Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.07.2014.

Кж2 848/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 848/14
Дана 17.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д
ул.Немањина бр.9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са вишим саветником Браниславом Муњић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама окривљеног АА, његовог браниоца, адвоката АБ, окривљеног АА1, његовог браниоца адвоката АБ1, трећег лица АА2, окривљене АА3 и браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 - Пои.бр.10/12 - Кв.бр.4910/13 од 03.02.2014.године, у седници већа одржаној дана 17. јула 2014. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА1, његовог браниоца адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, изјављене против решења Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 – Пои.бр.10/12 - Кв.бр.4910/13 од 03.02.2014.године.

УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног АА, његовог браниоца адвоката АБ, трећег лица АА2 и окривљене АА3, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 – Пои.бр.10/12 - Кв.бр.4910/13 од 03.02.2014.године, у односу на окривљеног АА, трећег лица АА2 и окривљену АА3, и у том делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 - Пои.бр.10/12 - Кв.бр.4910/13 од 03.02.2014.године, ставом I изреке побијаног решења, усвојен је приговор ВЈТ у Београду ОИК бр.11/11 од 21.10.2013.године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013.године, исправљено дана 06.12.2013.године, у односу на окривљеног АА, окривљеног АА1 и трећег лица АА2, па је одређено привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, тако што се од окривљеног – власника АА, окривљеног – власника АА1 и трећег лица – власника АА2, привремено одузима имовина, ближе наведена у изреци побијаног решења и одређено је да ће се одлука којом је усвојен захтев за привремено одузимање имовине извршити по одредбама Закона о извршном поступку, а управљање привремено одузетом имовином поверено је Дирекцији за управљање одузетом имовином у саставу Министарства правде Републике Србије, док привремено одузимање имовине по том решењу траје до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине, или до другачије одлуке суда. Ставом II изреке побијаног решења, одбијен је као неоснован приговор ВЈТ у Београду ОИК број 11/11 од 21.10.2013.године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013.године, исправљено дана 06.12.2013.године, у делу где је одбијен предлог ВЈТ у Београду да се од окривљене – власника АА3, окривљене – власника СС и трећег лица – власника СС1, привремено одузме имовина ближе наведена у изреци побијаног решења. Ставом III изреке побијаног решења, одбијени су као неосновани приговори браниоца окривљене АА3, адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, изјављени против решења истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013.године, исправљено дана 06.12.2013.године, и то у делу где је од окривљене АА3, окривљеног АА4 и трећег лица АА5, привремено одузета имовина, ближе наведена у изреци побијаног решења.

Против наведеног решења благовремено су жалбе изјавили:

-окривљени АА, без навођења законског основа за побијање истог, при чему из жалбених навода произлази да се првостепено решење оспорава због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд преиначи ожалбену одлуку и одбије предлог за привремено одузимање имовине, или исту укине;

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбено решење укине или исто преиначи и одбије предлог за привремено одузимање имовине од окривљеног АА;

-окривљени АА1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и ожалбено решење преиначи тако што ће одбити захтев јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и ожалбено решење преиначи, тако што ће одбити захтев јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду за привремено одузимање стана број 6 у Булевару краља Александра 195а;

-треће лице АА2, због битне повреде поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи ожалбену одлуку и одбије предлог за привремено одузимање имовине или ожалбену одлуку укине;

-окривљена АА3, због битних повреда одредаба поступка, неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење већа Вишег суда у Београду у нападнутом делу изреке, под III, преиначи тако што ће се уважити приговор браниоца окривљене и одбити захтев Вишег јавног тужилаштва за привремено одузимање описане имовине, или да другостепени суд нападнуто решење укине и врати на поновно одлучивање и нареди вештачење по вештаку економско-финансијске струке, којим би се утврдили законити приходи и расходи окривљене и њене породице и стечена имовина, и

-бранилац окривљеног АА4 и пуномоћник трећег лица АА5, адвокат АБ5, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде правила поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се побијано решење преиначи и усвоји приговор АА4 и АА5, изјављен преко браниоца пуномоћника и да се одбије захтев Вишег јавног тужилаштва за привремено одузимање имовине или да се побијано решење укине и врати на поновно одлучивање.

Aпелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у смислу члана 467 став 2 Законика о кривичном поступку, о којој није обавештавао странке, јер није нашао да би њихово присуство било корисно за разјашњење конкретне ствари, а на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 Законика о кривичном поступку, испитујући решење у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама, па је, по оцени жалбених навода и предлога, одлучио као у диспозитиву овог решења.

Најпре, по налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је веће првостепеног суда усвојило приговор Вишег јавног тужилаштва у Београду и одредило привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела од окривљеног – власника АА1 и то стана аа.

Најпре, и по ставу овога суда, из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени АА1 извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ, и то у периоду од 2007. године до 2010.године.

Потом, и по ставу овога суда, из списа предмета произлази постојање основане сумње да је имовина окривљеног, а која прелази износ од 1.500.000,00 динара, проистекла из кривичног дела које се окривљеном АА1 у овом кривичном поступку ставља на терет.

Наиме, напред наведену непокретност окривљени је стекао на основу уговора о купопродаји, дана 21.01.2008.године, за износ од 75.000 евра, у којој години, како то правилно првостепени суд утврђује из извештаја Управе криминалистичке полиције, Јединице за финансијске истраге од 26.03.2012.године, није остваривао законите приходе, а из ког извештаја правилно првостепени суд утврђује да је окривљени АА1 у периоду од 2001.године до 2011.године, остварио укупне приходе у износу од 147.225 евра, док су расходи у овом периоду износили 271.895 евра.

Стога је, по оцени Апелационог суда у Београду, правилно првостепени суд нашао да је у конкретном случају вредност непокретности у Улици булевар краља Александра број 195/2 у несразмери са његовим тадашњим законитим приходима и да представља имовину која је управо стечена кривичним делом.

Такође, и по ставу овога суда, како то правилно закључује веће првостепеног суда, ценећи фазу у којој се овај кривични поступак налази, у конкретном случају постоји реална опасност да ће окривљени располагати предметном имовином и тиме спречити или отежати одузимање имовине, правилно налазећи да су испуњени сви законом предвиђени услови да се предметна непокретност одузме од окривљеног.

Правилно је, по оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд, приликом доношења одлуке, ценио наводе окривљеног да је стан аа купљен из законитих прихода који му нису признати од стране Јединице за финансијску истрагу, а који се састоје у томе да је остваривао приходе путем трговине обвезницама „старе девизне штедње“, затим да је као адвокат у 2007.године остварио чист профит од 15.000 евра, као и да је имао позајмицу од 14.500 евра за стицање наведене непокретности.

Најпре, и по ставу овога суда, из приложене копије мандата за посредовање у трговини обвезницама старе девизне штедње и мандата за управљање рачуном, која писмена су датирана од 06.11.2007.године и 06.11.2006.године, из којих произлази да је окривљени дао овлашћење „АА“ да управља његовим средствима са рачуна код банке у укупном износу од око 60.000,00 динара, не може се видети да ли је наведено брокерско друштво овим средствима располагало, те да ли је уопште остварило приходе и у којој висини.

При том стоји чињеница да из наведене документације произлази да је окривљени имао износ од око 60.000 евра, за која средства је дао овлашћење наведеном брокерском друштву да истима управља, међутим, окривљени током поступка није истицао да је предметни стан аа купио тим средствима, већ да је тргујући обвезницама „старе девизне штедње“ остваривао приходе, за шта, како је то већ напред речено, и по ставу овога суда, окривљени није пружио доказе, па се стога супротни жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца показују као неосновани.

