Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.02.2011.

Кж1 619/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 619/11
Дана 22.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела недавања издржавања из члана 195 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби окривљеног АА, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду К.бр. 21874/2010 од 29.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 22.02.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба окривљеног АА, па се пресуда Првог основног суда у Београду К.бр. 21874/2010 од 29.11.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду К.бр. 21874/2010 од 29.11.2010. године окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела недавања издржавања из члана 195 став 1 Кривичног законика, па му је изречена условна осуда којом му је утврђена казна затвора у трајању од осам месеци и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико окривљени у периоду од три године не учини ново кривично дело. Окривљени је обавезан да измири све доспеле обавезе у року од три месеца од дана правноснажности пресуде и да уредно даје издржање, те да ће му суд, уколико не испуни наведену обавезу, опозвати условну осуду и утврђену казну затвора извршити. Окривљени је обавезан и да на име судског паушала плати суду износ од 10.000,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио окривљени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати на поновно одлучивање или да исту преиначи и одбије оптужни предлог

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је поднеском Ктж.бр. 613/2011 од 16.02.2011. године, предложио да другостепени суд одбије као неосновану жалбу окривљеног и побијану пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалба је неоснована.

Побијаном пресудом, као и поступком који је претходио доношењу исте, нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је њоме повређен кривични закон на штету окривљеног, а на које повреде Апелациони суд у Београду, као другостепени, поводом жалбе у смислу члана 380 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

Битне повреде одредаба кривичног поступка се у жалби окривљеног наводе као основ побијања првостепене пресуде, али из садржине наведене жалбе произлази даје иста изјављена само због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези због повреде кривичног закона.

Апелациони суд у Београду налази да се неосновано жалбом окривљеног првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, наводима да је првостепени суд погрешно утврдио да окривљени у наведеном периоду није давао издржавање за своје малолетно дете, с обзиром да је исти у фебруару месецу 2009. године уплатио на име издржавања свог детета износ од 13.965,00 динара. Жалбом окривљеног се такође неосновано истиче да првостепени суд у образложењу побијане пресуде није потпуно утврдио чињенично стање, имајући у виду да према наводима жалбе није узео у обзир чињенице да окривљени слабо зарађује у последње две године, да је веома дуго без посла, јер посла за његову струку има мало, те да дугује за станарину и да једва саставља крај са крајем. Ово с тога што је првостепени суд на основу свих изведених доказа дошао до несумњивог закључка да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужним предлогом јавног тужиоца стављено на терет, имајући у виду да исти, како је и сам навео, ни у једном тренутку није тражио измену одлуке суда у погледу висине издржавања на које је обавезан, у ком поступку би парнични суд евентуално изменио своју одлуку и окривљеног обавезао да на име издржавања свог малолетног детета уплаћује износ који одговара његовим тренутним материјалним могућностима. Из наведене чињенице, првостепени суд је правилно извео закључак да је одбрана окривљеног нелогична и очигледно усмерена на избегавање кривице у делу у коме је навео да из оправданих разлога није давао издржавање. Ово и због тога јер је првостепени суд такође правилно утврдио да је окривљени радно способно лице и да је и према сопственој изјави и према исказу законског заступника оштећеног – ОО, чији исказ и овај суд у потпуности прихвата, исти добро зарађивао док је трајала њихова брачна заједница, из чега произлази да је и сада у могућности да испуни наведене обавезе везане за издржавање свог детета, поготово имајући у виду да окривљени и према оцени овога суда поседује вештине за којима на тржишту постоји тражња. Чињеница да је окривљени у фебруару месецу 2009. године на име издржавања свог малолетног детета, законском заступнику истог уплатио износ од 13.965,00 динара није од утицаја на другачију одлуку овога суда, имајући у виду да се преостала обавеза коју окривљени по наведеном законском основу у наведеном периоду није измирио односи укупно на 24 месеца.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је насупрот наводима у изјављеној жалби правилно применио кривични закон када је нашао да се у описаним радњама окривљеног стичу сва битна обележја кривичног дела из члана 195 став 1 Кривичног законика, због чега се жалбом окривљеног првостепена пресуда неосновано побија и због повреде кривичног закона.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалбе окривљеног у смислу одредбе члана 383 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду налази да је жалба неоснована.

Ово с тога што је санкција која је изречена окривљеном због извршења предметног кривичног дела, а која је ближе описана у изреци побијане пресуде, и према оцени овога суда у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца, имајући у виду да је првостепени суд у побијаној пресуди правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљеног. При томе, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио да се ради о неосуђиваном лицу, као и да исти током поступка није спорио чињеничне наводе оптужбе, те да отежавајућих околности на страни окривљеног није било, па је тако утврђеним околностима дао адекватан значај.

Следствено томе, предлог из жалбе окривљеног који иста садржи у смислу одредбе члана 383 ЗКП-а оцењује се као неоснован, јер је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљеног и истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, а у овој жалби се не истиче ни једна околност коју првостепени суд није ценио приликом изрицања кривичне санкције окривљеном, а која би била од утицаја на исту.

По налажењу овога суда, може се очекивати да ће се са овако изреченом кривичном санкцијом у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 КЗ и сврха условне осуде из члана 64 КЗ, као и да је иста је у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.


ЗАПИСНИЧАР ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Вукашин Сарајлић, с.р. мр Сретко Јанковић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)