Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.09.2015.

Кж2 По1 308/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 308/15
Дана: 11.09.2015. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Душка Миленковића, чланова већа, са вишим саветником - записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против осуђеног АА, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 3 у вези става 1 КЗ и др., решавајући по жалби браниоца осуђеног АА – адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК.По1 бр. 56/12 – Кв.По1 бр. 10/15 од 10.07.2015. године, у седници већа одржаној дана 11.09.2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалбе браниоца осуђеног АА – адвоката АБ, УКИДА СЕ решење  Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК.По1 бр. 56/12 – Кв.По1 бр. 10/15 од 10.07.2015. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК.По1 бр. 56/12 – Кв.По1 бр. 10/15 од 10.07.2015. године, одбијен је као неоснован захтев браниоца осуђеног АА, адвоката АБ1 за понављање кривичног поступка окончаног пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК.По1 бр. 56/12 од 18.12.2012. године, правноснажна дана 31.01.2013. године.

Истим решењем у ставу два осуђени АА је обавезан да надокнади трошкове поступка - медицинског вештачења у износу од 169.559,25 динара у року од 15 дана од дана правноснажности решења. 

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац осуђеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о трошковима кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд као другостепени уважи жалбу, побијано решење преиначи, те уважи захтев за понављање кривичног поступка и да ослободи осуђеног АА плаћања трошкова поступка, или да побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у смислу члана 467 став 2 ЗКП, на коју није позивао странке, сматрајући да њихово присуство не би било корисно за разјашњење ствари, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је основана.

Првостепени суд је приликом поновног одлучивања у овој кривично правној ствари, а поступајући по примедбама које је истакао Апелациони суд у Београду Посебно одељење у решењу Кж2 По1 бр. 505/14 од 08.01.2015. године којим је укинуто решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Кв.По1 бр.445/14 – СПК По1 бр. 56/12 од 04.12.2014. године, којим је одбијен захтев за понављање кривичног поступка од 28.08.2014. године и наложено медицинско вештачење, као и допуна истог, донео одлуку као у изреци ожалбеног решења па је одбио као неоснован захтев браниоца осуђеног АА, адвоката АБ1 за понављање кривичног поступка који је окончан пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК По1 бр. 56/12 од 18.12.2012. године, правноснажна дана 31.01.2013. године уз образложење да је јединствена казна затвора у трајању од седам година и три месеца плод споразума окривљеног АА и ТОК који је суд прихватио и самим тим притом није разматрао околности које су предвиђене чланом 54 Кривичног законика, нити је казну сам одмеравао, а на основу утврђених олакшавајућих и отежавајућих околности очигледно је да не постоји услов да се примени одредба ЗКП о понављању кривичног поступка у смислу одредбе члана 473 став 1 тачка 6 ЗКП, тј. да се утврди постојање нових чињеница на основу нових доказа, а које би довеле до блаже кривичне санкције.

Надаље, првостепени суд у ожалбеном решењу закључује да према транскрипту са рочишта поводом споразума о признању кривице осуђеног АА од 18.12.2012. године произилази да је очито да је обољење оптуженог већ постојало, да је било познато и њему и његовом браниоцу, али да то није било истицано приликом преговора о споразуму, већ пред судом на рочишту и то као разлог за укидање притвора и одређивање блаже мере – забране напуштања боравишта која сврха је том приликом и остварена. Како суд није имао никакву улогу приликом одмеравања казне по закону, већ се окривљени са истом сагласио у споразуму са тужилаштвом, није могуће проценити да ли би у тренутку доношења пресуде оваква већ постојећа околност очигледно довела до блаже кривичне санкције, тако да суд закључује да овај посебан вид понављања кривичног поступка ради блаже казне, формално  није пут да се евентуалне промене тј. погоршање здравственог стања осуђеног вреднује у односу на постојећу казну затвора.

Првостепени суд надаље се у образложењу побијаног решења закључује да је након што је од стране Апелационог суда у Београду, Посебно одељење  побијано решење укинуто, одређено допунско вештачење од стране судског вештака проф. др. ВВ и др. ВВ1, а имајући у виду и мишљење стручног саветника проф др. ВВ2 интернисте хематолога – онколога, првостепени суд закључује да се ради о специјалиста за ову врсту обољења из којих произилази да је међу њима неспорно да постоји потпуна сагласност да се тек по окончању садашње фазе лечења за око два месеца може направити процена и донети одлука о потреби и начину даљег лечења, при чему се у хематологији када је у питању малигна болест никада не говори о излечењу већ постоји могућност ремисије или заустављања болести, те да је утврђено да је обољење које осуђени АА има хронично, да он прима хемиотерапију на коју је за сада добро одреаговао, да су му се жлезде повукле, да је дошло до потпуне нормализације крвне слике, па закључује да ове чињенице не доводе у сумњу напред наведени закључак суда да из формалних разлога захтев за понављање кривичног поступка треба одбити као неоснован, а свакако имају значаја за одлагање извршења казне затвора или у поступку помиловања.

По оцени Апелационог суда у Београду, основано се  изјављеном жалбом браниоца осуђеног АА, адвоката АБ указује да је побијано решење захваћено битном повредом одредаба кривичног поступка, јер су разлози о одлучним чињеницама нејасни и међусобно противуречни, што је имало за последицу да се за сада побијано решење са сигурношћу није могло испитати.

