 евра и туђе неге и помоћи од 05.11.1984. године у износу од 16.672 евра, као и приходима из радног односа у периоду од 1947. године до 01.11.1979. године, чију висину, међутим, судски вештак због недостатка документације и велике временске дистанце није могао тачно да утврди, па да је, имајући у виду наведене приходе, у периоду од 01.01.1979. године до 28.08.2008. године располагала укупним новчаним средствима од 121.099 евра. Истовремено, из изведених доказа утврђено је и да је, са друге стране, у истом периоду, за своје издржавање, узимајући у обзир трошкове егзистенције и социјалних потреба, односно околности у којима је живела, АА1 потрошила износ од 42.665 евра. Из овако утврђених података о законито стеченим приходима и расходима АА1, произилази да је иста при куповини станова аа и аа1 могла да располаже новцем у износу од 78.434 евра.

На основу овако утврђеног чињеничног стања Апелациони суд у Београду је нашао да у конкретном случају није доказана основана сумња да стан АА1 у _, аа, проистиче из извршења кривичног дела, јер је власник – треће лице АА1 доказала законитост њеног стицања, имајући у виду да је, по оцени овог суда, на основу овако остварених прихода могла да оствари уштеђевину и, сходно томе, стекне својину на спорној имовини чије је одузимање предложено, односно будући да, по оцени овог суда, у конкретном случају није доказано да постоји очигледна несразмера између вредности наведене непокретности и њених законито стечених прихода, а која несразмера представља законом прописани материјални услов за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела.

Наиме, како је економско-финансијским вештачењем Друштва за судско вештачење „Експертиза“ ДОО, које је овај суд у потпуности прихватио, утврђено да је АА1 при куповини станова аа1 и аа располагала укупним новчаним средствима од 78.437 евра, а да су оба стана плаћена укупно 98.000 евра, то, по налажењу овог суда, разлика од 19.566 евра (98.000-78.434 евра), свакако не може бити упориште за став да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, због постојања очигледне несразмере између вредности имовине која је предмет захтева за привремено одузимање имовине и законито стечених прихода, обзиром да на чињеницу да је реч о имовини проистеклој из кривичног дела не указује свака несразмера, већ само очигледна несразмера, која подразумева изразиту диспропорцију, додатно притом имајући у виду чињенице да приликом утврђивања износа легалних прихода АА1 нису узети у обзир месечни приходи које је она неспорно остваривала 32 године по основу рада, и то у периоду од 1947. године до 01.11.1979. године, нити је приликом утврђивања расхода у износу од 42.665 евра узета у обзир чињеница да је АА1 живела у породичном домаћинству са својим родитељима до 1985. године, а потом до 1989. године са мајком и сходно томе, са члановима домаћинства који су имали своје приходе делила трошкове живота.

Имајући у виду све наведено, Апелациони суд у Београду је одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужилаштва у Београду изјављену против става првог изреке побијаног решења, а уважавањем жалбе пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, преиначио побијано решење у ставу другом изреке и донео одлуку као у диспозитиву решења.

Жалбом Вишег јавног тужилаштва у Београду побија се првостепено решење у ставу првом изреке, тако што се истиче да није реално да сваки дактилограф може да приштеди толики новац да купи два стана, и то један од 51,99 м2, а други од 63 м2, па се указује на чињеницу да је АА1 била инвалид и да је ,самим тим, морала имати веће трошкове живота од оних који су утврђени у налазу и мишљењу вештака. Имајући у виду наведено, у жалби је закључено да је, и поред тога што је иста наследила и продала стан родитеља и примала новчане износе на име алиментације и национализованог земљишта, постојала очигледна несразмера између вредности поменуте имовине и њених законито стечених прихода, посебно када се, дакле, узме у обзир да је радни век провела као дактилограф, да се налази у пензији од 01.11.1979. године, као и чињеница да су станови купљени 2005. и 2007. године, односно у време док се налазила у пензији, дакле, пре него што је њен син, окривљени АА, дана 29.12.2008. године затворио своје предузеће и постао недоступан органима гоњења.

Ценећи овакве жалбене наводе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, Апелациони суд у Београду је нашао да су исти неосновани, оцењујући да је правилно првостепени суд усвојио приговор власника – трећег лица АА1 и њеног пуномоћника, адвоката АБ и укинуо привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, у делу у ком је од власника – трећег лица АА1 привремено одузета непокретност аа1, односно да је правилно утврдио да нема довољно доказа о постојању основане сумње да наведени стан представља имовину проистеклу из кривичног дела, обзиром да прикупљени подаци о законито стеченим приходима и трошковима живота АА1 не указују на постојање очигледне несразмере између вредности наведене имовине и законитих прихода власника – трећег лица АА1 и у образложењу побијаног решења за овакав свој став дао јасне и аргументоване разлоге, додатно имајући у виду разлоге које је навео овај суд, образлажући свој став да докази изведени у поступку пред првостепеним и другостепеним судом у довољној мери не указују ни на очигледну несразмеру између вредности имовине трећег лица АА1 – непокретности аа1, и њених законито стечених прихода, а на основу ког става је Апелациони суд у Београду уважио жалбу пуномоћника власника- трећег лица и преиначио побијано решење у ставу другом изреке.

На рочишту одржаном у смислу члана 33 у вези члана 30 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, пуномоћник власника трећег лица АА1, адвокат АБ, предложио је да се у својству сведока испитају лица са којима је АА1 склопила уговоре о позајмицама, о којима постоје признанице у списима предмета, као и да се прибаве подаци о приходима које је остваривала из радног односа. Апелациони суд у Београду је наведене доказне предлоге пуномоћника власника – трећег лица АА1, адвоката АБ, одбио као неосноване и нашао да је у предметном поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела стање ствари довољно разјашњено, па да би извођење ових доказа било сувишно и нецелисходно, односно да не би било од утицаја на другачију одлуку суда, обзиром да ни већ изведени доказ не указују на очигледну несразмеру између имовине трећег лица и њених законито стечених прихода, из којих разлога овај суд није посебно ценио веродостојност приложених доказа о позајмицама АА1 у износу од 5.000 евра од СС и 8.500 евра од СС1, док је приликом испитивања постојања несразмере између легалних прихода АА1 и вредности стечене имовине која је предмет захтева за привремено одузимање имовине, без обзира што није утврђен тачан износ, имао у виду чињеницу да је током поступка неспорно утврђено да је АА1 у периоду од 1947. године до 01.11.1979. године остваривала приходе по основу радног односа.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП у вези члана 33 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јелена Мијушковић,с.р.    Мирјана Поповић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)