Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.07.2010.

Кж2 По1 188/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 188/10
Дана: 28.7.2010.године
Б е о г р а д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Слободана Рашића, председника већа, Александре Златић и Надежде Мијатовић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир као записничара, у кривичном поступку против окривљених АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 и др. због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ4 изјављеним против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1 1265/10 (К.По1 247/10) од 13.7.2010. године, у седници већа одржаној дана 28.7.2010. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ4, изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1 1265/10 (К.По1 247/10) од 13.7.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Поступајући по службеној дужности у смислу члана 146 став 2 ЗКП, Виши суд у Београду – Посебно одељење је, испитујући разлоге за притвор према окривљенима АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 решењем Кв.По1 1265/10 (К.По1 247/10) од 13.7.2010. године, продужио притвор тако да по том решењу има трајати најдуже два месеца и то АА, АА1, АА2 и АА3, из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗКП (притвор им је одређен решењем истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.53/09 дана 25.12.2009. године а рачуна им се од 24.12.2009. године када су лишени слободе) а окривљеном АА4 на основу одредаба члана 142 став 1 тачка 1 и 3 ЗКП (притвор му је одређен решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.П.53/09 дана 20.02.2009. године а рачуна му се од 19.02.2010. године када је лишен слободе).

Против наведеног решења о продужењу притвора жалбе су изјавили:

 бранилац окривљеног АА1, не наводећи законски основ по ком побија решење мада се из текста жалбе закључује да исто побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. предлажући да Апелациони суд побијано решење преиначи и према окривљеном АА1 укине притвор или решење и предмет врати на поновно одлучивање;
 бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, због непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене закона с предлогом да Апелациони суд преиначи побијано решење тако што ће према окривљеном АА2 укинути притвор и наредити да се одмах пусти на слободу;
 бранилац окривљеног АА3, адвоката АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права предлажући да Апелациони суд усвоји жалбу, преиначи првостепено решење и према окривљеном АА3 укине притвор или побијано решење укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање;
 бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ4, с предлогом да Апелациони суд преиначи побијано решење и укине притвор према окривљеном АА4 и истог одмах пусти на слободу или укине наведено решење и врати на поновно одлучивање.

Поднеском Ктж.бр.187/10 од 27.7.2010. године Тужилац за организовани криминал предложио је да Апелациони суд одбије као неосноване жалбе бранилаца окривљених АА1, АА2, АА3 и АА4.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у жалбама бранилаца окривљених АА1, АА2, АА3 и АА4 као и мишљења Тужиоца за организовани криминал, Апелациони суд у Београду је нашао:

жалбе су неосноване.

Правилно је Виши суд у Београду, Посебно одељење, испитујући разлоге за притвор према окривљенима продужио притвор према АА1, АА2 и АА3, из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗКП а окривљеном АА4 на основу одредаба члана 142 став 1 тачка 1 и 3 ЗКП.

