Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.06.2015.

Кж2 989/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 989/15
дана 11.06.2015.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Весне Петровић, чланова већа, са вишим судијским саветником Жаком Павловићем као записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.14/14, Кв.бр.327/15 од 17.03.2015.године, у седници већа одржаној дана 11.06.2015.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.14/14, Кв.бр.327/15 од 17.03.2015.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои.бр.14/14, Кв.бр.327/15 од 17.03.2015.године, на основу члана 32 став 3 Закона о одузимању имовине, усвојени су приговори браниоца окривљеног власника АА1 и пуномоћника трећег лица АА2, адвоката АБ и адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица АА3 и АА4, адвоката АБ2, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.14/14 од 13.01.2015.године и у целини је укинуто привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела од окривљених власника АА и АА1 и трећих лица власника АА4, АА3 и АА2.

Против наведеног решења жалбу је изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, донео одлуку као у изреци овог решења.

Наиме, испитујући првостепено решење у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, овај суд је оценио да је жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду неоснована и да је првостепени суд је донео правилно и законито решење када је усвојио приговоре бранилаца окривљених и пуномоћника трећих лица и у потпуности укинуо привремено одузимање имовине из решења Вишег суда у Београду Пои.бр.14/14 од 13.01.2015.године.

Пре свега, овај суд налази да нису основани наводи из жалбе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду га је првостепени суд доносећи побијано решење учинио битну повреду одредаба кривичног поступка, јер је дао одговарајуће разлоге о чињеницима које су предмет доказивања, а образложење истих је у потпуности јасно и није противречно.

Даље, неосновани су и наводи из жалбе јавног тужиоца којима се првостепено решење побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, уз истицање да је то за последицу имало повреду закона.

Наиме, из списа произилази да је јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду поднео захтев Оик.бр.20/14 од 13.10.2014.године за привремено одузимање имовине од окривљених АА и АА1, као и од трећих лица АА4, АА3 и АА2, који је Виши суд у Београду усвојио и решењем Пои.бр.14/14 од 13.01.2015.године и привремено одузео имовину и то: од окривљеног АА – земљиште аа, које је у ванкњижном власништву окривљеног; предмети и средства депонована у сефу број 177 у „_“ АД Београд; и Привредно друштво „АА“ ДОО са седиштем _; од трећег лица АА4 - стан аа1, који је у ванкњижном власништву трећег лица АА4 (а које је стекао закључењем уговора о купопродаји Ов.бр.I 154978/12 од 28.08.2012.године са СС, која је и даље уписан као власник стана у поменутом изводу из листа непокретности); од трећег лица АА3 - стан аа2; од АА1 – новчана средства на девизном рачуну број 9032011056549 у _ банци АД Београд; и од трећег лица АА2 – новчана средства на девизном рачуну број _ у „_“ банци АД Београд.

Напред наведене непокретности које се везују за породицу АА су, према стању у спису, а како то првостепени суд правилно налази, купљене за укупно 142.000 евра. Наиме, окривљени АА је земљиште аа3, купио 04.09.2013.године за 10.000 евра. Даље, АА5 је 28.08.2012.године за цену од 60.000 евра купио стан аа4, док је АА3 15.08.2012.године за цену од 72.000 евра купио стан аа2.

Са друге стране, према извештају Јединице за финансијске истраге, укупна зарада породице АА у периоду од 2002. до 2013.године износила је 169.909,00 евра, док је просечна потрошачка корпа за четворочлану породицу у наведеном периоду укупно износила 81.071,00 евра, из чега произилази разлика од 88.838,0 евра. Притом, из списа произилази да је АА продао непокретности и то: 22.02.2007.године стан аа5 за 29.500,00 евра (са АА5), а 26.04.2012.године непокретност аа6 за 57.000,00 евра; од 01.09.2011.године му је признато право на превремену старосну пензију у месечном износу од 75.446,34 динара; а у периоду од 2009. до 2013.године му је на име накнаде за рад у управом, односно надзором одбору предузећа „АА1“ исплаћено укупно 1.669.023,00 динара. Даље, његова супруга АА6 је у предшколској установи „АА3“ у току 2013.године остварила укупну зараду од 839.544,00 динара, а у пероиду од 01.07. до 01.09.2014.године - 150.725,00 динара. Поред тога, зарада АА3 у предузећу за трговину и дистрибуцију производа и апарата реагенаса „АА4“ ДОО на месечном нивоу износи бруто 95.000,00 динара, док је укупна бруто зарада АА4 у ЈП „АА5“ ДОО за период децембар 2009.године до 30.09.2014.године 5.516.072,52 динара. На крају, привредно друштво представништво „АА“, чији је законски заступник са уделом од 100% окривљени АА, је основано и регистровано 24.06.2011.године, а на дан 30.09.2014.године је у Комерцијалној банци на рачуну имало 32.493,23 динара и 2.878,30 евра. Поред свега тога, „_“ АД Београд је дана 09.08.2012.године АА4 одобрила стамбени кредит од 20.000 евра за куповину стана аа7, а дана 13.08.2012.године је АА3 одобрила стамбени кредит од 25.000 евра за куповину стана аа8.

Надаље, према стању у спису и документа јединице за финансијске истраге, окривљени АА1 има орочену девизну штедњу од 5.820,12 евра (број рачуна 9032011056549 у Комерцијалној банци), а АА2 на штедном депозиту до 12 месеци има 25.000,00 евра (број рачуна 375-449-90 у „ВТБ“ банци).