Основано се жалбом указује да су разлози првостепеног суда (страна три ожалбеног решења) који се тичу здравственог стања осуђеног и то болести лимфног система већ били истицани у предмету СПК По1 бр. 56/12 на рочишту одржаном дана 18.12.2012. године, а поводом споразума о признању кривичног дела када је тадашњи бранилац осуђеног АА изнео чињеницу да је окривљени озбиљно болестан и да је код њега констатован 2008. године нон-хочкин или лимфомопатија, те да је очито да је обољење код осуђеног већ постојало, да је било познато и њему и његовом браниоцу, али да то није било истицано приликом преговора о споразуму, већ тек пред судом на рочишту поводом споразума и то као разлог за укидање притвора и одређивању блаже мере нејасни и међусобно противуречни, јер је нејасно на основу чега првостепени суд закључује да се ради о чињеници која је већ била истицана на рочишту поводом споразума о признању кривичног дела у предмету СПК По1 бр. 56712 од 18.12.2012. године, ако се има у виду да из извештаја лекара Клиничког центра Србије, Клинике за хематологију од 03.11.2014. године, произилази да је код осуђеног АА, након анализе биоптиране лимфне жлезде врата у јулу 2014. године постављена дијагноза нон-хочкин или лимфомопатија. Напред наведено потврђује и чињеница да је на рочишту одржаном дана 09.07.2015. године, др ВВ1 а имајући у виду медицинску документацију истакао да су након извршеног увида у лекарску документацију утврдили да постављена дијагноза из 2008. године нема везе са малигним обољењем и да се не може говорити да је тешка болест хронична лимфоцитна леукемија постојала у време изрицања казне на рочишту дана 18.12.2012. године и да је вештак био упознат са документацијом, која је била приложена у списима СПК ПО1 бр. 56/12, те је на рочишту изјавио да је осуђени АА тада имао увећање лимфних жлезда али да то није једини критеријум за постављање дијагнозе хроничне лимфоцитне леукемије и да је тада као дијагноза постављено „генерализовано увећање лимфних жлезда“.

Имајући у виду све напред наведено, по оцени Апелационог суда првостепени суд приликом поновног одлучивања није дао јасне разлоге у погледу одлучне чињенице која се тиче тренутног здравственог стања осуђеног АА, имајући у виду допунско вештачење, већ даје један паушалан закључак да се ради о тешкој нарушености здравља осуђеног које је већ постојало и било истицано приликом изрицања казне затвора приликом закључења споразума о признању кривичног дела у предмету СПК По1 бр. 56/12, због чега се за сада са сигурношћу побијано решење није могло испитати у том делу.

Сем напред наведеног у погледу закључка првостепеног суда (страна три побијаног решења), да јединствена казна затвора у трајању од седам година и три месеца представља плод споразума осуђеног АА и ТОК, те да самим тим суд није ни разматрао чињенице и околности прописане одредбом члана 54 КЗ, нити му је казну одмеравао, те да очигледно не постоје услови да се примене одредбе ЗКП које се односе на понављање кривичног поступка у смислу одредбе члана 473 став 1 тачка 6 ЗКП, тј. да се утврди постојање нових чињеница на основу нових доказа који би довели до блаже кривичне санкције, те да нема услова за понављање поступка, зато што је казна плод споразума, па првостепени суд није разматрао околности, налазећи да из формалних разлога захтев осуђеног за понављање кривичног поступка, треба одбити као неоснован.

Међутим, по оцени Апелационог суда, основано се жалбом браниоца осуђеног указује да су дати разлози нејасни и да се за сада не могу прихватити, обзиром да управо одредба члана 473 став 1 тачка 6 ЗКП прописује да се кривични поступак који је завршен правноснажном пресудом може поновити само у корист окривљеног, ако се изнесу нове чињенице, или поднесу нови докази којих није било када је изрицана казна затвора или суд за њих није знао иако су постојали, а они би очигледно довели до блаже кривичне санкције.

Дакле, у конкретном случају један од законских разлога за понављање кривичног поступка је изношење нових чињеница или подношење нових доказа којих није било када је изрицана казна затвора или суд за њих није знао иако су постојали, с тим да је без утицаја да ли је казна затвора изречена пресудом која је донета на основу споразума странака, односно у  конкретном случају осуђеног АА и ТОК, или се пак ради о казни затвора која је осуђеном изречена у кривичном поступку који је завршен правноснажном пресудом.

Сем напред наведеног, одредбом члана 475 ЗКП прописано је да ће суд у случају да чињенице и докази очигледно нису подобни да се на основу њих дозволи понављање кривичног поступка, решењем одбацити, а не одбити захтев за понављање кривичног поступка, што све указује да се за сада правилност и законитост побијаног решења није могла са сигурношћу испитати, због чега је побијано решење уважавањем жалбе браниоца осуђеног АА, адвоката АБ морало било укинуто и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, отклониће напред наведене битне повреде одредаба кривичног поступка, при чему ће правилно и потпуно утврдити чињенично стање за које ће дати јасне, аргументоване и непротивуречне разлоге, а посебно оне који се тичу тренутног здравственог стања осуђеног АА сходно допунском налазу и мишљењу комисије лекара, при чему ће имати у виду и остале жалбене наводе браниоца осуђеног АА, а након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку.

  Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци решења сходно одредби члана 467 став 4 ЗКП-а.

Записничар-саветник     Председник већа-судија
Тања Славковић,с.р.      Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)