Наиме, како из списа предмета произилази да постоји основана сумња да су окривљени АА1, АА2, АА3 и АА4 извршили кривична дела која су им стављена на терет и то окривљени АА1 кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ и продужено кривично дело фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ; окривљени АА2 и АА3 кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, продужено кривично дело фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ и кривично дело фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ а окривљени АА4 кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ и продужено кривично дело фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, то Апелациони суд налази да у односу на сваког од окривљених понаособ, у циљу несметаног вођења поступка, стоје разлози које оправдавају продужење притвора како следи:
- у односу на окривљеног АА1 из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗКП;
С обзиром на постојање основане сумње да је, као припадник групе, која је извршењем кривичног дела из члана 255 став 3 у вези става 2 КЗ стекла знатна материјална средства стекао могућност да иста искористи у случају бекства, као и да се основано сумња да је приликом извршења наведеног кривичног дела поменута група успоствљала блиске контакте са лицима у иностранству то напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу могао побећи, односно се крити. Чињеница да одређени број лажних платних картица које је група чији је припадник, како се основано сумња био и окривљени АА1 није пронађен, представља околност која указује да би окривљени АА1, боравком на слободи могао уништити или сакрити ове картице као трагове односно доказе кривичног дела. Напослетку, како постоји основана сумња да је окривљени предузео више радњи извршења кривичног дела у кратком временском периоду (током јула 2009. године) односно да је преузимајући више лажних платних картица од окривљених АА и АА5 исте предавао припадницима групе чија је улога била да врше плаћања тим картицама у бројним продавницама на територији Србије, а да одређени број картица како је наведено, није пронађен, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао поновити кривично дело.
Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд оцењује неоснованим наводе браниоца окривљеног АА1 да образложење решења не садржи индивудуалне разлоге за продужење притвора према окривљеном, с обзиром да је првостепени суд дао јасне, довољне и индивидуализоване разлоге о оправданости продужења притвора према окривљеном АА1, а чињеница да текст образложења првостепеног решења није изложен на напред изнет начин, не значи да у односу на окривљеног АА1 нису дати прецизни и конкретни разлози за продужење притвора. Остали наводи окривљеног се тичу чињеничног стања релевантног за правну квалификацију радњи окривљеног и одлуку о кривици те не утичу на одлуку о основаности продужења притвора. Чињеница да окривљени раније није осуђиван, није, како бранилац окривљеног наводи, „обавезан услов у правној пракси“ за одређивање притвора на основу члана 142 став 1 тачка 3 ЗКП, јер се околности које указују на опасност од понављања кривичног дела цене у сваком конкретном случају и у односу на сваког појединачног учиниоца а у предметном поступку исте се огледају у упорности коју је окривљени показао приликом вршења радњи које му се стављају на терет. Здравствено стање окривљеног, с обзиром на могућност медицинског третмана у притвору, без утицаја је на другачије одлучивање.

-  у односу на окривљеног АА2а из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗКП;
Како постоји основана сумња да је група чији је припадник окривљени АА2, стекла знатна материјална средства извршењем кривичног дела фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225 став 3 у вези става 1 КЗ, те да су окривљени, како је наведено, успостављали контакте са лицима из иностранства као и основана сумња да је окривљени АА2, чији је задатак у оквиру групе, како се основано сумња, био да употреби лажне платне картице, вршио плаћања путем више од десет лажних платних картица, од којих је неке користио и више пута, па при извршењу овог кривичног дела користио и фалсификовану личну карту а како окривљени АА2 има пријављено пребивалиште у Београду, _ а непријављено живи у Новом Саду, _, то Апелациони суд налази да изнете околности указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао побећи или се крити. Одређени број лажних платних картица за које постоји основана сумња да је направљен а који није пронађен представља околност која и по налажењу Апелационог суда даје повода закључку да би окривљени, уколико би био на слободи, могао уништити или скрити трагове и доказе кривичног дела. Напослетку, како је окривљеном АА2 стављено на терет извршење два кривична дела од чега једно у продуженом трајању, како је наведено, извршењем више радње и коришћењем већег броја средстава извршења – употребе лажних платних картица то ове околности представљају особите околности које указују да би окривљени АА2, боравком на слободи, могао поновити кривично дело.
При напред утврђеним околностима, наводима жалбе браниоца окривљеног не доводи се у сумњу правилност закључка првостепеног суда, јер временски период између извршења кривичног дела и његовог лишења слободе, не може бити околност која указује да окривљени, уколико би био пуштен на слободу, неће користити средства за које се сумња да је прибавио извршењем кривичног дела за које се терети. Лични разлози окривљеног за промену боравишта, при напред утврђеним околностима, такође, нису од утицаја, док признање окривљеног не отклања ни једну околност која оправдава продужење притвора према окривљеном из напред наведених разлога.