Са друге стране, из извештаја за финансијске истраге у Служби за борбу против организованог криминала Управе криминалистичке полиције, Дирекције полиције МУП РС од 10.10.2014.године произилази да је четворочлана породица АА, у периоду од 2002. до 2011.године остварила зараду од 96.240,00 евра, док је просечна потрошачка корпа за четворочлану породицу у истом периоду износила 81.071,00 евра, из чега произилази разлика од 15.169,00 евра. Притом, АА2 је у периоду од 2005.до 2006.године остварила нето зараду од 312.853,00 динара (3.987 евра), а од 14.07.2008.године па надаље је периодично ради у Аустрији (што произилази из извода из Аустријског социјалног осигурања од 05.01.2015.године, који је преведен са немачког језика, а у коме је наведен њен број осигурања - 6410 03 12 61 и периоди у којима је била пријављена) и од 2009. до 2014.године је остварила нето зараду од 47.237,63 евра (што произилази из потврде пицерије ресторана „АА6“ из _ од 20.01.2015.године и извештаја о годишњој заради код послодавца СС1 преведеног са немачког језика у коме су наведени и појединачни износи који су јој исплаћивани на име зараде у поменутом угоститељском објекту).

Члан 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у тачки 1 прописује да се имовином се сматра добро сваке врсте у Републици Србији или иностранству, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана; у тачки 2 - да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, у тачки 4 - да се власником сматра окривљени, окривљени сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице, а у тачки 8 – да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела.

С обзиром на све што је напред изнето, првостепени суд је правилно нашао да у конкретним случајевима не постоји очигледна несразмера између имовине именованих лица и њихових законито стечених прихода и правилно закључио да у конкретном случају нису испуњени услови прописани у члану 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па је, оценивши да су приговори браниоца окривљеног АА1 и пуномоћника АА2 адвоката АБ и Биљане Деснице, као и браниоца окривљеног АА и пуномоћника Ивана и АА4, адвоката АБ2 основани, одлучио као у изреци првостепеног решења.

Имајући у виду изнето, наводи из жалбе јавног тужиоца нису основани ни жалбени наводи који се односе на утврђено чињенично стање и правилност примене закона.

Тако, првостепени суд је приликом одлучивања правилно узео у обзир да је да укупна нето зарада породице АА у периоду од 2002.године до 2013.године износи 169.909 евра, да је просечна потрошачка корпа за четворочлану породицу за тај период 81.071 евро, а да су током 2012. и 2013.године купили имовину чија је укупна вредност 142.000 евра (два стана и викендицу). Са друге стране се у жалби истиче да је ''животно нелогично'' да четворочлана породица АА за задовољење животних потреба трошила 7.370 евра годишње, уз потпуно паушалну констатацију да се тим износом не могу задовољити основни трошкове живота, посебно ако се има у виду да је у питању 614 евра на месечном нивоу, који износ је виши од просечне месечне плате у Р. Србији. Такође, тужилаштво када се позива на друге трошкове (трошкови комуналија за три стана и једну викендицу, трошкови пореза на имовину и пренос апсолутних права за три купљене непокретности, трошкови обраде стамбених кредита за два стана, трошкови осигурања кредита, трошкове склапања и овере уговора за куповину непокретности) пренебрегава чињеницу да су за куповину предметних непокретности коришћена и средства из стамбених кредита, а могла су бити коришћена и средства добијена продајом напред наведених непокретности. На крају, неосновани су и наводи да је првостепени суд погрешно утврдио износ који је АА добио на име продаје стана у аа5 и да је остало недоречено да ли је сав новац припао њему од те купопродаје или не. Наиме, ради се о непокретности која није предмет захтева тужилаштва за привремено одузимање, већ је само продаја истзе узета у обзир приликом утврђивања легалних прихода АА. Притом, разлике у цени за коју је продата непокретност аа5 у уговору и признаници и да ли је окривљени АА исту поделио са АА7, нису од битнијег утицаја да одлука у вези са привременим одузимање имовине буде другачија, посебно што из признанице од 22.07.2007.године произилази да је АА тога дана од СС2 на име цене за куповину исте примио 29.500.00 евра. Притом, управо је јавно тужилаштво орган надлежан да, уколико сматра да постоје одређене неправилности у томе што се разликују износи купопродајне цене наведени у уговору и у признаници разликују, покрене одговарајући поступак. Поред свега тога нису основани ни жалбени наводи који се односе на то да постоје два привредна друштва чији је законски заступник АА, посебно што су за одлуку у овој кривичноправној ствари без утицаја разлози њиховог оснивања, датум оснивања, финансијски извештаји и др..

Даље, неосновани су и жалбени наводи да нема доказа да је имовина породице АА1 (депоновани новац) стечена законито. Наиме, потврда банке у штедној књижици и уговор о депоновању потврђују износ депонованих средстава, а првостепени суд је, супротно наводима из жалбе, дао довољно разлога о легалности основа по коме су та средства стечена, при чему је у односу на треће лице АА2 правилно узео у обзир и потврду из угоститељског објекта „АА6“ из _ од 20.01.2015.године, те извештај о годишњој заради послодавца СС1. Такође, ни начин на који је АА2 исплаћивана зарада (на руке), није од утицаја на правилност чињеничних закључака првостепеног суда, с'обзиром да се тиме не негира чињеница да су у питању легални приходи, већ законитост начина исплате истих, што није предмет ове правне ствари. У вези са тим није ни било потребе прибављати доказе о регистрацији наведеног привредног друштва у Аустрији, његовом пословању и законском заступнику, јер је довољан доказ о радном ангажовању АА2 извод надлежног државног органа Р. Аустрије - Аустријског социјалног осигурања од 05.01.2015.године, као и чињеница да иста поседује број осигурања у тој земљи.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 467 став 4 ЗКП, одлучио као у изреци.

 
Записничар        Председник већа – судија
Жак Павловић       Зоран Савић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)