Такође, и по ставу овога суда, из списа предмета не произлази ниједан податак нити доказ за тврдњу да је окривљени као адвокат у 2007.години остварио чист профит у износу од 15.000 евра, нити је окривљени ову тврдњу учинио вероватном, будући да, по правилном налажењу већа првостепеног суда, супротно жалбеним наводима окривљеног и његовог браниоца, порески биланс обвезника на доходак грађана на приход од самосталне делатности, који је окривљени приложио, не може бити доказ о томе да је окривљени остваривао неке приходе, а што и по ставу овога суда, не произлази ни из решења Пореске управе, Филијале Стари Град број 431-512/07 од 31.12.2007.године, па се стога жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца и у том делу показују као неосновани.

Имајући у виду вредност непокретности коју је окривљени купио, тј. предметног стана у Улици булевар краља Александра, на правилан закључак првостепеног суда у погледу постојања несразмере која постоји између законитих прихода окривљеног и прихода које је оправдао по другим основана, а које је првостепени суд прихватио, и вредности предметне непокретности, без утицаја су наводи окривљеног да део средстава за куповину описане непокретности потиче од поклона – новца који су његова деца добијала од његових пријатеља за рођендан, при чему је правилно веће првостепеног суда одбило предлог окривљеног да се у својству сведока испитају лица која би потврдила наведене тврдње, а без писаних доказа који би те тврдње поткрепили, док се супротни жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца оцењују као неосновани.

Коначно, како окривљени у својству сведока није предложио да се саслуша лице које му је наводно позајмило новац и које живи у Женеви, то и по ставу овога суда, окривљени није пружио валидне доказе за тврдњу да је примио на зајам 14.500 евра, па се и ти жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца, показују као неосновани.

Имајући у виду све напред наведено, жалбене наводе окривљеног АА1 и његовог браниоца, адвоката АБ1, којима се првостепено решење оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, који се суштински своде на оспоравање закључка првостепеног суда да у конкретном случају постоји очигледна несразмера између законитих прихода окривљеног и стечене имовине, Апелациони суд у Београду оцењује неоснованим, из разлога што је првостепени суд, доносећи побијано решење у односу на окривљеног АА1, дао јасне и аргументоване разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима окривљеног и његовог браниоца није доведена у питање правилност и законитост побијаног решења, будући да је током поступка првостепени суд у погледу овог окривљеног правилно утврдио све одлучне чињенице које су од значаја за доношење правилне и законите одлуке, док се у изјављеним жалбама окривљеног и његовог браниоца не наводе околности које би утицале на другачију одлуку у конкретном случају.

По ставу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд одбио као неоснован приговор браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, у делу у коме је од окривљеног АА4 привремено одузето путничко возило аа1, а од трећег лица АА5, власника и оснивача Друштва за трговину и услуге "АА1", са 100% оснивачког капитала, привремено одузет пословни простор аа2 и пословни простор аа3.

Најпре, и по ставу Апелационог суда у Београду, како то правилно налази веће првостепеног суда, правилно је истражни судија Вишег суда у Београду поступио када је решењем ПОИ број 10/12 од 27.09.2013.године, исправљеним дана 06.12.2013.године, од окривљеног власника АА4 одузео напред наведено путничко возило, правилно налазећи да је окривљени АА4 исто стекао на основу уговора о продаји коришћеног возила, закљученог дана 20.10.2008.године, између АА4 и „АА2“ d.o.o. из Новог Београда, да је износ цене коришћеног путничког возила 2.304.606,00 динара, а да је породица АА4П у периоду од 2001. до 2010.године, остварила приходе у укупном износу од 133.073 евра и расходе у износу од 167.503 евра, да просечна потрошачка корпа за четворочлану породицу износи 39.579 евра, а да на рачунима код банака поседују 197.403,00 динара и 8.503,66 евра, дакле, да су расходи већи од прихода за 34.430 евра.