- у односу на окривљеног АА3 из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 3 ЗКП;
Уз постојање основане сумње да је група којој је, како се сумња, припадао окривљени АА3, извршењем кривичних дела стекла немала имовинска средства која се могу користити за потребе бекства и успостављала контакте са лицима ван Србије, чињеница да је окривљеном АА3 стављено на терет да је приликом коришћења лажних картица користио и фалсификовану личну карту, указује да би окривљени, уколико би се нашао на слободи могао побећи или се крити. Као што је наведено, околност да одређени број платних картица није пронађен указује да би окривљени АА3, боравком на слободи могао уништити или скрити трагове и доказе кривичног дела. Имајући у виду да је, како се основано сумња, окривљени АА3 приликом извршења кривичног дела из члана 225 став 3 у вези става 1 КЗ користио односно употребио већи број платних картица и фалсификовану личну карту, те да одређени број тих картица није пронађен, као и да је окривљени, у оквиру групе деловао на територији читаве Србије, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да би окривљени АА3, уколико се нађе на слободи могао побећи односно се крити.
Управо из напред наведеног произилази да су неосновани наводи браниоца окривљеног да првостепени суд за своју одлуку није дао јасне, убедљиве и непротивречне разлоге, како би се оправдало продужење притвора према окривљеном АА3, будући да су околности које је утврдио првостепени суд довољне и у потребној мери, прецизне.

 у односу на окривљеног АА4 из разлога прописаних одредбама члана 142 став 1 тачка 1 и 3 ЗКП;
Имајући у виду да је АА4, како се основано сумња, у групи организованој за вршење кривичних дела имао задатак да употребљава лажне картице као праве и да је на тај начин поменута група стекла противправну имовинску корист у укупном износу од преко 6.000.000,00 динара чији део би могао бити искоришћен у сврху бекства или скривања, као и да је иста приликом извршења кривичних дела успостављала блиске везе са лицима ван земље, а посебно имајући у виду да окривљени АА4 има пријављено пребивалиште на адреси Београд, _, а да је живео непријављено на друге две адресе у Београду и то најпре у _ а након тога у Железнику, _, као и да је лишен слободе по потерници Вишег суда у Београду од 05.02.2010. године то Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд закључио да наведене околности у међусобној повезаности указују да би окривљени, АА4, уколико би се нашао на слободи, могао побећи или се крити. Како је већ наведено, околност да одређени број лажних платних картица није пронађен представља опасност да би окривљени, боравком на слободи исте, као трагове односно доказе кривичног дела, могао сакрити или уништити. Особите околности које указују да би окривљени могао поновити кривично дело огледају се у међусобној повезаности напред изнетих околности са чињеницом да је окривљени АА4 раније осуђиван, и то због истоврсног кривичног дела за које се овде терети - фалсификовања исправе из члана 233 став 3 у вези става 1 КЗ РС.
Жалба браниоца окривљеног АА4 у делу у коме се указује да се окривљени није крио, већ да није примао позиве суда јер су му упућивани на погрешну адресу, је неоснована, с обзиром да остале утврђене околности пружају довољан основ за задржавања окривљеног у притвору услед опасности од бекства. Осим тога, осуђујућа пресуда за истоврсно кривично дело је несумњиво околност која указује да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело, при чему побуде из којих је раније кривично дело извршено нису од утицаја на оправданост одређивања притвора према окривљеном по законском основу из члана 142 став 1 тачка 3 ЗКП.

Напослетку, жалбени наводи бранилаца окривљених АА1 и АА4 да је саизвршиоцима у истом кривичном поступку притвор укинут након што су признали кривична дела која су им стављена на терет, не представљају околност која би би на било који начин утицала на одлучивање о оправданости продужења притвора према овим окривљенима, нити је иста релевантна за одлучивање Апелационог суда у погледу законитости и правилности побијане одлуке. Такође, наводи жалби бранилаца окривљених АА1, АА2 и АА3 који се односе на повреду одредбе члана 141 став 2 ЗКП су неосновани, будући да је „дужност свих органа који учествују у кривичном поступку сведу на најкраће неопходно време“ условљена различитим елементима од значаја за вођење кривичног поступка који се тичу броја окривљених, броја радњи извршења кривичних дела, количине и врсте доказа итд. па се временска одредба „најкраће неопходно време“ мора посматрати у контексту сложености сваког конкретног поступка и не може се сводити на субјективну оцену одбране о дужини трајања притвора.
Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 401 став 3 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар          ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Барбир с.р.         Слободан Рашић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)