Стога је правилан закључак првостепеног суда да постоји очигледна несразмера вредности купљеног возила са законитим приходима окривљеног, власника АА4 и са законитим приходима породице АА4П, па стога, и по ставу овога суда, постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, у смислу члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, тим пре, како то правилно налази веће првостепеног суда, што је окривљеном АА4 стављено на терет да је инкриминисане радње кривичног дела које му је стављено на терет захтевом за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, предузимао у периоду од 15.01.2007.године до 24.05.2010.године, дакле управо у периоду када је окривљени АА4 предметно возило купио за износ од око 26.000-27.000 евра.

И по ставу Апелационог суда у Београду, окривљени током поступка није учинио вероватним наводе о пореклу новца, тј. да је предметно возило купио октобра 2008.године, а да је средства за њега обезбедио на тај начин што је на девизној књижици, која је била отворена 2003.године, депоновао одређена средства, која је орочио, а да је након тога 2007.године, подигао новац са тог рачуна и позајмио га свом пријатељу СС2, који му је овај новац вратио крајем лета 2008.године, будући да, како то правилно налази веће првостепеног суда, из фотокопије девизне књижице не произлази да је окривљени у том периоду поседовао девизна средства у износу који одговара вредности предметног возила.

Стога, имајући у виду све напред наведено, затим личне и породичне прилике окривљеног власника АА4 и његове породице, као и фазу кривичног поступка против окривљеног, по правилном налажењу већа првостепеног суда, исправно је истражни судија закључио да постоји реална опасност да окривљени власник располаже предметним возилом и тако спречи или отежа одузимање имовине, за коју актуелно нема доказа да је стечена на основу законитих прихода, због чега је правилно веће првостепеног суда одбило приговор браниоца окривљеног као неоснован, док се, по оцени овога суда, жалбени наводи браниоца окривљеног показују као неосновани.

Потом, и по ставу Апелационог суда у Београду, правилно је истражни судија Вишег суда у Београду решењем Пои.бр.10/12 од 27.09.2013.године, исправљеним дана 06.12.2013.године, усвојио захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК бр.11/11 и од трећег лица АА5 привремено одузео напред описане непокретности.

Наиме, из писане документације приложене списима предмета, произлази да је АА5 била власник – оснивач предузећа „АА1“, да је пословни простор аа2 стекла на основу уговора о купопродаји, дана 10.09.2007.године, закљученог са продавцем Предузећем за трговину и услуге „АА3“ за износ од 2.600.000,00 динара, док је као власник ове непокретности укњижено предузеће „АА1“, чији је власник АА5, а да је пословни простор у аа3, АА5 стекла по основу уговора о купопродаји закљученог 03.09.2009.године, између Предузећа за трговину и услуге „АА3“ и АА5, којим је на АА5 пренето право својине на овој непокретности, за укупну цену од 175.000 евра у динарској противвредности, при чему су овим уговорима претходили уговори о купопродаји између предузећа „АА4“ А.Д., чији је директор био њен супруг, окривљени АА4, и Предузећа за трговину и услуге „АА3“, којим је на „АА3“, пренето право својине на овим непокретностима, а што, и по ставу овога суда, како то правилно налази веће првостепеног суда, пружа основ за закључак да је окривљени АА4 у својству директора „АА4“ А.Д., преко предузећа његове супруге АА5, пренео право својине на оба пословна простора, па имајући у виду кривично дело које се окривљеном АА4 ставља на терет да је извршио, и по ставу овога суда, постоји основана сумња да су обе непокретности проистекле из кривичног дела.

Наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази да су приходи четворочлане породице АА4П у периоду од 2001.године до 2010.године, износили 133.073 евра, а расходи у износу од 167.503 евра, и по ставу овога суда, како то правилно оцењује веће првостепеног суда, постоји очигледна несразмера вредности предметних непокретности са законитим приходима трећег лица АА5, односно са законитим приходима породице АА4П, због чега, и по ставу овога суда, постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, у смислу члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у прилог ком закључку, по правилном налажењу првостепеног суда, говори и чињеница да су наведене непокретности стечене управо у периоду у коме се окривљеном АА4, супругу трећег лица АА5, ставља на терет захтевом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, да је предузео радње кривичног дела, и то 2007. године и 2009.године.

Стога је, имајући у виду све напред наведено, као и фазу кривичног поступка против окривљеног АА4, по правилном налажењу већа првостепеног суда, истражни судија исправно закључио да постоји реална опасност да супруга окривљеног АА5, која је власник предметних непокретности, истима располаже и тако спречи или отежа одузимање имовине за коју нема доказа да је стечена на основу законитих прихода, односно да су у конкретном случају испуњени услови за привремено одузимање имовине од трећег лица, власника АА5.

Како је за привремено одузимање имовине од окривљеног, односно од трећег лица, у смислу члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, неопходно да постоји основана сумња да је лице извршило кривично дело из члана 2 тог закона, да постоји основана сумња да је имовина власника проистекла из кривичног дела, да вредност имовине превазилази имовински цензус од 1.500.000,00 динара и да постоје разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем, и по ставу овога суда, у конкретном случају су испуњени сви кумулативно предвиђени разлози да се од окривљеног АА4 и трећег лица супруге АА5, привремено одузме наведена имовина, док је без утицаја, како то правилно оцењује веће првостепеног суда, које радње се конкретно окривљеном стављају на терет у кривичном поступку, за кога је окривљени критичном приликом прибавио имовинску корист и на који начин, па се стога жалбени наводи браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, да окривљеном није стављено на терет да је за себе прибавио било какву имовинску или другу корист, показују као неосновани.

Наиме, по оцени овога суда, првостепени суд је, доносећи побијано решење, дао јасне и аргументоване разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима браниоца окривљеног АА4 и пуномоћника трећег лица АА5, адвоката АБ5, није доведена у питање правилност и законитост побијаног решења, будући да је током поступка првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице које су од значаја за доношење правилне и законите одлуке, док се у изјављеној жалби не наводе околности које би утицале на другачију одлуку у конкретном случају.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, првостепено решење, у односу на окривљеног АА, трећег лица АА1 и окривљене АА3, донето је уз битне повреде поступка, јер су у образложењу побијаног решења изостали разлози о одлучним чињеницама, док су разлози који су дати нејасни и међусобно противречни, на шта се основано указује жалбама окривљеног АА, његовог браниоца адвоката АБ, трећег лица АА2 и окривљене АА3.

Најпре, основано се жалбама окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, оспорава правилност ожалбеног решења у односу на овог окривљеног, истичући да су у образложењу побијаног решења изостали разлози о одлучним чињеницама, док су разлози који су дати међусобно противречни.

Наиме, окривљени АА је у поступку привременог одузимања имовине навео да је „АА5“ А.Д. Београд одобрила наменски кредит за куповину предметне непокретности, и то грађевинског земљишта изван грађевинског подручја, _, са грађевинским објектима изграђеним без грађевинске дозволе на наведеној парцели, уписане у Б листу први део, под редним бројем зграда од 1-20, а да је кредит био одобрен на основу депозита у девизним средствима која су била основ за одобрење тог кредита, а које је дало друго физичко лице, достављајући уговор о јемству закључен између „АА5“ Београд и СС3, којим средствима је у целости исплаћен кредит банци, док наведени дуг према СС3 још увек није у целости измирио. Првостепени суд у образложењу побијаног решења ове наводе окривљеног уопште не цени, а што је од значаја за закључак суда у погледу начина стицања предметне непокретности, због чега су, и по ставу овога суда, како се то основано жалбама окривљеног и његовог браниоца истиче, у образложењу побијаног решења изостали разлози о одлучним чињеницама, при чему су и разлози које првостепени суд даје у образложењу побијаног решења у односу на овог окривљеног, контрадикторни.

Ово стога, што првостепени суд најпре наводи да је из извештаја Јединице за финансијске истраге од 26.03.2012.године утврђено да у периоду од 2001.године до 2010.године, окривљени АА, укључујући и његове чланове породице, није остваривао законите приходе, да би након тога навео да чињеница да је окривљени предметну непокретност прибавио из средстава наменског кредита, не утиче на другачији закључак већа у погледу начина стицања ове непокретности. Дакле, првостепени суд у образложењу побијаног решења наводи да су испуњени сви законом предвиђени услови да се предметна непокретност привремено одузме од окривљеног АА, будући да окривљени није пружио ниједан доказ да је та непокретност стечена на легалан начин, а затим каже да чињеница да је предметна непокретност стечена из средстава наменског кредита, не утиче на другачији закључак суда, па стога остаје нејасно да ли првостепени суд прихвата да је окривљени предметну непокретност прибавио кредитом, што би свакако био легалан начин стицања, или исто не прихвата, будући да у погледу ове чињенице првостепени суд у образложењу даје нејасне и међусобно противречне разлоге, због чега је првостепено решење у односу на овог окривљеног морало бити укинуто.

Потом, основано се жалбом трећег лица АА2 истиче да је у односу на то лице побијано решење неразумљиво и контрадикторно само себи и наводима из образложења.

Наиме, првостепени суд утврђује да је АА2 власник и оснивач са 100% оснивачког капитала Друштва за трговину, турузам и услуге „АА6“ д.о.о., а да је његов брат АА2Б, осумњичени у овом кривичном поступку, био директор фирме „АА7“, па је у том својству власничка права и права коришћења ове фирме на имовини, ближе описаној у ставу I изреке побијаног решења, пренео на предузеће „АА6“, односно на свог брата АА2.

Надаље, првостепени суд налази да из писаних доказа и целокупног стања у списима произлази да је двособан стан аа4, у власништву Републике Србије, а за које је као носилац права коришћења уписан ДОО „АА7“ Зрењанин, па остаје нејасно како се привремено одузима имовина која није власништво трећег лица АА2.

Дакле, и по ставу Апелационог суда у Београду, како се то основано жалбом трећег лица АА2 истиче, побијано решење је у односу на њега неразумљиво и контрадикторно, будући да првостепени суд само таксативно набраја шта је пренето, наводећи да је пренето право коришћења, и то на имовини која је у власништву Републике Србије, па стога остаје нејасно како суд закључује да се у конкретном случају ради о имовини која је проистекла из кривичног дела.

При том су посебно нејасни наводи првостепеног суда да кривично веће цени фазу кривичног поступка против окривљеног АА2, када се против овог лица уопште не води кривични поступак.

Стога је, имајући у виду наведене повреде, првостепено решење у односу на треће лице АА2 морало бити укинуто и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.

Коначно, основано се жалбом окривљене АА3 оспорава првостепено решење.

Наиме, првостепени суд у образложењу побијаног решења наводи да је из извештаја МУП-а, Управе криминалистичке полиције, Јединице за финансијске истраге од 26.03.2012.године, утврђено да је у периоду од 2001. до 2011. године, породица АА3П имала укупне приходе у износу од 189.444 евра, а расходе у износу од 102.728 евра, да је просечна потрошачка корпа за трочлану породицу износила 29.701 евро, те да су приходи већи од расхода за 86.716 евра.

Имајући у виду наведено, нејасан је и контрадикторан наведеном извештају закључак првостепеног суда да је истражни судија правилно закључио да постоји несразмера имовине са законитим приходима окривљене АА3 и породице АА3П, због чега је, по налажењу Апелационог суда у Београду, првостепено решење и у односу на окривљену АА3 морало бити укинуто.

У поновном поступку, у односу на окривљеног АА, треће лице АА2 и окривљену АА3, првостепени суд ће отклонити повреде на које му је овим решењем указано, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку, за коју ће дати јасне, непротивуречне и довољно аргументоване разлоге.

Из напред изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду донео је одлуку као у изреци решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић,    с.р. Соња Манојловић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)